Još korak do sreće

Decenijama je porodica Darka i Svetlane Jelić, siromašnih stočara iz zabitog sela Janturine na Pešteru, živela bez struje i u mraku podizala sedmoro svojih mališana: Mića, Miloša, Marka, Marjana, Mariju, Marijanu i Milicu.

Posle mnogo tekstova u „Vestima“ i apela državi i dobrim ljudima širom sveta da im pomognu, Jelići su se pre dve godine silno obradovali jer su konačno dobili svetlo, a od centrale EPS-a u Beogradu i novu kuću u koju su nameravali da se odmah usele. Prošle su od tada dve zime, skoro i dva leta, a Darko, Svetlana i deca još su u staroj brvnari bez vode i struje, Mićo, Miloš, Marko i Marjan i dalje svoje domaće zadatke pišu uz svetlo sveće ili petrolejke i još ne znaju šta su televizor i kompjuter.

– Kada su nam dobri ljudi iz naše dijaspore i iz Novog Pazara opremili kupatilo i dovezli dva kauča mislili smo da ćemo se brzo skućiti i da je useljenje gotova stvar. Na žalost, prevarili smo se, jer je odjednom gotovo sva pomoć stala, a mi novca za kupovinu šporeta, stola, stolica, ležajeva, sudopere, frižidera i drugog (najosnovnijeg) za preseljenje – nemamo. Ispada da zbog sitnice dve godine živimo u oronuloj straćari bez svetla, a nije tako, računali smo da nam je za useljenje u novi dom, gde imamo struju, potrebno bar još 2.000 evra, za nas su to ogromne pare, pola stoke da prodamo ne bismo mogli da ih obezbedimo, a i kad bismo prodali, od čega bismo živeli – pita se Svetlana Jelić, koja je u muci i sirotinji, noseći vodu sa udaljenih bunara, rodila i odgajila sedmoro zlatne dece.

Porodica strahuje od zime.

– Bliži se još jedna zima, a mi strahujemo da ćemo, iako imamo novu i prelepu kuću, i dalje živeti u mraku. Pomalo nas je i sramota da više tražimo pomoć, jer nam dobri ljudi iz celog sveta pomažu duže od decenije, ali da bismo napravili još taj za nas najveći i najvažniji korak, solidarnost nam je ipak potrebna, nadamo se da ćemo zimu koja dolazi dočekati u našoj novoj kući kojom se ponosimo – dodaje, uz veliki pozdrav i zahvalnost čitaocima „Vesti“ iz celog sveta, Svetlanin suprug Darko.

Gotovo iste brige muče i siromašnog nadničara Slobodana Bandovića iz pešterskog sela Gradac koji, iako su mu dobri ljudi, mahom čitaoci „Vesti“ i članovi Humanitarne organizacije Srbi za Srbe, pre dve godine izgradili novu kuću, koja je najvećim delom i opremljena, sa suprugom Stankom, majkom Marijom, sinovima Stefanom, Radišom i Petrom i ćerkicom Milenom živi u oronuloj straćari koja svakog trenutka može da se sruši na glave njegovih mališana.

– Sve imamo osim svetla, „zahvaljujući“ sjeničkoj elektrodistribuciji dve godine ne možemo da uvedemo struju i uselimo se u novu kuću koju smo dugo i željno čekali. Kad je trebalo da se prikačimo na banderu, iz EPS-a su nam rekli da moramo da obezbedimo projekat i građevinsku dozvolu, a potom i da priključak platimo oko 1.000 evra. Pare bismo nekako i sakupili, ali projekat i građevinsku dozvolu nemamo, kao što ih nema gotovo

nijedna kuća na Pešteru. Došli smo u apsurdnu situaciju da nam ceo svet pomaže da izađemo iz bede i sirotinje, a da naša država na nama mučenicima demonstrira snagu i pravnu državu – žali se siroti Slobodan, dok mesecima obija pragove po opštini Sjenica i lokalnoj elektrodistribuciji ne bi li se konačno uselio.

Muke sa dozvolama

– Ovo nije jedini slučaj da humanošću, uz veliku pomoć dijaspore, siromašnima i bolesnima izgradimo kuću, a da potom, zbog lokalne birokratije i nerazumevanja mesecima i godinama ne možemo da ih uselimo. Poštujemo mi zakone i državu, ali se i pitamo, znajući koliko je u gradovima divljih objekata, da li su u nekoj zabiti na Pešteru, Goliji i Rogozni, udaljenoj od grada i po 50 kilometara, gde se sirotinja grčevito bori za golo preživljavanje, projekti i građevinske dozvole baš toliko važne. Ako naš čovek iz Australije ili Amerike može da pošalje pomoć, zašto i lokalne samouprave ne pomognu – pita se poznati humanitarac Hido Muratović i naglašava da stotine starih i bolesnih u ovom kraju, umesto da država brine o njima, živi, prehranjuje se i leči od sevapa i pomoći dobrih ljudi.

Problemi sa govorom

Slobodanov i Stankin srednji sin Radiša ima sedam godina i probleme sa govorom, progovorio je u petoj godini nakon što su ga roditelji, zahvaljujući donacijama naših čitalaca, odveli na lekarske preglede u Beograd. Slobodan kopa grobove po Pešteru, tovari ugalj i radi druge najteže poslove i ne može da prehrani porodicu i leči malog Radišu kome je potreban rad sa logopedima u Sjenici i Novom Pazaru. Detetu je potrebna i topla soba.