„Jasno je šta Kosovo može da dobije, ali ne i šta dobija Srbija“

Na osnovu onoga kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstavio sastanak sa delegacijom „petorke“ koja je zvanično donela nemačko-francuski predlog za postizanje sporazuma Srbije i Kosova, prilično je jasno da je reč o ultimatumu koji se predočava Srbiji, smatra Dragan Bisenić, bivši ambasador Srbije u Egiptu i dugogodišnji spoljnopolitički novinar i publicista.

U suprotnom, biće prekinut proces evropskih integracija, bile bi zaustavljene, a zatim povučene investicije, a na kraju Srbija bi mogla da se suooči sa sveukupnim ekonomskim merama koje bi mogle da imaju štetne posledice po Srbiju, navodi Bisenić u autorskom tekstu za Kosovo online.

Sutradan su međunarodni predstavnici malo ublažili i modifkovali ovu retoriku, ali nisu izmenili njenu suštinu, osim što su, reklo bi se, želeli da koriguju sliku o sebi kao međunarodnih ucenjivača koji nameću uslove za život malim narodima. Francuski ambasador u Beogradu Pjer Košar, rekao je da Francuska „nema kazneni pristup prema Beogradu“, ali da će u slučaju odbijanja predloga biti posledica „ali da to nisu sankcije“.

Kapitulacija nije najgora stvar na svetu

Evropski posrednik, Miroslav Lajčak, precizirao je da je „petorka“ došla kao „partner“, a ne „s pretnjama ili ultimatumima“. Ipak, najavio je da će u slučaju odbijanja „međunarodna zajednica morati da odgovori na odgovarajući način i podržaće jednu stranu više ili će smanjiti podršku drugoj strani“.

Ostaje utisak da je svakako reč o jednoj vrsti ultimatuma, jednom od mnogih s kojima se Srbija suočavala u svojoj istoriji. Refleks Srbije u toj situaciji gotovo je stopostotno predvidiv, pa se čini da protiv te kolektivne inercije ne postoji nikakva protivteža koja bi izmenila njen tok. Istorija ultimatuma i odgovora na njih, odbijanja ili prihvatanja nije sasvim jednoznačna.

Kapitulacija nije najgora stvar na svetu. Poznate su kapitulacije posle ultimatuma koje nisu vodile ni do kakvih posebnih gubitaka, ali poznati su gubici bez kapitulacije koji su toliko drastični, da bi kapitulacija izgledala kao čist dobitak.

Jedan čuveni primer je danska kapitulacija pred Hitlerom. Posle telefonskog poziva i pretnje da će nemačka Luftwaffe da bombarduje Kopenhagen, vlada je ranom zorom, posle samo tri sata potpisala kapitulaciju, a kralj i vlada ostali su na svojim mestima sve do 1943. kada su Nemci ušli u zemlju. Ali, za Dansku je pozivanje na otpor i danas toliko važan, da se vode bezbrojne rasprave da li je do kapitukacije došlo posle 3, 6 ili 9 sati otpora?

Drugi primer je ultimatum bez kapitulacije, ali sa ogromnim pregovaračkim gubicima, većim nego da je kapitulacije ikada bilo. Takav je, recimo, Brest-Litovski sporazum Nemaca i boljševika kojim je Rusija jednostrana izašla iz rata. U prvom delu pregovora, vodile su se rasprave o sasvim beznačajnim pitanjima, što je bila boljševička taktika. Kada je Trocki upitao Lenjina: „Do kada ćemo ovako da pregovaramo“, Lenjin mu je odgovorio: „Dok ne dobijemo ultimatum“.

Naveče istog dana, sovjetskoj delegaciji dat je kategorički zahtev za potpisivanju mira prema nemačkim uslovima, formulisan na sledeći način: „Rusija prima na znanje sledeće teritorijalne promene, koje stupaju na snagu zajedno sa ratifikacijom ovog mirovnog sporazuma: područje između granica Nemačke i Austrougarske i linije, koja prolazi… od sada neće biti podložna teritorijalnoj prevlasti Rusije. Iz činjenice da pripadaju bivšoj Ruskoj Imperiji, za njih neće nastupiti nikakve obaveze prema Rusiji. Buduća sudbina ovih područja rešiće se u saglasnosti sa datim narodima, na osnovu sporazuma koje će sklopiti sa njima Nemačka i Austrougarska”.

Sporazum je Rusiji oduzeo trećinu stanovništva, polovinu industrije i devet desetina rudnika uglja. Nešto slično ponovilo se raspadom SSSR kada je država smanjena za novih 5 miliona kvadratnih kilometara i za 140 miliona stanovnika.

Stvaranje osnova za paralelnu egzistenciju Kosova

Dokument koji polazi od najopštijih načela, ali već na početku postavlja zagonetku kada naglašava svest o odgovornosti za održavanje mira i posvećenost „doprinosu plodnoj regionalnoj saradnji i bezbednosti u Evropi“ da bi ispravno zaključio da su „nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i zaštita nacionalnih manjina, osnovni uslovi za mir“. Gotovo isti stav koji potencira teritorijalni integritet i suverenitet ponavlja se još jednom, ali ovoga puta uz pozivanje na Povelju UN.

U ovom kontekstu, dokument bi jasno trebalo da se pozove na Rezoluciju 1244, pošto je ona jedini međunarodni pravni dokument na osnovu kojeg Kosovo postoji za međunarodnu zajednicu i Ujedinjene nacije. Osim, ukoliko se ne polazi od toga da je Kosovo nezavisna država i da ono sada sklapa sporazum sa drugom nezavisnom državom, Srbijom, u kojoj strane jemče jedna drugoj da će poštovati jedna drugoj teritorijalni suverenitet i integritet. Ukoliko je to tako, onda ovaj papir unosi više zabune i nesporazuma, nego što ih razjašnjava.

Čini se da je ovde reč o stvaranju osnova za paralelnu ili podeljenu egzistenciju Kosova: jedna koja će postojati u okviru sistema UN, a druga koja će da funcioniše u Evropi, odnosno evroatlantskim eintegracijama. Time se EU izuzima iz sistema UN, što se pojačava činjenicom da jedna članica Saveta bezbednosti – Francuska, učestvuje u tome. Savez bezbednosti redovno razmatra stanje na Kosovu, pa bi bilo zanimljivo videti reakciju njegovih članica na ovaj dokument koji se najdirektnije tiče pitanja iz nadležnosti SB UN.

Odmah zatim se s nejasnim motivima u sve ovo uvodi i istorija, pa nemačka i francuska strana kao autori dokumenta za sebe tvrde da postupaju na osnovu „istorijskih činjenica“, što bi trebalo da implicira da su ih one utvrdile i objektivno interpretirale.

Sličnost sa nemačkim sporazumom

Tim pre što nemačko-francuski predlog ima jasnu sličnost sa sporazumom iz 1972. između Zapadne Nemačke i Istočne Nemačke, koji takođe nije uključivao potpuno međusobno diplomatsko priznanje. U praksi, međutim, dve nemačke države su prihvatile međusobnu nezavisnost i uspostavile su ambasade, osim imena, u glavnim gradovima jedne druge.

Kao što su se Zapadna Nemačka i Istočna Nemačka složile da nijedna ne može predstavljati drugu na međunarodnoj sceni, tako bi sličan aranžman važio i za Srbiju i Kosovo. Od Srbije bi se tražilo da se ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, kao što su Savet Evrope ili Interpol, iz kojih je isključeno otkako je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008.

Uobičajeno je da se pregovori vode u nekoj formuli nagradi i kazni za strane učesnice. Međunarodni posrednici, reklo bi se, nisu ispunili ovu šemu na odgovarajući način, pa su predvideli nagrade samo za jednu sranu, ukoliko sporazum bude prihvaćen. To već u početku povećava izglede da se sporazum ne postigne.

Srbiji pre „štap“ nego „šargarepa“

Jasno je šta može Kosovo da dobije, ali se uopšte ne vidi šta to dobija Srbija. Nagrada za Srbiju nije čak ponuđena ni u obliku omiljene evropske formule „Kosovo ili EU“.

Evropski parlamentarci imaju sada novu formulu koja kaže da će Srbija biti „Iran u Evropi“ ukoliko ne prihvati ovaj dokument. To bi trebalo da implicira stepen izolacije koji bi pogodio Srbiju u tom slučaju.

Urednik „Fajnenšel tajmsa“, Toni Barber, ukazuje i na drugi ugao cele stvari i gledišta da se na Srbiji pre primeni „štap“ od „šargarepe“. Barber navodi da su zapadne vlade „duboko frustrirane“ odbijanjem Beograda da im se pridruži u uvođenju sankcija Rusiji. Oni zbog toga smatraju da bi Srbiji moglo biti uskraćeno članstvo u EU sve dok održava čvrste veze sa Moskvom i ne popušta po pitanju Kosova.

Dugogodišnji dopisnik „Frankfurter algemajne cajtunga“ s Balkana, Mihael Martens, zaključio je, stoga, da nemačko-francuski predlog „nije baš ozbiljan“, jer se ne vidi motivacija ni za Srbiju, ni za Kosovo da pristanu na njega.

„Možete da pričate i pregovarate i imate sastanke, ali ne vidim koji će tamo biti rezultata, jer glavni rezultat i cilj koji EU obećava, ne postoji članstvo u EU ni za Srbiju ni za Kosovo, a ako to ne postoji ja onda ne znam šta zapadni političari očekuju. Ne vidim ozbiljnu motivaciju ni za Vučića ni za Kurtija da naprave neki ozbiljan korak napred“, naveo je Martens.

Martens takođe sumnja da EU može da sprovede neke sankcije prema Srbiji i Kosovu, jer, „toga nema protiv Dodika, pa zašto bi bilo protiv Vučića“? Martensa u to uverava što prevladava uverenje da je trenutno Kurti kriv što nema nekih rezultata. „Nisam siguran da će biti nekog rezultata, ni u pozitivnom ni u negativnom smislu. Samo gubimo vreme“, zaključio je Mihael Martens.

Njegova uzdržanost, čini se ima dobro utemeljenje, pa se čini da su pregovori o ovom predlogu još daleko, možda toliko da će i njihov stvarni početak biti doveden u pitanje.

Formiranje ZSO – „crvena linija“ Srbije

Obrazovanje Zajednice srpskih opština kao što je rekao ministar inostranih poslova Srbije, Ivica Dačić, prva su „crvena linija“ Srbije, tako da Srbija neće početi nikakve razgovore dok se ova Zajednica o kojoj je sporazum postignut pre tačno 10 godina, ne bude stvorena. Sa ovakvim stavom saglasile su su i SAD čiji je izaslanik Gabrijel Eskobar rekao da će ova asocijacija biti stvorena „sa Kurtijem ili bez njega“.

Kosovski premijer Aljbin Kurti ostaje čvrsti protivnik stvaranja ove zajednice, pa je utisak da je on ponovo spreman da se odrekne položaja premijera i da Kosovo uđe u novi izborni ciklus, ali ne želi da se odrekne svoje platforme. U njoj bi Zajednica srpskih opština mogla da bude samo predmet trampe u zamenu za direktno priznanje sa srpske strane.

Miroslav Lajčak se požalio da je očekivao više razumevanja sa strane kosovskog premijera i objasnio da će sledeće godine EU biti zauzeta evropskim izborima, SAD predsedničkim, pa neće biti mogućnosti da Kosovo ostane u centru pažnje. Zbog toga je ova godina jedini slobodnan period kada je mogućno da dođe do sporazuma Beograda i Prištine.

Deklarativno stvaranje ZSO, međutim, nije dovoljno, nego je potrebno i da ona zaista počne da funkcioniše. Ima sasvim dovoljno pogaženih i neispunjenih obećanja, da bi bilo veoma lako zamisliti taktičko stvaranje ove zajednice, a zatim njeno razvlašćivanje ili potpuno ukidanje, zavisno od cilja koji bi se tada učinio konjukturnim.

Ravnodušnost, tolerisanje ispada i incidenata, a još više pogrešna procena da stvaranje ZSO treba odložiti do poslednjeg časa, mogu da se pokažu kao ključ neuspeha, snažniji od bilo kog „štapa“ ili „šargarepe“, zaključuje Bisenić za Kosovo online.