Po oslobađanju iz tamnice, Godeskal, sa odredom od oko 800 ljudi, ženom i decom, odlazi u Dansku gde će, za račun Danaca, ratovati protiv Norvežana. Posle, diže sidra i otplovljava u Englesku, gde boravi u manastirima, predan molitvama i hrišćanskom nauku.
Za to vreme, na venedski presto sedaju Ratibor i Sveno, njegovi stričevi, odmah otpočinjući rat sa Danskom. Po tvrđenju Adama iz Bremena, Ratibor je bio hrišćanin.
Nekako u to vreme, Godeskal napušta Englesku i izvesno vreme boravi u Švedskoj.
Godine 1045, Ratibor pustoši obalu Danske i na njega kreće Magnus, dansko-norveški kralj. U odlučujućem sukobu gine vođa Veneda. Naredne dve godine, Ratiborovi sinovi, bilo ih je osam, organizuju pohode protiv Magnusa. Na drugom, 1047. godine u sudaru kod Šlezvika, izginuće sva osmorica, ali strada i kralj Magnus – nerećnim slučajem: Na povratku kući, nezgodno pada s konja i umire.
Povratak hrišćanstva uz otpor stanovništva
Budući da su njegovi protivnici izginuli, Godeskal se sa porodicom i odanim vojnim odredima – uz pomoć svog prijatelja i saveznika kralja Danske Svejn, vraća u domovinu. Njegov stric, Ratiborov brat Sveno biće žrtva Henriha Trećeg, imperator Rimskog carstva. Biće obešen, ali kada je to bilo, kao i druge okolnosti, ostalo je nerazjašnjeno. Pretpostavlja se, 1044. godine, posle bitke kod Menfa, u kojoj je Sveno bio saveznik Samjuela Abe, pretendenta na mađarski presto.
Odmah po dolasku na presto, Godeskal je krenuo u hristijanizaciju zemlje, ali je nailazio na veliki otpor sunarodnika. Obnavlja manastire i, uprkos negodovanju, podiže crkve i ustanovljava dijaceze u Maklenburgu, Starogradu, Racburgu i Libeku. Njegova nasilna hristijanizacija prvo će podeliti četiri plemena Ljutića na dve suprotstavljene strane, pa će Kesini i Circipani krenuti protiv Tolensa i Redara. U napadu će im pomoći danski kralj Svejn.
Adam iz Bremena piše da je Godeskal "…otišao u zemlje Slovena sa velikom vojskom, napadajući i uterujući ogroman strah među pagane i izazvao građanski rat među narodom".
Godeskal završava razapet na krstu
U tom vendskom ratu između pagana i hrišćana, 1055-56. godine, na čelo prvih su Kruko, princ iz Rugena, i njegov brat Blusfo, oženjen Godeskalovom rođenom sestrom.
Kruko, u silovitom napadu, ruši crkve, manastire i ubija hrišćane bez milosti. Maklenburgskog biskupa Džona Norta Britona, zajedno sa sveštenicima, krvavo žrtvuje bogu Radogostu. Maklenburg je sravnjen sa zemljom i zapaljen. U sukobu kod grada Retre, na jezeru Plan, porazio je Godeskalove trupe, a sam Godeskal je kasnije uhvaćen u Lencinu, na prepad, za vreme molitve u crkvi i žrtvovan paganskom božanstvu.
Pošto je Godeskalovo izranjavano telo bilo raspeto na krst, Kruko nastavlja pohod i razara gradove Holštajn i Hamburg, upada u vojvodstvo Šlezvik gde mu šaka dopada Godeskalova žena Sjarita, sestra kralja Danske. Njeni sinovi Buto i Henri, našli su pravovremeni spas u saksonskom i danskom izbeglištvu – prvi u gradu Bardeviku, drugi kod svoga dede, danskog kralja Svejna Drugog.
Kruko siluje Sjaritu, ubija je, a onda njeno golo telo raspinje na krst.
Posle krvave i uspešne vojne protiv hrišćanskih sunarodnika, pobunjenici pokušavaju da osnuju vladu pod zapovedništvom Kruka, princa Rigena.
Venedima uporedo vladaju dva kralja
Godeskalov sin Buto, uz pomoć saksonske vojske, pokušava da se vrati na presto, organizujući vojnu ekspediciju na Vagriju, u nameri da uništi pobunjeničke centre. Nakon početnih uspeha, uleteo je u Krukovu zamku – namamaio ga je u potpuno ispražnjenu palanku Ploen i čim je Buto ušao sa vojskom u grad, Kruko ga je opkolio i započeo opsadu.
Pokušaji da se kuriri probiju iz grada da bi dozvali pomoć, redom su propadali i, posle skoro dve nedelje opsade, gladna i žedna Butova vojska pristaje na predaju. Kruko je obećao da će im svima poštedeti živote.
Reč je pogazio, celokupno ljudstvo, svi do jednoga, bilo je posečeno mačevima.
Godine 1075, na krilima pobede, Kruko se proglasio kraljem venedske federacije, a pre toga je uspešno okončao rat sa Dancima, da bi 1095. godine sklopio mir s njihovim kraljem Erikom Prvim.
Grad nazvan po brdu leševaHenri će, za svoju prestonicu, izabrati grad Ljubin u Vagriji. Raco i njegovo pleme Rugija nije dugo mirovalo. Uslediće rat sa Henrijem i velika bitka na polju kraj reke Trave gde su veliki poštovaoci Radogostovi posečeni do nogu. Od njihovih izranjavanih leševa, napravljeno je čitavo brdo. Ova lokacija, po njima, dobila je ime Ranjeno brdo (Runiberg). Kaznena ekspedicija Henrih je, konačno, postao vladar Rugija, Bodrića, Kišana, Circipana, Ljutića i Pomorjana, na teritoriji od Elbe do Visle i obale Baltika, naseljenu plemenima Brizerjana i Stodorjana. Uslediće, 1113. godine, i drugi rat protiv Rugija, pobunjenih protiv nametanja hrišćanstva, pošto su odbili da plaćaju danak i ubili svog guvernera princa Valdemara. Kaznenoj ekspediciji koju je Hnerih poslao na ostrvo niko nije umakao, a stradala su i sva paganska svetilišta. |
Godeskalov mlađi sin Henrih 1105. godine okuplja vojsku – oko 1.000 njegovih pristalica kojima se pridružuju razni dobrovoljci – i upadaju u Vandaliju. Kad je okupirao Vagriju, Kruko, već u godinama nudi mu primirje. Henrih pristaje i potom obojica uporedo vladaju Venedima – svaki na svojoj teritoriji.
Upravo u to vreme, već ostareli Kruko se oženio Slavinom, ćerkom Svetibora Prvog, princa od Pomeranije.
Slovenska imena kod Pomorjana
Pomorjani su pripadali vendskom, odnosno srpskom narodnom korpusu, kako piše Bertijus:
"Pomeranija, koju naseljavaju narodi Vandala, svoje ime je dobila od ranijih stanovnika, što se pre njih naseliše uz Baltičko more, zauzevši teritoriju od Halštata pa sve do Livonije, gde se završava njihova granica. Pomorjani su, stoga, stanovnici morskih obala ili, kako oni sami sebe zovu, Pomorcima. Imah prilike i da glasno i jasno čujem njihova vlastita imena koja glase: Bogoslav, Vladislav, Vislav i ona, starinom, nisu germanska već slovenska."
Slavina, znatno mlađa od Kruka, dogovara se sa Henrihom da ga ubiju. Henrih zove Kruka na gozbu. Slavlje se odužilo do duboko u noć i, kada je Kruku, iako je bio u dobroj kondiciji, glava otežana od medovine pala na sto, Henri je priskočio i odrubio mu je jednim zamahom mača.
Tako se neslavno završio život ovog ambicioznog tiranina. Henrih onda ženi Slavinu i plemena Veneda ga prihvataju za kralja. Na skupštini, on sklapa vrlo jak savez sa norveškim kraljem Magnusom.
Krukov unuk Raco, princ Rigena, osniva Racburg, veliki grad kršten njegovim imenom. Posle će se Raco upustiti u niz vojnih čarki sa Henrihom, ali će se sve završavati Racovim povlačenjem na Rigen, dok će Henrih zaposesti njegov grad. Raco, pod pretnjom da će biti napadnut, pristaje da Rigenom vlada Valdemar, Henrihov sin.
Istorija severnih Srba:1. Početak pre dva milenijuma |
