Istina uvek nađe put

U romanu „Srpsko srce Johanovo“, Veselin Dželetović je, kroz lik Nemca Johana Vagnera u čijim grudima kuca srce Srbina, progovorio o bolnoj temi – trgovini ljudskim organima i zloglasnoj Žutoj kući na severu Albanije, gde su odvođeni Srbi oteti sa Kosova i Metohije. Roman je do sada preveden na dvanaest jezika, uskoro bi trebalo da počne snimanje filma po tom romanu, u produkciji Bandur filma i sa američkim rediteljem i glumcima, a pridružiće im se i srpski umetnici. Detalje Dželetović još ne otkriva, između ostalog i zbog, kako kaže, velikih pritisaka albanskog lobija, da onemoguće ekranizaciju ovog potresnog romana, nastalog po istinitim događajima. Njegovu poemu „Srpsko srce Johanovo“ pevaju mnogi, a njemu je najdraža obrada oca Voje Bilbije, koji je, smatra Dželetović, izvodi anđeoskim glasom.

Šesnaest godina od nastanka poeme, pretočene u roman, ponovo razgovaramo sa Dželetovićem.

Zverstva u Žutoj kući

Godine 2006. iz vaše duše je potekla do same srži potresna poema, nastala po istinitom događaju, o neverovatnoj životnoj tragediji jedne srpske porodice sa Kosova, monstruoznom zločinu Albanaca i o Nemcu Johanu Vagneru koji je posle transplantacije najpre sanjao do tada nepoznate mu ljude i predele, a na kraju „progovorio“ srpskim srcem. Kakva su vaša osećanja sada na dane kada ste to sve slučajno saznali 2004. na sahrani u jednom selu na Kosovu?

– Bolna, isto kao i tada. Možda sada i bolnija jer sam u međuvremenu saznao za mnogo stravičnije slučajeve od ovog koji sam tada opisao. U to doba, dok sam pisao poemu, preda mnom je bio jedan potresan događaj, a danas smo svedoci veličine tih stradanja. Dokazi postoje za 300 stradalnika koji su završili kao žrtve trgovine organima, a indicije su da ih je bilo više od 2.000. Uvek želim da ukažem pažnju na činjenicu da su ti mučenici stradali u doba mira, pred očima cele međunarodne zajednice, što ovim zločinima daje veću težinu. Zato insistiram da i ta međunarodna zajednica treba da odgovara za to što je zatvarala oči pred tim zverstvima.

Te 2004. obesila se supruga vašeg ubijenog prijatelja Jovana. Nju su silovali Albanci. Nije mogla da podnese tu sramotu. Sveštenik, nije hteo da drži opelo? Na kraju je održao. Zar ne?

– Tako je. Na moje insistiranje da je ona branila svoju čast tim činom, sveštenik je pristao da održi opelo. Kao što su jedan major Tepić ili Stevan Sinđelić, koji su sebe digli eksplozivom u vazduh branili svoju čast i svoje ideale. Jedna patrijarhalna žena, koja takvo uniženje i sramotu nije mogla da podnese, trebalo je da bude dostojno sahranjena. Nije greh na njoj već na petorici Albanaca koji su je silovali.

Progovorili ste prvi, mnogo pre nego specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti, koji je tek 2010. podneo izveštaj o trgovini organima. Međutim, tema o zločinima nad Srbima na Kosovu, o lancu trgovine njihovim organima, o Žutoj kući čini se, kao, da je, posle velike bure, u to vreme odjednom naglo gurnuta pod tepih?

– I stalno je guraju pod tepih jer ona je smetnja stvaranju te nakazne tvorevine zvane država Kosovo. Odavno bi ona dobila na legitimitetu i legalnosti da nije te istine o čerečenju Srba i Albanca, lojalnih tadašnjoj državi Srbiji. To ih prati kao senka i od toga ne mogu pobeći. Ali uvek, iznova i iznova, ta istina kao voda pronađe svoj put i pojavi se u javnosti. Sa novim svedocima, teroristima koji vremenom moraju da progovore, da olakšaju dušu svoju. Znate, ne možete mirno spavati, a znati kakva zverstva ste sve počinili.

Diplomatija umetnosti

Vi ste poemu pretočili u roman „Srpsko srce Johanovo“, knjiga je doživela brojna izdanja, prevedena je na mnogo jezika, na koliko?

– Roman je preveden na dvanaest jezika. Pre nekoliko meseci, iz manastira Ormilija, iz Grčke, stigao mi je prevod na grčki jezik koji je uradila mati Amfilohija. Ima simbolike u njenom imenu. Mi ćemo uskoro prekucati i taj prevod i to bi bio trinaesti jezik na koji je ovaj roman preveden.

Mnogo se pričalo o filmu čije snimanje je najavljeno još 2013. Bilo je, koliko nam je poznato, najava i od čuvenih reditelja – od našeg Emira Kusturice, Nikite Mihalkova, i još nekih, ali će to na kraju biti ipak američki reditelj, kao i neki američki glumci, naravno i srpski. U toku su završni pregovori. Želite li nešto da kažete o detaljima. Mediji su već pominjali neka imena?

– Ove godine planiramo da počnemo snimanje filma. Naravno da ne mogu pričati detalje, sa kojima će se javnost upoznati čim krene snimanje jer postoje ogromni pritisci albanskog lobija da onemoguće snimanje filma. Ta istina ih mnogo boli. Kada smo objavili ime jednog od holivudskih reditelja koji će raditi na filmu on je u roku od nedelju dana dobio hiljade mejlova preteće sadržine. Za sada mogu da kažem da je producent filma Bandur film i da ćemo realizovati jedan veliki svetski film, na engleskom jeziku, sa mnogo zvučnih imena. I da će se istina o stradanju Srba proneti svetom.

Želite li da pomenete ko vas je do sada podržao, jer ova knjiga, kao i film koji će uslediti, deluje kao najbolji diplomatski potez?

– Do sada me je podržao narod srpski i to mi mnogo znači. Mišljenja sam da ovaj film može da uradi više nego sva srpska diplomatija, jer on govori drugim jezikom. To je priča koja će dodirnuti srce svakog gledaoca i koji će se svakako zapitati šta se to stvarno dešavalo na Kosovu i Metohiji. A onda je na našoj diplomatiji i institucijama da svetskoj javnosti daju odgovore na ta pitanja i sruše tu nakaznu tvorevinu.

Dosta je ćutanja

Da se vratimo na Nemca Johana koji je progovorio srpskim srcem. On je usvojio dečaka, sina Jovanovog, koji mu je na sahrani svoje majke, te 2004. godine prišao i s ljubavlju raširio svoje male ručice progovorivši „tata, tata“. Znači srce može da pamti, oseća i prepoznaje ljude i predele i kada okonča jedan, a započne sasvim novi život u grudima drugog čoveka?

– To su mi i mnogi sveštenici rekli. Da čovek pred Boga izlazi sećanjem srca, a ne mozga. Nakon ove priče uveren sam da slučajnosti ne postoje i da se istina mora saznati, kad tad. I da moramo učiniti, svako od nas, koliko je u našoj moći da pomognemo tome. Sveta sloga Srbina spasava.

Nemac je, da bi dobio od dečakovog ujaka dozvolu za usvajanje, prešao u pravoslavlje. Znate li kako se njihov život dalje nastavio, da li ste možda, u nekom kontaktu?

– Nisam u kontaktu sa njima od usvajanja dečaka, jer je za njih ta priča tada završena. Čovek koji nije znao čije srce nosi svakako da je želeo da pronađe svoj mir nakon tog užasnog saznanja. Uz mališana je to i postigao. A na nama je da saznamo istinu o svim stradalnicima na Kosovu i Metohiji i da je prenesemo javnosti. Jer o zločinu se ne sme ćutati. I svako ko ćuti o zločinu je saučesnik u njemu. Nažalost, Srbi su dugo ćutali o zločinima, prvo zbog „bratstva i jedinstva“, posle zbog Jevrope. Dosta je ćutanja. Moramo progovoriti i kada drugi ne žele da nas čuju. Makar kroz pesme, knjige i film. Jer svet to razume. Iako se, a svedoci smo toga danas, nekada zabranjuju dela čitavog jednog naroda. To plitkoumlje traje dok traju interesi tih koji donose takve nebuloze. Umetnost je večna, a umetnici su spremni da zbog nje i stradaju.

Citati iz romana

„Novi život, s drugim srcem, doneo je Johanu i nove snove. Nije upamtio datume kada su snovi počeli, ali je primetio da se u snovima ponavlja jedan isti predeo i prizor. Obično bi pre slika koje su se javljale, začuo tihi zvuk crkvenog zvona koje je tuklo u ritmu rada srca…“

„Sanjao je kako sanja čudan san. Ali ne on, Johan, već neki drugi čovek čije je misli i saznanja osećao i proživljavao. Dugo se taj čovek prevrtao po krevetu te večeri. Neće san na oči, a neke teške misli ga pritisle, kao pred zlo. Ne zna ni sam kad je, ni da li je zaspao…“

Zapadu ruke u krvi do ramena

x Od saznanja o stravičnim zločinima počinjenim u Žutoj kući i trgovini organima srpskih civila, vi, očigledno, vodite bitku za istinu, za svoj narod, za svoj zavičaj?

– Pitanje je da li je to bitka ili rat. Kažem da je mnogo zločina koji su počinili teroristi. Oni su i dalje na sceni, ovog puta preobučeni u civilna odela i sa smeškom na licu koji im daje podrška Zapada. Oni, čije su ruke ogrezle, ne do lakata već do da ramena, u srpskoj krvi, i to krvi najbezazlenijih i najnedužnijih, Zapad pokušava da predstavi kao miroljubive i naivne ljude. Pokušavaju i dan-danas da nametnu krivicu Srbima da je Milošević kriv za sva dešavanja jer je, kako oni kažu od njega počelo. A ja ih samo pitam – odakle onda slika Tačija sa 16 godina, sa puškom u ruci i albanskom zastavom a iza njega slike Azema i Šote Galice? To je bilo pre Miloševićevog dolaska na vlast. Pa albanskih pobuna daleko pre njega? O tome ne žele da pričaju. Istina, kosovska i metohijska tapija, to svi moraju da shvate, nalazi se u rukama Srba.

Vitez sa perom u ruci

Veselin P. Dželetović rođen je 12. februara 1962. u Suvom Dolu kod Lipljana na Kosovu. Posle donošenja Ustava iz 1974. njegovog oca su proglasili velikosrpskim nacionalistom, jer je otvoreno govorio o planovima Albanaca. Porodica je morala da se odseli sa Kosova.

Dželetović je autor brojnih zbirki pesama „Eh, Kosovo“, „Plemeniti vitez Kosmeta“, „Lepoti tvojoj darivaću ime“, „Srpsko srce Johanovo“….

Dobitnik je specijalnog priznanja Akademije „Ivo Andrić“, Ordena Centralne kozačke vojske Ruske Federacije i Povelje Sveti Sava Republike Srpske.

Tuga zatamnela sunce

Na promociji knjige 2012. rekli ste da će „Kosovo biti srpsko sve dok je Sunca i Meseca“. Prema nekim predanjima i legendama o Kosovskom boju 1389. neki naši preci su tumačili da je Sunce srpsko, a Mesec turski? Navodno je od čemera i bola, i Sunce u to vreme bilo zatamnelo, i nije moglo da ogreje ožalošćeni srpski narod. Želite li to da prokomentarišete?

– Na promociji romana „Srpsko srce Johanovo“ na jermenskom jeziku, u Jerevanu, pročitano je i moje pismo koje sam poslao, jer nisam mogao da otputujem tamo. U njemu sam rekao da sam zadivljen odgovorom jednog jermenskog diplomate koji je na optužbu zašto imaju planinu Ararat na svom grbu, a ona nije na njihovoj (jermenskoj) teritoriji već na turskoj (ta planina Jermenima znači kao i nama

Srbima Kosmet) odgovorio: „Zašto onda Turci imaju Mesec na svojoj zastavi, a nije na njihovoj teritoriji.“ Ne bih svojatao ni Sunce, ni Mesec ali je činjenica da se nakon Kosovskog boja Sunce nije videlo od ptica kosova koje su nadletale to polje i tugovale (ženka ptice je crne boje). Napomenuo bih ovom prilikom da Šiptari nemaju reč za pticu kos i da je i po tome jasno čije je Kosovo i Metohija i čije će uvek biti.