Ista patnja veže Srbe i Jevreje

Ove godine navršava se 75 godina od oslobađanja zloglasnog nacističkog logora Aušvic i proboja ustaškog logora Jasenovac. Na oba mesta ubijeno je nekoliko miliona ljudi samo zato što su bili Jevreji, Romi ili Srbi. Tim povodom u Spomen-parku Šumarice ovog vikenda otvorena je najveća izložba o Jasenovcu u Srbiji posle Drugog svetskog rata čija postavka je prvi put predstavljena javnosti u Ujedinjenim nacijama 2018.

U razgovoru za „Vesti“ Danijela Danon, generalni sekretar Saveza jevrejskih opština Srbije ističe da Jevreje i Srbe povezuje ista patnja – stradanje tokom Drugog svetskog rata, ali i upozorava da raste broj onih koji pokušavaju da relativizuju i prekroje istoriju.

Sećanja na događaje iz Drugog svetskog rata, a posebno logore Aušvic i Jasenovac su podjednako bolna i za jevrejski i za srpski narod?

– U Aušvicu je ubijeno milion i sto hiljada ljudi, od kojih milion Jevreja. Među ubijenima je i dvadesetak hiljada Jugoslovena, od kojih su najveći broj opet bili jugoslovenski Jevreji. U Jasenovcu su stradali Srbi, Jevreji, Romi… ali su najbrojnije žrtve bile upravo Srbi. Međutim, tačan broj žrtava do danas i dalje je nepoznanica. Svaki nasilno prekinut život nevinog čoveka, žene, deteta, bez obzira na to iz kog naroda dolazi dželat, a iz kojeg žrtva, uzrokuje bol i patnju kosmičkih razmera.

Čini se da bi Srbi trebalo da se ugledaju na Jevreje kada je reč o kulturi sećanja. Da li to i čine?

– Oba naša naroda su stradalnička i to im je zajedničko. Dužnost nas, potomaka žrtava, jeste da ne dozvolimo da stradanje utone u zaborav. To se pre svega ostvaruje kroz edukaciju mladih, kroz napor da pojedinačno pamćenje svedoka zverstava preraste u kolektivno sećanje čovečanstva. Znate i sami da je narod koji je zaboravio sopstvenu istoriju, dakle i greške svojih predaka, neumitno prinuđen da ih ponavlja. Principijelno i objektivno negovanje sećanja na ono što se zaista dešavalo tokom Drugog svetskog rata, na istorijske činjenice oslobođene svake ostrašćenosti, politike, ideološke obojenosti, jedini je način da predupredimo da se istorija ponovi.

Ipak, i dalje je na delu revizionizam, pa čak i oko broja žrtava u Jasenovcu.

– Mada je tema postojanja koncentracionih logora i Holokausta uglavnom dobro razjašnjena jer postoji sasvim dovoljan broj dokumenata, fotografija, snimaka, suđenja ratnim zločincima, sačuvanih predmeta žrtava, opet se pokazuje da ni to nije dovoljno. I pored tih nespornih činjenica raste broj ljudi koji pokušavaju da relativizuju i prekroje istoriju, da negiraju Aušvic, Jasenovac, Bergen Belzen, Staru Gradišku i Đakovo, Dahau, Jastrebarsko, Treblinku, Loborgrad. Taj broj će verovatno biti sve veći kako vreme prolazi i sećanje na te događaje bledi. Tužno, ali istinito je da uskoro neće biti onih živih svedoka koji mogu da iz ličnog iskustva posvedoče o tome šta se dešavalo. Zato je zbog mladih generacija koje dolaze izuzetno važno boriti se protiv revizionizma i zla koje ponovo diže glavu. Jasenovac je dobar primer za to. Neverovatno je koliko svet donedavno nije znao gotovo ništa o tom monstruoznom logoru.

I sami ste potomak žrtve jasenovačkog bezumlja?

– Moj deda Daniel Isak Danon, čije ime nosim, rođen je u Sarajevu 1888. i bio je odlikovan Ordenom Svetog Save. Završio je ješivu u Sarajevu, bio rabin i veroučitelj najpre u Tuzli, potom u Travniku i naposletku, od 1932. u Sarajevu, služeći u hramu na Bjelavama. Prema porodičnom predanju, vodi poreklo od čuvenog rabina i čudotvorca Moše Danona. Te 1942. bio je poslednji živi rabin u Sarajevu. Skrivale su ga najbliže komšije, a kada su ga ustaše otkrile odmah je odveden u Jasenovac gde je i ubijen. Zato nisam doživela da mi prenese svoje znanje, iskustvo, životnu mudrost i svoju ljubav prema našoj veri. Sve što o njemu znam čula sam od svog oca, rabina Cadika Danona. Znam da je bio veliki rabin, mudrac i učenjak, dobar poznavalac jevrejske mistike, poštovan među rabinima i od jevrejskih vernika, da je bio blage naravi, dobar i brižan otac. Detalje o tome kako je skončao niko nije mogao da mi kaže. Ne znam čak ni gde mu je grob, ako ga ima ili jama u koju je bačen… koje su mu bile poslednje reči, poslednja misao, da li je bio spreman i duhovno pripremljen za konačni odlazak… Ali, želim da verujem da je otišao sa molitvom na usnama, onako kako priliči jednom rabinu, i verniku čije ime Daniel na hebrejskom znači „Bog je moj sudija“, pokazujući svojim sunarodnicima i svojim dželatima kako se umire kad se umire mučeničkom smrću.

Šta je poruka potomaka žrtava ovakvih zločina sadašnjim generacijama?

– Previše bi bilo neskromno da makar i kao potomak govorim u ime onih koji su umrli mučeničkom smrću… Mogu samo ponoviti poruke koje sam ja dobijala od svojih roditelja, koji su uz teške traume preživeli Holokaust. Sve one imaju zajednički imenitelj, a to su saosećanje, poštovanje i očuvanje ljudskog života od čega nema ništa svetije. Ne smemo nikada uništavati ono što nismo u stanju da iznova stvorimo… Ako to uspemo da usadimo mladima učinićemo mnogo. Saosećanje je vrlo moćno oružje protiv bezrazložne mržnje. U Starom zavetu stoji stih proroka Mihe koji u jednom stihu može sažeti svu suštinu naše višemilenijumske verske tradicije: „Pravdu goni, čini dobro i hodaj ponizno sa svojim Bogom.“

Lekcije za ceo život

Koliko se istorijski udžbenici za srednje škole u Srbiji i u regionu uopšte bave genocidom u Drugom svetskom ratu?

– Sasvim sigurno ne dovoljno. Proces učenja je generalno vrlo složen i dugotrajan, jer od osnovnog upoznavanja sa činjenicama do toga da one postanu deo nas u smislu našeg stava o svetu u životu, potrebne su godine. A kamoli za događaje koji su obeležili sumrak evropske civilizacije. Genocid u Drugom svetskom ratu ne može se savladati kroz dve tri lekcije predviđene školskim gradivom. To je tema koja sazrevanjem osobe, u svakom starosnom dobu, otvara sva nova i složenija pitanja…

Ravnodušnost prethodi nasilju

Iz današnje perspektive deluje nestvarno da su te „fabrike smrti“ postojale. Da li je moguće da se tako nešto ipak ponovi?

– I iz perspektive prve polovine dvadesetog veka izgledalo je da tako nešto nije moguće, pa se ipak dogodilo. Nemojte zaboraviti da je učenje preziru, demonizaciji i dehumanizaciji drugoga, tačka od koje je počeo Holokaust i stradanje evropskog jevrejstva, ali takođe i stradanje Srba, Roma i Jevreja na ovim prostorima. Holokaust nije počeo gasnim komorama, on je počeo rečima. Upravo je zato danas važno da svaka evropska država ima i primenjuje zakon koji će sankcionisati izlive mržnje ksenofobije i rasizma. Nemojmo zaboraviti da su ravnodušnost i zavera ćutanja uvek prethodnica nasilja. Posmatrači i gledaoci bili su i uvek će biti suizvršioci, oni nose ogromnu odgovornost da su nasilje učinili mogućim. Dakle, moguće je, vrlo je moguće da se tako nešto opet ponovi…

Sumrak civilizacije

Da li je pravda zadovoljena kada je reč o zločinima počinjenim u Drugom svetskom ratu?

– Bojim se da pravda u terminima u kojima je mi poznajemo ne može i nikad neće biti zadovoljena. Užas koji se dogodio tokom sumraka civilizacije nadilazi svetovne razmere i zahteva mnogo više od ljudske pravde. Taj užas vapi za kosmičkom pravdom. Pravedno bi bilo ne samo kazniti počinioce nego i vratiti žrtve među žive, što je nemoguće. Naravno to ne znači da dželate nije trebalo sudski goniti. Nažalost, mnogi su uspeli da se sakriju i nikada ne suoče sa onim što su činili.

Knjiga profesora Grajfa

O vašem dedi je pisao i vodeći istraživač Holokausta Gideon Grajf?

– Rabin Daniel Isak Danon, pomenut je u knjizi Gideona Grajfa „Jasenovac, Aušvic, Balkana“, kao jedan među mnogobrojnim žrtvama Jasenovca. U knjizi su između ostalog objavljeni i snimci poštanskih dopisnica, koje je moj deda pisao svojoj porodici u Sarajevu iz logora Jasenovac. Par šturih rečenica kao „nagrada za dobar rad i vladanje“, no sasvim dovoljnih da vas zapljusne ogromna bol koja izvire iz njih. Rečeno mi je da je gospodin Grajf svoju poslednju knjigu koja će biti promovisana 5. oktobra 2020. u Kragujevcu, posvetio između ostalog i rabinu Danielu Danonu, ali knjigu još nisam imala u rukama, pa vam i pored najbolje volje o tome ništa detaljnije ne mogu reći.

Stradalo 60 Danona

Ko Vam je sve stradao u Jasenovcu?

– Stradalo je oko 60 članova moje šire porodice sa očeve strane. Deda Daniel Isak Danon imao je šestoro dece, Isaka, Hajima, Esteru-Ernu, Rašelu, mog oca, rabina Cadika Danona, i najmlađeg sina Josifa. Njegova supruga Grasja Danon odvedena je 1941 sa ostalim jevrejskim ženama i decom u logor Đakovo gde joj se gubi trag. Isaka Danona, najstarijeg sina, ustaše su odvele na ostrvo Pag gde je ubijen. Hajim Danon je odveden u Jasenovac odakle je pobegao 1942. godine. Zatim mu se izgubio svaki trag. Estera Danon je zajedno s mužem Haimom Samakovlijom, aktivno, od početka rata 1941. godine pomagala narodno oslobodilački pokret. Njen muž je među prvima odveden u Jasenovac gde je ubijen. Rašela Danon je zajedno sa majkom 1941. godine odvedena u logor Đakovo. Prebačena je u bolnicu u Osijek da se porodi. Rodila je mrtvo dete. Iz bolnice je pobegla u Split, ali su je tamo uhapsili Italijani i deportovali u koncentracioni logor na Rabu. Posle kapitulacije Italije priključila se partizanima, ali je krajem 1943. godine pala u nemačko zarobljeništvo i deportovana je u Aušvic, a potom u Bergen Belzen. Preživela je teški tifus, dočekala oslobođenje logora i vratila se u Sarajevo. Rudi Musafija, Rašelin suprug je uhapšen od ustaša 1941. godine i podvrgnut zverskom mučenju. Na saslušanju se herojski držao. Odveden u Jasenovac, gde je ubijen 1945. godine. Josef Danon, najmlađi brat, poginuo je 1942. godine u partizanima kao borac romanijskog partizanskog odreda. Samo ću kratko napomenuti jer to nije tema ovog razgovora, da su i članovi moje porodice s majčine strane gotovo svi stradali u Aušvicu.

Nemoguće poređenje

Može li se uopšte praviti paralela: gde je bilo groznije u Aušvicu ili Jasenovcu?

– Citiraću jednu rečenicu iz Talmuda, jevrejskog verskog zakonika, jer mi se čini da tu leži najbolji odgovor na ovo pitanje: „Svako ko uništi jedan život kao da je uništio ceo svet, a svako ko spase jedan život kao da je spasao ceo svet.“ Otuda je i moj odgovor da ne može da se pravi takva paralela i da bi to bilo krajnje neprimereno. Ne možemo gradirati patnju, strah i preživljeni užas. Kao što ne možete gradirati istinu i laž, zlo i dobro. Zločin je zločin bez obzira na to da li je u njegovom izvršavanju bilo nakazne ostrašćenosti i sadističke potrebe ustaških dželata da lično, sopstvenom rukom izvrše zločin, ili neljudske ravnodušnosti nacista koji su usavršavali metode i oruđa ubijanja, dušegupke, gasne komore, krematorijume, kako bi, ne prljajući sopstvene ruke, u jednom danu istrebili što više Jevreja. Ko je taj koji ima pravo da pravi paralelu između užasa Aušvica ili Jasenovca. Da li je to osoba koja je zaista ušla u pakao geta, koncentracionih logora i krematorijuma sa svojom ženom decom, prijateljima, celim svojim narodom, koji je u tom paklu živeo, patio, stradavao, preživeo ili nestao, ili je to neko ko je o tome čitao, slušao ili možda iskusio nešto od tog užasa, identifikujući se u mašti sa njim. Oni koji su prošli patnje i strahote Aušvica i Jasenovca govore na osnovu jedinstvenog neuporedivog iskustva, koji u ljudskoj istoriji stoji kao posebna kategorija. Svi mi koji nismo bili tamo moramo pre svega slušati čuti i prihvatiti odgovore onih koji su tamo bili, pošto su njihovi odgovori jedino autentični.

Zbog čega su ubijali decu?

U Jasenovcu je stradao ne samo veliki broj rabina, već i srpskih sveštenika. Šta je bila faktički poruka ubistva tih ljudi?

– Pravoslavni sveštenici i rabini su po prirodi stvari pravednici, visoko moralne osobe, viđeniji ljudi u svom narodu i baštinici njegove duhovnosti, oni stoje na čelu kao prvi među jednakima. Kad ubijate prvake iz jednog naroda, ne unosite samo strah i paniku, već „obezglavljujete“ taj narod, smanjujete početni otpor. Ali, mislim da je ovde važnije postaviti pitanje šta je bila poruka ubijanja dece svih starosnih dobi, počev od novorođenčadi, beba, jednogodišnjaka, dvogodišnjaka, trogodišnjaka… Deca su otimana iz naručja majki i odmah po dolasku u logor bacana u plamen krematorijuma, ili pod ustašku kamu. Tek kad postavimo to pitanje, tek tada možemo sagledati koliko je besmislen svaki pokušaj tumačenja namera jednog zločinačkog uma. Ono što zločinački um u svom bezumlju poručuje, može biti prijemčivo i usvojeno samo od strane njemu sličnih umova.