I dalje žive u straćari

Mada su još krajem prošle godine dobili novi dom, Slobodan Bandović iz sela Gradac kod Sjenice, njegova supruga Stanka, majka Marija i deca: Stefan, Radiša, Petar i Milica, i ovu zimu čekaju u ubogom i vlažnom kućerku od blata, pleha i kartona i strahuju da li će živi dočekati proleće.

U kuću Bandovića uloženo je blizu 20.000 evra, humanitarna akcija koju su vodile „Vesti“ i organizacija Srbi za Srbe trajala je dve godine, zahvaljujući dobrim ljudima iz celog sveta, od Amerike do Australije, Slobodan i Stanka dobili su i nešto nameštaja, pa se očekivalo da će se useliti još krajem prošle godine.

– I mi smo mislili da je našim mukama i strahovima došao kraj. Bili smo uvereni da ćemo prošlu Novu godinu, a posebno Božić, dočekati u toplim sobama, da ćemo se okupati u svom kupatilu i da će naši mališani domaće zadatke pisati u svojoj sobi. Nažalost, još smo u našoj vlažnoj i hladnoj straćari koja svakog trenutka može da se sruši na nas – priča glava porodice Slobodan.

Naglašava i da su dobrotvori sa svih strana sveta „položili“ još jedan veliki ispit humanosti, ali da država nije pokazala ni najmanju želju da im pomogne.

– Još smo bez vode i struje. Poseban problem nam je struja, jer bez nje ne možemo da koristimo ni električnu pumpu za vodosnabdevanje. Da bi nam priključili svetlo, u sjeničkoj elektrodistribuciji traže da prvo donesemo projekat i dovolu za gradnju kuće koju nemamo, niti smo je tražili, jer smo verovali da za zabito peštersko selo, pogotovu kad se kuća gradi sirotinji i dobrovoljnim prilozima, nikakav projekat i dozvola nisu potrebni. Znam mnogo većih kuća širom Peštera koje su građene bez dozvole i projekta, a priključena im je struja. Država, odnosno EPS, na nama bednicima, koji se hranimo na kazanu narodne kuhinje u Sjenici i jedva uspevamo da lečimo bolesno dete, država, evo već godinu dana demonstrira snagu i pravnu državu – rezignirano će Slobodan, dodavši:

– Nešto od papira smo uspeli da pribavimo, obezbedili smo i skupo platili i taj famozni projekat, ali za priključak koji košta oko 500 evra više nemamo novca. Pod uslovom da nam država više ne pravi smetnje, za useljenje nam je potrebno ukupno oko 1.000 evra. Za mene nadničara koji, da bi prehranio porodicu, tovari ugalj u rudniku Štavalj i kopa grobove po Pešteru, ovo je ogroman novac.

Članovi porodice Bandović kažu da su neizmerno zahvalni čitaocima „Vesti“, humanitarnoj organizaciji Srbi za Srbe, humanitarcu Hidu Muratoviću i još nekolicini dobrotvora iz ovog kraja. Osim nove kuće i nameštaja, dobri ljudi su im pomogli da kupe novi šporet, da se deca obuku i obuju, da kupe knjige, da uvek imaju namirnica i da ne gladuju.

Ponovo na narodnom kazanu

– Godinu dana ni od koga nismo tražili, niti dobili bilo kakvu pomoć, jer smo verovali da ćemo, nakon što smo na pragu useljenja u novu kuću i ostvarenja našeg životnog sna, sami i svojim radom moći bar da se prehranjujemo. Nažalost, došla je korona, sve je manje posla, pa i dalje moramo u sjeničku narodnu kuhinju u koju obično, po hleb i jedan obrok, ide baka Marija. Potrebno nam je i mnogo drva i uglja, jer u našem kućerku šporet mora biti „usijan“ 24 sata – dodaje Slobodan koji u Sjenici i na Pešteru važi za dobrog radnika.

Radiša mora kod logopeda

Srednji sin Slobodana i Stanke Bandović, sedmogodišnji Radiša, dugo nije govorio, niti je išao na lečenje, jer njegovi siromašni roditelji za to nisu imali novca. Tek od prošle godine, u šestoj godini, nakon što su mu naši čitaoci omogućili da obavi preglede u Beogradu i radi sa logopedom u Sjenici i Novom Pazaru, Radiša govori. Još nije na nivou svojih vršnjaka, zbog čega ove godine nije pošao u školu, ali napreduje i već idućeg septembra trebalo bi da krene u prvi razred osnovne škole.

Deca najveće bogatstvo

U maju ove godine Slobodan i Stanka dobili su i četvrto dete, sada šestomesečnu ćerku Milicu.

– Ništa u životu nismo imali, samo muku i patnju, ali Bog nas je pogledao i podario nam četvoro dece. Stefan, Radiša, Petar i Milica su naše najveće bogatstvo i naša nada – naglašava Stanka Bandović.