Hvala Vučiću što brine o nama!

Sudbina Kosova i Metohije je rana na srcu svakog poštenog čoveka, a najpre na srcu nas Srba. Kosovski Gordijev čvor nije lako razrešiti, ali jačanjem Srbije i što boljim prezentovanjem našeg naroda pred čitavim svetom moguće je stvoriti drugačiju sliku i klimu o nama, pa i o kosovskom problemu. Ovo, u ekskluzivnom intervjuu za „Vesti“, poručuje episkop budimski i administrator Eparhije temišvarske Lukijan (Pantelić).

Ocenjujući prošlonedeljnu posetu Aleksandra Vučića Mađarskoj, koja je započela upravo u jednoj od najstarijih dijasporskih eparhija u koju su Srbi sa Arsenijem Trećim Čarnojevićem i moštima Svetomučenika kosovskog, kneza Lazara, došli još davne 1690, episkop Lukijan ističe da je srpska dijaspora do sada imala peh da su na čelu Srbije bili „Brozovi učenici“ koji „nisu znali, ili nisu hteli da znaju da u okruženju, u susednim zemljama, takođe žive Srbi kao domaće stanovništvo“.

Sin svoje Crkve

Ugostili ste predsednika Srbije, Aleksandra Vučića tokom njegove posete Mađarskoj. Šta ova poseta znači za verni narod i vas lično?

– Dolazak predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića u Budimpeštu i Mađarsku je nastavak izgradnje prijateljskih odnosa dve susedne zemlje, a taj odnos su upravo započeli aktuelni lideri ovih država. Mogu slobodno reći da se svi Srbi koji kao manjina žive u Mađarskoj raduju ovakvim susretima, koji zbližavaju još više dva istorijski isprepletana naroda. Naši komšijski odnosi grade se u našim mešovitim selima i gradovima kako Mađarske tako i Srbije i mimo takvih susreta, ali ovakvim posetama oni dobijaju još jači impuls. Ja potičem iz takve sredine i veoma dobro osećam kako jače kuca bilo u nama.

Presedan je i da je predsednik Vučić svoju zvaničnu posetu Mađarskoj započeo dolaskom upravo u Eparhiju budimsku?

– Posete državnika Mađarske i Srbije nisu bile retke ni u prošlosti, ali ako bi lideri iz Srbije i došli da posete Budimsku eparhiju to bi bilo na kraju tih poseta što je ličilo na ogrtanje kabanice posle kiše. Sada je srpska diplomatija napravila „pun pogodak“ jer u Mađarsku, koju vode ljudi duboko verujući došao je predstavnik Srba, sin svoje Crkve i najpre dolazi u hram da tu sretne verni srpski narod, a posle crkve odlazi da obavlja državničke poslove.

Restauracija blaga

Nedavno ste izjavili „zalud Matice, ako ne zna kako joj deca žive“, aludirajući na to kakav odnos država treba da ima prema svojoj dijaspori?

– Imali smo peh da su na čelo naše Matice sve doskora dolazili Brozovi učenici koji nisu znali ili nisu hteli da znaju da u okruženju, u susednim zemljama, takođe žive Srbi kao domaće stanovništvo. Pitam se da li su znali za Srbe preko Drine? Doskora smo imali u Beogradu Bulevar Georgi Georgiju Deža koji je u Baraganskim pustinjama desetkovao Srbe iz Rumunskog Banata. Za Srbe u Mađarskoj znali su samo naši zemljaci iz Vojvodine i to iz onih mesta u koja su se doselili optanti. Ja volim da gledam Duna mađarsku televiziju gde se ne propušta nijedan dan da se ne prikaže neka reportaža o Mađarima iz okruženja: iz Srbije, Rumunije, Erdelja najviše, Ukrajine, Slovačke itd. To još nikako da „padne na pamet“ nekim našim TV kućama u Srbiji.

Da li ste zadovoljni aktuelnim odnosom Srbije prema SPC, posebno kada je reč o eparhijama u rasejanju?

– Zakoni su jedno, a sprovođenje zakona često zavisi od ljudi koji su ključni na pozicijama od značaja za odnos države Srbije i SPC. Kao budimski episkop mogu posvedočiti da je aktuelna vlast u Srbiji veoma agilna kada je u pitanju deo SPC u Mađarskoj tj. Budimska eparhija. Pogledajte samo i uporedite kako su izgledali naš Zavod Tekelijanum ranije, a kako sada. U našim crkvama i manastirima se smenjuju ekipe za ekipom iz Matice koji rade na konzervaciji i restauraciji našeg sakralnog blaga. Šta reći tek o brizi za našu školu u Budimpešti? Navodim samo primere iz Mađarske, ali koliko sam obavešten, takav je odnos aktuelne beogradske vlasti i prema ostalim delovima našeg narodnog korpusa i prema SPC u okruženju i rasejanju. Sećajući se sa gorčinom prošlih vremena, jer sam episkop od 1984, zahvalan sam Bogu i političkim vođama koji brinu o nama.

Evropski talibani

Pitanje sudbine Kosova i Metohije je, čini se, i dalje najbolnija od svih tema. Može li se razrešiti?

– Sudbina Kosova i Metohije je rana na srcu svakog poštenog čoveka, a najpre na srcu nas Srba. Kosovski Gordijev čvor nije lako razrešiti ali jačanjem Srbije i što boljim prezentovanjem našeg naroda pred čitavim svetom moguće je stvoriti drugačiju sliku i klimu o nama, pa i o kosovskom problemu. Zato su nam važni svi politički, ekonomski, sportski, naučni i drugi uspesi Srbije. Na Kosovu možemo živeti zajedno, ali ne kao potlačeni i progonjeni sa svoga ognjišta. Verujem da ima među Albancima onih koji vide nepravdu prema Srbima, ali u takvoj kvazidržavi kao Kosovo ne mogu dići svoj glas jer su Albanci na Kosovu evropski talibani. Pojedine države su na putu da iskuse gorčinu kosovskog problema kroz koji prolazi naš narod jer je separatizam sve prisutniji u samoj Evropi. Kosova i Metohije se ne možemo i ne smemo odreći, ali ne smemo se odreći ni delovanja da se na Kosovu spasi ono što se spasiti da, zato nam je veoma važno dobro organizovanje Srba na Kosovu i Metohiji u svakom smislu.

Mnoge ste iznenadili tvrdnjom da „Srbi u Mađarskoj i u Rumuniji nisu dijaspora“?

– Možda se reč „dijaspora“ koristila bez pravog razumevanja te reči. Sinonim je za tu reč „rasejanje“ a znači da se nešto od negde rasejalo, pa tako i narodi. Srba je bilo na prostoru Mađarske i ranije, što su mađarski istoričari uglavnom zabeležili, ali su se Srbi u najvećoj meri nastanili na prostoru Mađarske prilikom Čarnojevićeve seobe 1690. Ovo nikako ne važi za Srbe u današnjoj Rumuniji, jer Srbi Banata nisu bili učesnici nijedne zabeležene seobe nego su oni autohtono stanovništvo. Drugo se nešto tu dogodilo: među Srbe su došli drugi. Što bi Srbi seleći se ispred otomanske najezde iz jednog kraja te imperije prešli u drugi kraj iste, jer Banat je bio okupiran Turcima kao i krajevi odakle su seobe krenule. Ako već hoćemo ove krajeve da nazovemo dijasporom, onda bi prikladniji bio izraz stara dijaspora, jer naš narod u ovim krajevima ima ukorenjen identitet, veru i kulturu već vekovima.

Srpski Sion

Ovogodišnji Sabor SPC, ali i izbor novog patrijarha je obavljen u Hramu Svetog Save. Nastavak gradnje ove svetinje nastavio je patrijarh German. Tada ste bili njegova desna ruka, vikarni episkop moravički. Kakvo je to bilo vreme?

– Najzad je Hram Svetog Save postao srpski Sion gde i treba da se bogosluži i gde treba da se saboruje kao što je to kroz istoriju bivalo u priprati Pećke patrijaršije, pa i izbori crkvenih poglavara. Zapisano je, a i ja kao moravički episkop i vikar patrijarhov mogu posvedočiti, sa koliko je istrajnosti i upornosti patrijarh German nastojao i kod Tita a i kasnije da traži da se Hram Svetog Save, koji je u vreme komunizma pretvoren u garažu za kamione Gradske čistoće, vrati SPC i da se dobije dozvola za nastavak radova i dovršetak hrama. Hvala Bogu, doživeo je taj dan pa i da osvešta i blagoslovi početak radova na tom hramu. Vreme jednoumlja i marginalizovanje Crkve nije završeno smrću Broza, nažalost, kod nas se po nekoj inerciji produžilo. Reče jedan starac Srbin iz Slavonije: „Znaš vladiko, nama Srbima treba jedan sat da se opijemo, a tri sata da se otreznimo. A 50 godina smo se opijali ateizmom, pa ti sada izračunaj kada ćemo biti ono što smo pre toga bili.“

Možete li opisati te same početke obnove Hrama Svetog Save? Sa kojim ste se sve problemima i izazovima suočavali?

– Kada je pokojni patrijarh German dobio od državnika Čkrebića papir kojim se dozvoljava našoj Crkvi da nastavi i dovrši Hram Svetog Save na Vračaru, bio je to momenat kada smo se svi Srbi sa svih strana sveta sjedinili. To nam je probudilo svest da smo, ma gde živeli, jedan narod i jedno nasleđe Svetog Save. Prilozi od najmanjih do najvećih su pristizali i hram je brzo napredovao. Sećam se kako sam zajedno sa ostalim arhijerejima i patrijarhom sa terase Patrijaršije posmatrao podizanje centralne kupole, svaki dan i iz sata u sat. Nema reči da se opiše ta radost.

Mnogi tvrde da je sa izgradnjom Hrama Svetog Save, hronološki počelo i buđenje srpskog naroda. Da li greše?

– Gradnjom Hrama Svetog Save, probudila se najpre nacionalna svest u Srba uspavana komunističkim „internacionalizmom“ i mnogi od vodećih ljudi iz našeg naroda su smogli snage da sebe uvrste u verni narod Svetog Save. Narod, ili kako neki kažu „mali ljudi“, a u stvari pred Bogom najveći, nikada nisu ni okrenuli leđa svojoj veri i Crkvi, i dočekali su da im se pridruže napokon i narodni lideri. Sada je već sasvim drugačije. Sve strukture društva su spoznale trajne i duhovne vrednosti svoje Crkve, ali još važnije, čovekovu prolaznost u ovom životu, i probudila im se iskonska želja za neprolaznim životom u carstvu Božjem.

Golgota u Hrvatskoj

Istoriju Srba 20. veka obeležile su velike tragedije. I sami ste svedok stradanja Srba u Hrvatskoj. Kao episkop slavonski ste zarobljeni, a zatim i proterani sa svojim narodom. Koliko vam je bolno da se prisetite tih dana?

– Srpski narod imao je burnu i tešku prošlost, a naročito u 20. veku. Neki naši preci su na frontu proveli Balkanske, a zatim i Prvi i Drugi svetski rat. Naslednici onih koji su otvarali logore u NDH od kojih je najkrvaviji bio logor smrti u Jasenovcu, devedesetih godina su nastavili tamo gde su njihovi očevi stali 1945. Odmah po proglašenju nezavisne države Hrvatske, politika prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana dovela je do netrpeljivosti prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Već na samom početku ratnih dejstava 1991. godine, hrvatske snage su me uhapsile na auto-putu pri povratku sa sahrane patrijarha Germana. Bio sam zatvoren više od 60 dana, a slučajno ili ne, oslobođen sam baš na praznik Sv. Lukijana Antiohijskog čije ime nosim. Za moje oslobađanje zauzeo se i blaženopočivši ruski patrijarh Aleksej, kao i još neke javne i verske ličnosti poput muftije Jakuba Selimovskog. Po oslobođenju ostao sam sa vernim narodom u Okučanima, na tlu Slavonske eparhije jer nije bilo moguće da se vratim u Pakrac koji je već pao.

Zatim su usledile i hrvatske operacije „Bljesak“ i „Oluja“. Zajedno sa narodom proterano je i sveštenstvo.

– Srpski narod u Zapadnoj Slavoniji prošao je svoju golgotu 1. maja 1995. godine kada je započela zločinačka operacija hrvatske vojske pod nazivom „Bljesak“, a „Oluja“ je usledila nekoliko meseci kasnije čime je Hrvatska skoro etnički očišćena od Srba. Venac mučeništva sa svojim narodom podnela je i Srpska pravoslavna crkva kao i tokom istorije. Bolno je sećanje na ratna vremena, a bolno je i saznanje kako živi naš narod koji je iz izbeglištva uspeo da se vrati na svoja ognjišta. Nadamo se da će se stvoriti politička klima u kojoj će biti moguć suživot Srba i Hrvata bez trzavica i diskriminacije. Patrijarh Porfirije pokazao je kao zagrebački mitropolit da su Srbi i Srpska crkva u Hrvatskoj spremni da pruže ruku pomirenja, samo tu ruku treba neko i da prihvati.

Poruka dijaspori

Koja je vaša poruka srpskoj dijaspori: od Evrope do Australije?

– Najveći izazov Srpskog naroda od kraja do kraja vaseljene jeste sačuvati jedinstvo. Dosta je u ranijim vremenima bilo podela i raskola – i političkih i crkvenih. Opstanak našeg naroda u dijaspori moguć je jedino uz jasnu svest o nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Sve privatne interese treba podrediti ideji očuvanja jedinstva tamo gde smo jedinstveni, i izgradnji jedinstva tamo gde smo razdeljeni po ma kojem osnovu. Mi smo jedno telo, a Svetosavska crkva je živa duša tog tela. Odgovornost je na svakom pojedincu, Crkvi, institucijama i na raznim udruženjima preko kojih je srpski narod van otadžbine organizovan. Takođe, porodica koja je danas na udaru je temelj našeg bića. Na tim temeljima moramo da negujemo istinske vrednosti ali i srpski jezik i pismo. Ne smemo sebi dozvoliti luksuz da već druga ili treća generacija u dijaspori ne govori jezik svojih predaka. U smutnim vremenima kakva su i danas poručujem svim Srbima da ostanu pod omoforom Svetog Save i da ne cepaju Hristovu rizu, jer jedino Crkva je garant opstanka našeg naroda u dijaspori i njegove veze za otadžbinom.

Bogato nasleđe

Najzaslužniji ste za obnovu brojnih srpskih svetinja u ove dve države. Na šta ste posebno ponosni?

– Kako Budimska, tako i Temišvarska eparhija obiluju našim pravoslavnim svetinjama. Za neke od njih je utvrđeno da su sigurno iz vremena Svetog Save, a neke i starije, tj. iz vremena misije Ćirila i Metodija. Na nesreću, obe zemlje su iskusile vreme komunističke diktature kada je vlast u najboljem slučaju samo ignorisala postojanje ovih svetinja ali se događalo i da ih na silu otima, ruši i uklanja. Bogu hvala, to vreme je, nadam se, zauvek prošlo. Došlo je vreme da se popravi što se da popraviti i obnoviti. Ali bez pomoći vernog naroda i faktora vlasti koji mogu finansijski podržati te obnove do njih ne bi lako došlo. Ono što je takođe veoma važno za našu Crkvu jeste duhovni život, koji je obnovljen u svim našim manastirima, i uređen u parohijama, a onda je počela i materijalna obnova.

Godine obnove

Kako je sveopšta pandemija COVID-19 uticala aktivnosti u Vašoj eparhiji?

– Pandemija korona virusa u svetu uticala je i na delatnost Crkve i društva uopšte, pa i na našu delatnost u Budimskoj i Temišvarskoj eparhiji. prethodna i ova godina bile su znaku obnova i uređenja. Teško je predvideti kako će ići tok godine zbog pandemije, ali u većoj ili manjoj meri trudićemo se da organizujemo razne prigodne programe koji se tiču duhovnog ili kulturnog života.

Među profesorima i – papa!

Jedan ste od retkih vladika koji se školovao u Regenzburgu. Imali ste tu privilegiju da Vam je jedan od profesora bio bivši rimokatolički papa, Benedikt 16?

– Na postdiplomskim studijama u Regenzburgu zaista sam imao priliku da slušam predavanja vrsnog pedagoga i teologa Jozefa Racingera, potonjeg pape Benedikta XVI. Bio je izuzetan gospodin u ophođenju prema kolegama profesorima i studentima. Dao se teologiji i predavanjima do srži a u njima bi ponekad podvukao nešto rečima: a tu ste vi „istočni“ u pravu, obraćajući se nama pravoslavnim studentima iz Srbije, Grčke, Bugarske, Rusije, Rumunije, Indije, Etiopije, Jermenije, Asirije. Poznavao sam i Benediktovog brata, Georga Racingera koji je bio sveštenik u Regenzburgu, vrstan muzičar i dirigent crkvenog hora. Boraveći u Nemačkoj imao sam prilike da se upoznam sa vrsnim profesorima, ali i sa načinom crkvenog organizovanja kako naše pravoslavne, tako i zapadnih crkava što smatram dragocenim iskustvom koje mi je pomoglo u budućem pastirskom radu naročito u mešovitim sredinama u kojima sam i služio – Slavonija, Rumunija i Mađarska. U Nemačkoj sam bio i svedok i učesnik misionarske i episkopske delatnosti vladike Lavrentija pri organizovanju crkvenih opština, služeći kao jerođakon sa njim.

Manjine kao mostovi

Stalno ističete da su „manjine mostovi između susednih zemalja, a mostovi treba uvek da su stabilni“. Da li je tako sa Srbima u Rumuniji i Mađarskoj?

– Manjine pre svega u mešovitoj sredini imaju tu prednost da mogu naučiti jezik većine, a sa jezikom se ljudi zbližavaju i bolje upoznaju običaje i tradiciju jednih i drugih. Već to je preduslov za „gradnju mostova“. Kod nas u mom selu Molu zajedništvo se ogledalo svake nedelje popodne na fudbalskoj utakmici gde smo i Srbi i Mađari navijali za svoj seoski klub Bačka. Ali bilo je i takvih slučajeva, kao što su poplave početkom 70-ih godina kada je Tisa pretila da probije nasip i poplavi i Banat i Bačku, tada su zajedno dan i noć stražarili i Mađari i Srbi, podizali nasip džakovima peska i tako sačuvali selo od veće tragedije. Na ove temelje koje je sam narod postavio u izmešanoj sredini trebalo je samo političke mudrosti tj. da na čelo dveju susednih zemalja dođu pravi ljudi, pa da takvi odnosi dobiju i svoje ozvaničenje. Kada bi dao Bog da uvek imamo takve ljude kao svoje lidere. Manjine jesu mostovi, a preko mostova se gazi, no suštinski značaj mostova jeste povezivanje i zbližavanje. Verujemo da će i oni mostovi u okruženju preko kojih se gazi služiti i da povezuju i zbližavaju ljude gradeći pomirenje i prijateljstvo između država i naroda, po izuzetnom modelu Srbije i Mađarske.

„Nemoguća misija“ Svetog Save

U Srpskom crkvenom muzeju u Sentandreji odnedavno je izložen portret vladike Lukijana (Bogdanovića) u čast 800 godina od susreta Svetog Save i Andrije Drugog Ardapovića. Sveti Sava je tada uspeo da spreči napad Ugarske na Srbiju. Iz današnje perspektive takav podvig deluje kao „nemoguća misija“?

– O velikoj i veoma važnoj misiji Svetog Save kod ugarskog kralja Andraša II mađarski istoričari nisu ostavili pisanog traga, ali ima materijalnih dokaza. Posle te misije pojavljuju se čak dvojica pravoslavnih episkopa oko Vesprema – Jovan i Damjan, kao rukosad Svetog Save. Pojava poglavara crkve daje poleta vernicima i sveštenstvu, dokaz je i dolazak našeg poglavara, kao i poglavara rimske crkve u Mađarsku. „Nemoguća misija“ je potreba i uz Božju pomoć ona se i u naše vreme događa. Patrijarh Lukijan Bogdanović, čiji portret je izložen prilikom proslave godišnjice ujedinjenja Patrijaršije, poslednji je karlovački patrijarh nakon čije smrti je započeo Prvi svetski rat a zatim je došlo do ujedinjenja srpskih crkvenih oblasti u jedinstvenu Patrijaršiju. Osvrćući se na prethodno pitanje u vezi sa dijasporom, u pogledu kanonske jurisdikcije na teritoriji današnje Mađarske stvar je potpuno jasna. Iako danas druga država, teritorija Mađarske je kanonska teritorija Srpske pravoslavne crkve koja nastavlja da propoveda Istinu i predstavlja civilizovanim narodima Evrope bogato svetosavsko versko i kulturno nasleđe.