Kada su lađe sa robinjama prošle pored varošice Poreč, ustanički vojvoda Milenko Stojković je hteo sebi da izabere najlepšu devojku. Lepotica koja se pretvarala da je uboga i luda zapala mu je za oko.
Zaustavio se baš pred njom, i kad je počeo da je odmerava od bedara do ramena, ona se pomokrila posred palube.
Video je lukavi vojvoda da se devojka samo pravi luda, a i da srama nema, pa mu se zato još više dopala. Bacio ju je u Dunav, a kada je devojka isplivala sa nje su spale rite i garež Milenko je bio zadovoljan što se nije prevario. Jelenka mu je postala miljenica.
Sama je tražila da se pokrsti, govoreći: „Da bi novi život, počeo, stari mora da umre.“ Milenku se veoma dopala njena muška duša u nežnom ženskom telu. On ju je učio da jaše konja i da puca iz kubure, i to mu se ubrzo osvetilo. Jelenka ga je primala u svoju sobu samo kada je ona to htela. Da bi se odbranila bila je spremna i na tuču iz koje su oboje izlazili sa modricama i ogrebotinama. Milenko odluči da je se reši.
Oslobodio ju je tek kada je, zbog bega u Karavlašku, morao da raspusti harem. Jelenka se, prešavši Dunav, sama sa svoje četiri kubure, obrela u četi Gice hajduka, koji je jatake nagrađivao, a sirotinju štedeo.
Gica je uzeo lepu hajdučicu i za ženu, skrasili su se na velikom imanju. Dok je Jelenka bila dobra gazdarica, Gici je i dalje milija bila pljačka, i to je radio još bezočnije sve dok ga knez Miloš nije proterao iz Srbije.
Imanje mu je zaplenio kao odštetu za hajdučiju, a njegovu ženu uzeo je u svoju kuću u Crnuće, da služi kneginju Ljubicu.
