Grlimo ljude koji umiru

Najteža od svega su opraštanja. Opraštanja od onih koji se nisu izborili sa virusom COVID-19. Zbog izolacije u kojoj su najteži pacijenti ne postoji mogućnost da im neko od rodbine priđe, da ih zagrli, da bude sa njima, čak ni u tim poslednjim trenucima. Zato je to postala naša briga, da budemo pored njih do kraja, da ne dozvolimo da umru sami.

Ovako, uz mnogo emocija, pričaju Kristina Diez Saenz i Sandra Hersol Fernandez – dve od nekoliko hiljada heroina Španije. Pandemija korona virusa odnela je u Španiji više od 16.000 života, svrstavajući je tako u sam vrh najpogođenijih na planeti. Čak i sada, kad su prognoze da epidemija polako posustaje, dnevno u Španiji umre više od 600 ljudi.

Svi se slažu da je najveći teret borbe protiv ovog virusa podnelo medicinsko osoblje, a sestre su i bukvalno bile u prvim borbenim redovima grotla korone!

Univerzitetska bolnica „Gregorio Maranjon“ u Madridu od samog početka bila je najviše na udaru ne samo u ovom gradu, već i u celoj Španiji.

Kristina Diez Saenz je šefica medicinskih sestara korona intenzivne nege ove bolnice, a Sandra Hersol Fernandez medicinska sestra na tom odeljenju.

I sama zaražena

Obe su od početka, bez dana odmora, radile sve dok kod Diez nije otkriveno da je i sama zaražena, pa je od tada u izolaciji. Sandra je i dalje na prvoj liniji fronta, tamo gde su najteži pacijenti.

Zahvaljujući doktoru Igoru Iliću Hercogu, koji takođe radi u bolnici „Gregorio Maranjon“, ove dve medicinske sestre izdvojile su malo vremena da bi za čitaoce „Vesti“ prenele delić trenutne situacije u Španiji i napora medicinskog osoblja da pobede najopasnijeg protivnika današnjice.

– Za svakog medicinara je najužasnije kada shvati da njegov pacijent gubi život. Zbog rigoroznih mera, u takvim situacijama dozvoljavamo da samo jedan najbliži član porodice može da ga vidi, ali isključivo kroz staklo. Za mnoge je čak i to bilo neizvodljivo jer su u nekim porodicama i ostali članovi hospitalizovani. Zbog toga smo faktički mi ti koji smo preuzeli njihovu ulogu i to porodice preminulih veoma poštuju – počinje razgovor Kristina Diez Saenz.

Odmah dodaje da se plaši da će u budućnosti, kada sve ovo prođe, ta nemogućnost da se prođe kroz proces žalosti za dragom osobom biti veliki psihološki problem u Španiji.

– I mi smo ljudi od krvi i mesa – nadovezuje se njena mlađa koleginica Sandra Hersol Fernandez i nastavlja:

– Veoma je teško ostati stabilan u takvim situacijama ili kada vaša koleginica sazna da joj je majka preminula, a da ona ne može da je vidi. Ili, kada doktor sa suzama u očima donosi izuzetno tešku odluku. To su slike koji se ne zaboravljaju.

Ova bolnica je zbrinula prvu osobu zaraženu COVID
-19 virusom u Madridu, a onda su stvari izmakle kontroli.

– Kada je na intenzivnu negu stigao prvi oboleli, već smo svi bili dovoljno pripremljeni za celu proceduru, ali onda su za njim počeli da stižu novi i novi pacijenti zbog čega smo morali da napravimo reorganizaciju, ali i da kompletno promenimo način rada. Od otvorene intenzivne nege, gde su bile moguće posete, to je postala jedinica sa ograničenim kretanjem, a medicinsko osoblje se podelilo u ekipe. Kako se povećavao broj pacijenata za intenzivnu negu, tako je počelo i prebacivanje na druga odeljenja, a mi smo postali korona intenzivna nega. Onda smo došli u situaciju da ni ti kapaciteti više nisu bili dovoljni, pa smo se proširili na Odeljenje za srčane bolesnike, zatim na operacione sale i na kraju na bolničku biblioteku. Sumnjam da bismo u tome uspeli bez požrtvovanosti svih u našoj bolnici – priča Kristina Diez Saenz.

Rane na licu

Na opasku da iz španskih bolnica stižu apokaliptični snimci i informacije, naša sagovornica kaže da je tačnija definicija da su to slike iz „ratne zone“ nekog naučnofantastičnog filma.

– Gledajuću medicinsko osoblje u zaštitnoj opremi, u skafanderima, sa praznim čekaonicama i hodnicama, takva slika zaista može da se poredi sa nekim SF filmom, ali i to pokazuje značaj i veličinu ove pandemije.

Sandra Hersol Fernandez dodaje da su te apokaliptične slike važile samo u početku kada medicinari nisu bili sigurni sa kakvim neprijateljem se suočavaju i nije bilo sredstava za tu borbu.

– Ali, bolnice su brzo reagovale formirajući nova odeljenja za kritične pacijente. Sve je učinjeno da se izbegne katastrofalna situacija. Nedelju dana od izbijanja pandemije otvorena je bolnica na madridskom sajmu IFEMA gde su primani lakši pacijenti što je omogućilo predah našoj bolnici, a zatim i izbegnut krah zdravstvenog sistema.

Ova medicinska sestra kaže da je trenutna situacija u bolnici nešto lakša u odnosu na te prve dane.

– Razvili smo jasne protokole rada s kojima ulazimo u boks pacijenta onoliko koliko je neophodno za davanje lekova i ostale mere potrebne kod kritično obolelih. Time postižemo smanjenje izloženosti virusu i vreme pod „punom ratnom opremom“. Problem sa kompletnom zaštitnom opremom jeste taj što se u njoj teško diše, naočare ostavljaju rane na licu i zamagle se, telo se znoji što sve može da dovede i do gubitka svesti. Pritom, korišćenje tri para rukavica otežava rad sa pacijentima – otkriva Sandra.

Pisma i crteži

Obe sagovornice za „Vesti“ kažu da u turobnim danima borbe za svaki život ima i lepih trenutaka koje će pamtiti ceo život.

Bez razmišljanja tvrde da je jedan od njih i momenat kada su prvog pacijenta skinuli sa respiratora.

– Odmah smo organizovali video-poziv sa njegovom porodicom kako bi ga videli posle nekoliko izuzetno kritičnih dana. Niko od nas nije znao da li će se ovaj pacijent na kraju izvući, ali bilo je dobro videti da smo dobili makar jednu bitku u ovom ratu. To nas je mnogo obradovalo i bio je to za nas poseban trenutak – navodi Sandra Hersol Fernandez.

Njena šefica dodaje da su to osećaj solidarnosti i visokog profesionalizma svih zdravstvenih radnika.

– Rekla sam već da nam veoma teško padaju oproštaji od preminulih, ali tu su i suze nemoći i tuge mojih ljudi kada shvatimo da ćemo izgubiti nekog pacijenta. Međutim, bilo je i radosnih trenutaka, kada otpuštamo izlečene ljude sa našeg odeljenja, pisma i crteži podrške porodica onih koje smo uspeli da spasemo, ali i izrazi zahvalnosti porodica kojima najmiliji nisu preživeli.

Srbi su po mentalitetu veoma slični Špancima, pa smo otuda naše sagovornice zamolili da daju neke preporuke našim građanima.

– Mere karantina su zaista užasno teške, ali građani moraju da shvate da spasavaju živote – ističe Kristina, a Sandra šalje mnogo konkretniju poruku.

– Samo hrabro! Iako je teško ostati kod kuće, to je neophodno za zajedničko dobro. Svako od nas mora da učini ponešto da bismo savladali ovu kriznu situaciju.

Za kraj obe uglas dodaju:

– Pobedićemo!

Osećanja ispod maski

Rad u intenzivnoj nezi podrazumeva svakodnevnu borbu za ljudske živote. Da li je s ovom pandemijom ta bitka dobila novo značenje?

– Uz borbu za ljudske živote, ova tragedija je učinila da u sebi pronađemo neke nove vrednosti koje doprinose da ovi teški dani dobijaju novi smisao. To je pre svega osećaj da pripadate timu u kome svi rade zajedno, a vrednuje se i individualni doprinos svakog od nas. Tu su osećaj poverenja, poštovanja, ali i nežnosti i prave brige o pacijentima i kolegama. Osećamo hrabrost, požrtvovanost i empatiju iza naših skafandera i maski. Ta osećanja prenosimo jedni drugima očima i gestovima ako već ne možemo zagrljajima i poljupcima. To je novo značenje ovih dana – ističu naše sagovornice.

Zaljubljene u svoju profesiju

Zdravstveni radnici, a posebno medicinske sestre su najviše na udaru korona virusa. Naše sagovornice, kako priznaju, nikada nisu razmišljale da bi pomažući najtežim pacijentima i same mogle da budu zaražene.

– Pomaganje drugima nas čini boljim i srećnijim ljudima, a to je suština naše profesije. Iz toga crpemo snagu i pokušavamo da svaki dan damo svoj maksimum. Svesna sam rizika i svesno sam ga preuzela. To je cena koju morate da platite ukoliko želite da lečite druge i spasete nečiji život – kaže Sandra Hersol Fernandez.

Kristina Diez Saenz dodaje da posao medicinske sestre zahteva celu osobu i da samo oni koji su potpuno predani tom poslu mogu dobro da ga obavljaju.

– Zauzvrat, dobijate mnogo više, ja bar tako osećam. U mojoj jedinici nisam srela nikoga ko je hteo da pobegne od novonastale situacije. Kolege koje smo morali da izolujemo zbog pozitivnog testa ili simptoma bolesti iskazuju želju za povratkom, iz solidarnosti prema ostalima. Ponosna sam što imam ovakav tim ljudi, kojima je lojalnost i predanost najviša vrednost.

Plesom protiv nedaća

Naše sagovornice smo upitali i za nekoliko video-snimaka na kojima zdravstveno osoblje španskih bolnica igra u skafanderima.

Odgovaraju da je to način na koji se Španci bore protiv nedaća.

– Najbolji način da se oslobodimo stresa su osmesi, pesma i igra. Na ovaj način pokazujemo osećanja, koja zbog prirode posla nismo u mogućnosti da pokažemo. Kroz ove igrokaze želimo i da poručimo porodicama bolesnih da smo tu, da čuvamo njihove najbliže i da će doći neka bolja vremena.

Aplauzi nas teraju da istrajemo

I u Španiji, tačno u 20 sati, građani sa prozora aplaudiraju medicinskim radnicima. Naše sagovornice kažu da im ta podrška veoma znači.

– To nam je potvrda da radimo dobro i ti aplauzi nam daju snagu da nastavimo da se borimo za živote ljudi. To je taj podsticaj s kojim se lakše pobeđuju strah i umor – ističe Sandra.

Kristina kaže da i sama aplaudira kada je kod kuće.

– Kada čujem aplauze sa terasa i prozora, osećam se ponosna. Očekujem da će to priznanje ostati i po završetku krize i da će dovesti do konkretnog poboljšanja u zdravstvenom sistemu.

Preporuka kolegama iz Srbije

Kristina Diez Saenz i Sandra Hersol Fernandez poručuju svojim kolegama u Srbiji da učine sve kako bi se zaštitili od izloženosti virusa COVID
-19.

– Potrebno je umanjiti vreme izloženosti virusu i to pravilo ne treba da važi samo na intenzivnoj nezi, već i u hodnicima, čekaonicama, zajedničkim prostorijama, prilikom predaje dežurstava, sastancima. Takođe, neophodno je držati rastojanje, stalno koristiti masku i rukavice, a potom i redovno obavljati higijenu ruku. Ta procedura je podjednako važna na poslu koliko i kod kuće.