To je najglomaznija vlada u Evropi koja čitavih godinu dana nije primetila svetsku krizu što je već ušlo u legendu.
Osnovno pitanje jeste kako je moguće rekonstruisati nešto što je već od samog početka falsifikat. Skupštinska većina nastala je na osnovu falsifikovanja izborne volje građana i prevari glasača.
Niko u Srbiji nije glasao za ovakvu vladu, niti su se na osnovu volje građana mogli legalno formirati ovakvi poslanički klubovi i tobože nezavisni poslanici. Današnja Vlada Srbije je u samoj svojoj osnovni nelegitimna. Takva nelegitimna, a bogme zbog trgovine mandatima i nelegalna, Vlada donosi danas najkrupnije odluke po sudbinu ovog naroda. I sve odreda pogrešne i naopake. Gore Vlade u gorem vremenu nije bilo. U Srbiji ne postoji ništa što ohrabruje.
Nema nijednog valjanog rezultata ove vlade. Srbija i u ekonomskom i u socijalnom smislu jednostavno tone i propada. Čak ni ovako kontrolisani mediji ne mogu da sakriju stvarnost Srbije. Zato i izgledaju tako šizofreno: na prvim stranicama optimističke i slavodobitne izjave i "akcije" političara, uspesi vlade i ministara, a onda na istom mestu koji minut kasnije ili koju stranicu posle mogu se gledati i pročitati najpogubniji podaci o stanju srpskog društva.
Postojeće stranke koje čine Vladu su izvukle iz sebe svoj kadrovski maksimum. Oni boljih kadrova nemaju. Najbolji su u vladi. Vlada bi se, dakle, mogla popravljati samo gorima od onih koji su već u njoj. To je gotovo neverovatno, ali je istinito – ima gorih. Nema tu ni plana, ni mera, ni strategije.
Pričajući o rekonstrukciji, Vlada Srbije se priprema da reši neke probleme prodajom Telekoma. To je plan – prodati telekomunikacije i tako skrpiti još jednu godinicu na vlasti. Prodaja javnog i državnog preduzeća i ovog nacionalnog resursa je potpuno logična. Ako bi na vanrednim izborima pobedile neke druge stranke, i one bi odmah prodale "Telekom", a onda bi se bacile na prodaju "Elektroprivrede".
Pa zašto onda da ne prodaju ovi koji su na vlasti? Na političkoj sceni Srbije nema nijedne stranke kojoj privatizacija nije svetinja i koja misli da bi trebalo sačuvati javna preduzeća. Današnji režim će stoga izvršiti prodaju ova dva javna preduzeća i tako namaći nešto para da progura do kraja mandata, a u međuvremenu će pristajati na sve: rezoluciju o Srebrenici, probaće da Srbiju kriomice uvuče u NATO, faktički će prihvatati Kosovo kao nezavisno, Vojvodinu kao državu, udovoljavajući muslimanima i Šiptarima na jugu Srbije, napraviće okruge i regione ne po statističkom, nego po etničkom kriterijumu, izručiti na milost i nemilost Republiku Srpsku, napraviće još pola miliona nezaposlenih…
Kampanjom za ulazak u NATO naši vladajući političari su se već na veoma očigledan način udaljili od Rusije. To su potpuno jasno i nedvosmisleno rekli svi ruski zvaničnici – i Dmitrij Rogozin i Sergej Lavrov, i Konuzin i Kasačov. Nema dana kada današnji srpski vlastodršci ne naprave neku veću štetu za Srbiju i srpski narod. Istovremeno, najviše onespokojava to što na srpskoj političkoj sceni nema ni valjane, ni bar pristojne alternative. Sa svih naših političkih govornica kao da odjekuje isto! Isto!
Jedina rekonstrukcija koja bi značila nešto bila bi ona koja bi u Vladu uvela i Srpsku naprednu stranku. Tada bi takva vlada dobila dovoljno snage da učini čitav niz pomenutih koraka, ali sa mnogo više poslanika u skupštinskoj većini i čak sa izvesnim srpskim oreolom. Zapad bi možda Tomu Nikolića nazvao srpskim De Golom, kako to neki već čine, zadovoljan što bi imao snage i mudrosti da tu priču sa nacionalnim i državnim teritorijama završi i učini s Kosovom ono što je De Gol učinio s Alžirom.
Neka takva rekonstrukcija vlade bi imala smisla i bila bi čak jako dobra pošto bi Srbi konačno shvatili da su se naši političari i njihove stranke potpuno iscrple i da je potrebno na osnovu jasnih vrednosti potražiti nove i spasavati Srbiju od pada u sam ambis pred kojim stoji.
Tada će se znati da je i u Srbiji De Gol državnik, a ne izdajnik, baš kako je to bilo nekad u Francuskoj.
Što se rekonstrukcije vlade tiče, tu važi ona stara srpska poslovica koju je znameniti Valtazar Bogišić u svom Opštem imovinskom zakonu Crne Gore pretvorio u pravno pravilo i normu: "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi."
