Govor se uči kroz igru

Mogućnosti da se deca u Berlinu okupe i zabave ima bezbroj, ali to ne važi za našu decu, ukoliko njihovi roditelji imaju želju da to bude sa decom sa naših prostora, i uz maternji jezik, umesto nemačkog. Ovaj nedostatak uz veliku stručnost i iskustvo u radu sa decom, i uz veliki entuzijazam, otklonile su Jasmina Drinjak Malogajski i Radmila Savičić Milovanović. Trebalo je mnogo vremena da se njih dve nađu, da prepoznaju da ih nose iste ideje, i da sa udruženim entuzijazmom krenu u realizaciju zajedničkog željenog projekta.

Jasmina Drinjak Malogajski nam je predstavila projekat kome su se brojni roditelji obradovali:

– Štramplica je jezičko-dramska radionica za negovanje pravilnog govora namenjena deci sa teritorija gde se govore južnoslovenski jezici. Broji negde sada već stotinak porodica. Kao diplomirani vaspitač, ja sam se već više godina bavila ovakvim i sličnim projektima u Kikindi, gde smo živeli, suprug i naše dvoje dece. Prepoznale smo potrebu roditelja sa našeg podneblja da se ovde sa decom radi na razvoju pravilnog govora. Deca od sedam godina obuhvaćena su dopunskim školama, za razliku od one mlađe. Odziv roditelja je fantastičan, i roditelji rado dolaze, a ponekad su sa njima i bake i deke ili druga rodbina, te postajemo pravi porodični centar. Roditelji razgovaraju među sobom, upoznaju se, umrežavaju se, što i jeste sekundarni cilj naše radionice.

Hvala protama

Naša sagovornica ukazuje da je videla da postoji potreba da se deca podučavaju maternjem jeziku jer, ipak, mnogo toga ne nauče pravilno da izgovaraju:

– Ideja da se u Berlinu pokrene srpsko-nemački vrtić nije nova, ali smo Radmila i ja lako uspele da se usaglasimo oko početnih koraka i tako je nastala Štramplica. Velikodušnošću protojereja stavrofora Radomira Kolundžića i protojereja stavrofora Veljka Gačića dobili smo mogućnost da koristimo svečanu salu Srpske crkve Sveti Sava na Vedingu. Mnogo im se zahvaljujemo na tome. Ovde se osećamo kao kod svoje kuće i rad sa decom realizujemo na najkreativniji način. Sve je veći broj mališana, a roditelji su oduševljeni. Radost i osmesi mališana su nam najveća nagrada. Na početku su mnoga deca nepoverljiva, ali se uz igru vrlo brzo odobrovolje i postanu aktivna i entuzijazam za igru podele sa drugom decom. Naš program se sastoji od približavanja raznovrsnih aktivnosti iz oblasti pozorišne umetnosti, u kombinaciji sa konstantnim radom na usavršavanju jezika. Osnovni cilj je i zabava, to jest da se deca prvo opuste, druže međusobno, čuju naš jezik, nauče nešto novo. Iza svega stoji zaista ozbiljno planiranje i sprovođenje vaspitno-obrazovnih ciljeva i prenošenje našeg tradicionalnog modela vaspitanja.

Jasmina napominje da je njihova saradnja sa Srpsko-nemačkom zajednicom Mladost rezultirala dogovorom da se organizuje gostovanje pozorišta za decu Lane iz Kikinde. Njena koleginica Radmila Savičić Milovanović je dosta iskustva u radu sa decom donela iz Beograda:

– Razlike postoje od vrtića do vrtića, nevezano za geografske koordinate, pre svega po broju dece, po uslovima rada, po opremljenosti obdaništa, a mališani su svuda isti. Borba za očuvanje srpskog jezika odvija se pre svega u porodici. To je preporuka i pedijatara, da deca do treće godine koriste samo maternji jezik, a u našem slučaju, mališani polaskom u vrtić od treće godine vrlo lako usvajaju i nemački jezik.

O problemima učenja maternjeg jezika u tuđini Radmila dalje navodi:

– Problem se javi kasnije u bilingvalnim porodicama, gde jedan od partnera govori neki drugi jezik, a roditelji žele da deca dobro govore oba jezika. Sledeći izazov nastaje polaskom u vrtić, ukoliko jedan ili oba roditelja zbog posla nemaju dovoljno vremena da se posvete igri sa decom. U takvom slučaju, deca počinju da kombinuju termine oba jezika i polako gube kontakt sa jezikom roditelja koji je doseljen u tu zemlju. Zato su ovakva druženja njima neophodna. Koliko po našoj deci ovde mogu da vidim, taj kritičan period traje od polaska u školu do 14-15. godine, ali posle se znanje srpskog jezika stabilizuje. Zato je važan ovaj predškolski uzrast i da se deca na vreme usmere na savladavanje oba jezika kako bi se kasnije stečeno znanje održalo.

Zadovoljni roditelji

Radmila objašnjava da program druženja planiraju od radionice do radionice:

– Naša koncepcija nije po ugledu na program kakav postoji u vrtićima, koji se planira na dnevnom, mesečnom i godišnjem nivou, već program našeg druženja planiramo od radionice do radionice. Svako okupljanje posvećujemo posebnoj temi. Primenjujemo metodološki pristup koji se sprovodi i u vrtićima, dakle, tu su igre u pokretu, socijalne veštine, fizička aktivnost, kognitivne sposobnosti, ples uz muziku. Veoma je važno da sve što radimo bude prožeto igrom, a ukoliko unosimo više dramatizacije, utoliko deca sveobuhvatnije usvajaju poruke koje im šaljemo. To je i njima zanimljivije, dok ih malo bolje ne upoznamo i otkrijemo šta se njima najviše sviđa. Polazimo, pre svega, od dečjih želja, a istovremeno kontaktiramo i sa roditeljima, kako bismo upotpunili predstavu o interesovanjima mališana.

Aleksandar Grbić je pre šest godina sa suprugom Jelenom došao iz Smederevske Palanke, a Štramplici se od njenog početka pridružio sin Dimitrije, dok je mlađi Teodor ostao kod kuće jer još nije stasao za ovako nešto:

– Maksimalno podržavamo rad Jasmine i Radmile i apelujem na sve roditelje da dovedu svoju decu jer je veoma bitno da na maternjem jeziku komuniciraju sa svojim vršnjacima, uče, sazrevaju, a pre svega da se međusobno druže. Situacija sa obdaništima u Nemačkoj nije nimalo jednostavna, mesto se ne nalazi lako. Dve sjajne dame, koje su svojim entuzijazmom ponele čitav projekat, izuzetno su stručne i kudikamo kompetentnije nego vaspitačice u nemačkim vrtićima.

Aleksandar je dosta okupiran poslom, jer ima firmu za transport koja se bavi špedicijom u Berlinu, a po potrebi se angažuje i širom Evrope, dok supruga još uči jezik i brine se o deci kod kuće.

Slađana Jovanović, prezadovoljna saznanjem da jedan ovakav projekat postoji, iznosi nam svoje viđenje:

– Ovde sam sa ćerkom Aleksandrom koja ima četiri godine. Smatram da je ova radionica veoma korisna za razvoj dece, a dobro dođe i roditeljima da se malo više upoznaju. Ovde smo od 2016. godine, a došli smo iz Beograda. Polako ostvarujemo sve zbog čega smo došli. Suprug Dragan radi u IT sektoru, a i ja sam takođe angažovana u toj oblasti. Za mlade ljude koji dolaze važno je da znaju šta hoće i da budu istrajni u realizaciji. Imali smo dobre poslove i u Beogradu, ali u jednom trenutku životne kockice su se sklopile i situacija sazrela da se odlučimo za preseljenje u Berlin. U pitanju nije bio neki rizik, jer uvek možemo da se vratimo. Tokom prošle godine iskoristili smo priliku da jedan duži period provedemo u Beogradu, što je izvodljivo dok deca ne idu u školu, a posle je vreme znatno ograničenije. A i inače koristimo svaku priliku da odemo kad god možemo.

Aleksandra se raduje svakom odlasku u Srbiju, ali Slađani se čini da najviše uživa u Štramplici…

Znanje na delu

Radmila ističe da Jasmina i ona uživaju u radu sa decom i raduju se svakom novom susretu:

– U osnovi našeg dobrovoljnog angažovanja je želja da se konačno pokrene jedan bilingvalni vrtić u Berlinu, na nemačkom i srpskom jeziku. Naša zajednica je velika, potreba je očigledna, s druge strane, stvaranje uslova i procedure za pokretanje jedne takve institucije za decu u Nemačkoj su veoma zahtevni. To bi bio celodnevni rad, gde bismo primenile znanja stečena u Srbiji. Primedbe roditelja naše dece na nemačke vrtiće odnose se na to da su mališani više prepušteni sami sebi i da se manje uči sa njima. Mi bismo, naravno, taj nedostatak otklonile, i pronašle pravu meru da se deca podstaknu na učenje, ali i da zadrže slobodu igranja.

Zanimljivo i lepo

Ivana i Jovo Petković su prepustili starijoj kćerki Heleni da za „Vesti“ iznese svoje utiske:

– Fino nam je ovde sa našom decom. Vreme nam prolazi u brojnim zanimljivim igrama. Moja omiljena igra je ona sa skrivenim crtežom. U Berlinu smo od pre četiri godine, kada smo došli iz Prijedora. Mama i tata su medicinski radnici. Nedavno se rodila i moja sestra Jovana. Često idemo u zavičaj, u posetu babi i dedi. I tamo mi je veoma lepo jer se igram sa vršnjacima…