Goran Čaušić: Rusiju volim koliko i Srbiju!

Bio je pre decenije kapiten omladinaca Crvene zvezde u sjajnoj generaciji Vladana Milojevića, standardan u svim mlađim reprezentativnim selekcijama Srbije, potom se zaobilaznim putem preko Rada, Turske, Španije i Rusije vratio na stadion „Rajko Mitić“, ali se posle samo sezone u voljenom klubu Goran Čaušić (29 godina) ponovo obreo u teritorijalno najvećoj zemlji sveta.

Fizički besprekorno spreman fudbaler sredine terena Arsenala iz Tule za „Vesti“ govori o aktuelnoj sezoni u izuzetno zahtevnoj Premijer ligi, životu u Rusiji, planovima za budućnost, porodici i (ne)povratku u domovinu. Goran je oduvek važio za nenametljivo zemunsko dete, koje je na terenu doslovno spremno da položi život za ekipu, a van travnatog pravougaonika je odmeren, nikad prepotentan i bez trunke ambicije da sebe stavlja u centar pažnje. Nije među sportistima koji se utrkuju da budu u medijima po svaku cenu, naprotiv, voli mir i privatnost.

Jaki protiv najjačih

Ove sezone Čaušić je sa 16 utakmica nezamenljiv „šraf“ u Arsenalu iz Tule, uz po dva gola i asistencije. Ipak, razloga za euforiju nema, budući da crveno-žute u nastavku Premijer lige očekuje teška borba za opstanak.

– Premijer liga Rusije je jako zahtevna u svakom smislu i poprilično ujednačena, takoreći svako svakoga može da dobije. Mi smo posle 18 kola na deobi od 11. do 13. mesta sa Uralom i Nižnjim Novgorodom sa po 19 bodova. Biće dosta izazovno da se izbori opstanak, ali liga je takva da sa dve vezane pobede idete u sredinu tabele, a sa dva uzastopna poraza ste već u zoni ispadanja. Nama je primaran cilj da u preostalih 12 utakmica osvojimo dovoljno bodova da budemo među prvih 12 ekipa i na taj način prebrinemo sve brige s obzirom na to da u niži rang direktno idu dva najlošija tima, dok će 13. i 14. na tabeli igrati u plej-autu. Trenutno smo na priprema Antaliji, gde ćemo provesti gotovo mesec dana, i to iz tri puta. Imaćemo težak raspored na startu prolećnog dela sezone. Prvenstvo nastavljamo sa dva gostovanja, 26. februara idemo na megdan trećeplasiranom Sočiju, pa 6. marta putujemo u Samaru protiv Krila Sovjetov, a šest dana kasnije čekamo Dinamo, koji je drugi na tabeli – počinje za naš list nekadašnji predvodnik mlade reprezentacije Srbije.

Arsenal je, u neku ruku, čudna ekipa. Dosta bodova su prosuli protiv uslovno slabijih ekipa, iz donjeg dela tabele, dok su znali da se pošteno isprse protiv najjačih.

– Zaista je teško objasniti zašto je to tako, da li je reč o motivaciji ili je nešto drugo po sredi. Igrali smo nerešeno protiv Spartaka (1:1) i CSKA (2:2), pobeđivali Zenit (2:1) i Lokomotivu (3:1), a okliznuli se tamo gde nismo očekivali, kao protiv Rostova (0:4), Urala (0:2), Ufe (0:0). Ponavljam, Premijer liga Rusije je dosta ujednačena i zaista su svakojaki rezultati viđani dosad.

Goranu ugovor sa klubom iz Tule ističe 30. juna, a iako još uvek nije odlučio gde će nastaviti karijeru, za „Vesti“ otkriva da bi voleo da ostane u istoj sredini, gde igra već četvrtu sezonu, i to u drugom mandatu.

– Stvarno se osećam lepo i kao kod kuće u Rusiji, koju volim koliko i Srbiju. Na svakom koraku kada kažete da ste Srbin, odmah vas obasipaju pažnjom, sjajno se družimo i uverio sam se bezbroj puta da su ruski i srpski narodi bratski na delima, ne samo na rečima. Ne bih imao ništa protiv da ostanem ovde i ubuduće jer sam se navikao na najveću pravoslavnu zemlju i divne, gostoljubive ljude, kao i na fudbal. Arsenal se pokazao kao pogodak, tu nema dileme. Ipak, u julu punim 30 godina i realan sam kad kažem da je to prilika za moj poslednji, da kažem jak, ugovor. Iskreno, finansijska ponuda biće mi prioritet u izboru sredine, moram da mislim na porodicu, a prednost mi je što ću biti slobodan i klub koji me bude želeo, neće morati da plaća obeštećenje. Možda već tokom zime potpišem predugovor, videćemo.

Zenit ispred svih

Čaušić je starosedelac u Rusiji, odlično poznaje prilike u ovdašnjem fudbalu i pozvan je da oceni kvalitet tamošnje Premijer lige u odnosu na vodeće šampionate Evrope.

– Objektivno, ipak su engleska Premijer liga, španska Primera, nemačka Bundesliga i italijanska Serija A i te kako kvalitetnije, dok smatram da sa klubovima iz francuske Lige 1, ne računajući Pari Sen Žermen i preostale timove iz vrha, možemo da se uhvatimo ukoštac. Primetno je da poslednjih sezona klubovi iz Rusije uglavnom ne mogu da prođu grupu u Ligi šampiona, pa čak ni, za ovdašnje uslove prebogati, Zenit. Mislim da je Liga Evrope prava mera za Ruse.

Pomenuti Zenit je trostruki uzastopni šampion Rusije, a razmere dominacije kluba iz Sankt Peterburga još su jasnije ako se zna da su uzeli sedam od poslednjih 11 titula. Naš sagovornik objašnjava da to nikoga ne bi trebalo da čudi i da su „zenitčiki“ glavni favoriti da odbrane tron.

– Zenit ima stvarno najjači tim u Rusiji, jako su iskusni i namazani, a na sve to imaju i pomoć sudija. Kada god „zagusti“, posebno će to biti vidljivo u finišu sezone, Zenit bude „poguran“ od arbitara i to je tako već godinama unazad. Njihov budžet je ubedljivo najveći u Rusiji, skoro pa neograničen, mogu da ponude dobrim igračima plate koje konkurencija nije u stanju da isprati i vraški je teško skinuti ih sa trona iako ime za vratom diše jako mlada ekipa Dinama.

Goran ističe da za tim trenera Sergeja Semaka igraju dva verovatno najbolja fudbalera u Rusiji.

– Serdar Azmun i Malkom de Oliveira su dominantni za ovdašnji fudbal. Obojica imaju nestvarne plate, u rangu sa najjačim ligama Evrope. Iranac je mozak Zenita, skoro sve zavisi od njega, čak su ga mnogi mediji proglasili azijskim Mesijem. Ističe mu ugovor 30. juna, a sigurno je da će Zenit učiniti sve da zadrži i produži mu ugovor. Traže ga Juventus, Lion, Njukasl i još neki platežno moćni klubovi, pa se može desiti da ili ode tokom zime ili da potpiše predugovor. Sigurno da s njim i bez njega Zenit nije ista ekipa. S druge strane, Brazilac je doveden iz Barselone za 40 miliona evra, vidi se da je ozbiljna klasa, ali nekako imam utisak da u Zenitu igra „pod ručnom“, taman koliko treba za nivo fudbala u Rusiji.

Crvena zvezda večna ljubav

Goranu gotovo da zadrhti glas kada govori o Crvenoj zvezdi u koju, kako nam je dečački iskreno rekao, nikad nije prestao da bude zaljubljen. Prošao je nadaleko čuvenu omladinsku školu podno južne tribine stadiona „Rajko Mitić“, bio kapiten i vođa klase 1992, ali je u zlo doba trebalo da napravi iskorak u prvom timu, pa nije dobio očekivanu šansu. Stoga s podjednakim poštovanjem, ali i setom govori o dešavanjima od pre desetak godina.

– Tada je veoma teško bilo mladim igračima, posebno Zvezdinoj deci da dobiju pravu šansu. Po završetku kadetskog staža i pozajmica u srpskoligašu Sopotu, u julu 2011. trebalo je da postanem deo prvog tima i profesionalac. Međutim, bio je to veoma težak, možda i najgori period u Zvezdinoj istoriji. Iskreno, imali smo veoma lošu ekipu, jednu od najlošijih koju pamtim, čast izuzecima, a novca u klubu jednostavno nije bilo. U takvim okolnostima nije ni bilo realno da dobijem šansu u prvom timu. Posle te, za mene izgubljene polusezone i spoznaje da nisam u planovima u Zvezdi, otišao sam već u januaru 2012. u Rad i bio deo talentovane ekipe u kojoj sam rehabilitovao karijeru i posle godinu dana prodat sam turskom Eskišehiru za milion evra. Nije se dobro završila ta moja prva epizoda u Zvezdi, ali je ona bila, ostala i biće moja prva i najveća ljubav, moja druga kuća i mesto koje ću obožavati svim bićem dokle god sam živ – poručuje Čaušić.

Zvezdaš do koske i dodaje da mu nije bilo lako da mlad ode u svet, ali da ga je to ojačalo:

– Moj savet mladim fudbalerima je da se ne plaše izazova koje inostranstvo i samostalan život daleko od kuće nose sa sobom. Prošao sam sve to, sa 20 godina otišao u Tursku i nisam se nikad pokajao. Samo hrabro i glavu gore. Uz to, morate da budete svesni da u jačim ligama žele skoro isključivo mlade fudbalere iz Srbije, pa ako ne odete pre 23. ili 24. godine najkasnije, teško ćete posle da ostvarite željeni transfer.

Slatke očinske obaveze

Dogovoreni intervju telefonskim putem sa Goranom Čaušićem imali smo u večernjim satima, i to kad je vezista Arsenala iz Tule okupao i uz pomoć supruge uspavao sina Vuka, još uvek bebu koja nije prohodala. Da mu i te kako prijaju slatke roditeljske obaveze, fudbaler ruskog premijerligaša potvrdio je i našim čitaocima.

– Životni ritam mi se promenio uz naslednika Vuka. Mislio sam da će mi biti donekle mrsko i iscrpljujuće da se bavim svim roditeljskim obavezama, ali apsolutno sam od prvog dana uz suprugu i pomažem joj u svemu, koliko god i kad god mogu. Nisam ni slutio da ću sa takvom lakoćom da podnosim sve, ali sam dobro spoznao šta znači kad ljudi kažu da su roditeljske muke, zapravo najslađe muke – ističe Goran i dodaje. – Važim za druželjubivu osobu, koja voli da provodi vreme sa prijateljima u restoranu ili izlasku uopšte, ali naravno da se to promenilo i proredilo otkad imam Vuka. Uloga oca je za mene najvažnija i kao što rekoh, u njegovom odgajanju učestvujem ravnopravno sa suprugom. Hranimo ga zajedno, kupamo ga, igramo se s njim, presvlačimo. Svaki njegov potez mi je zanimljiv, zaigra mi srce sa svakim njegovim osmehom. Bože zdravlja, nadam se da ćemo imati još dece.

Ne vraćam se na „Marakanu“

Premda će 30. juna, kad mu istekne ugovor sa Arsenalom iz Tule, postati slobodan igrač, Goran odbacuje povratak u Crvenu zvezdu, čiji je dres nosio u sezoni 2018/19.

– Ne, sigurno se neću vratiti u Crvenu zvezdu predstojećeg leta. Taj klub volim najviše na svetu, ali jednostavno stanje u srpskom fudbalu i mnogobrojna negativna dešavanja uticala su na moju odluku da karijeru, ipak nastavim u inostranstvu. Da li će to biti u Arsenalu iz Tule ili negde druge, zaista ne znam, ali je izvesno da se na „Marakanu“ neću vratiti. To ni na koji način ne umanjuje moju ljubav prema crveno-belima, nema te sile zbog koje bih mogao da ne volim Zvezdu.

Poslednjeg dana letnjeg prelaznog roka 2018. Čaušić je stigao iz Rusije na naš najveći stadion i imao priliku da igra u Ligi šampiona.

– To će mi ostati za sva vremena. Ispunio sam dečački san da igram najjače klupsko takmičenje na svetu na punom stadionu, uz gromoglasnu podršku „delija“. Od šest utakmica u grupi, na tri sam igrao po 90 minuta, ušao u igru u epskoj pobedi protiv Liverpula (2:0) i porazu od Liverpula na Enfildu. Osvojili smo titulu i ekipa je bila sačinjena od istinskih zvezdaša, svi smo disali kao jedan i savršeno bili svesni veličine kluba čije boje branimo.

Dzjuba super lik

Osim što sa Serdarom Azmunom čini najubitačniji napadački tandem u Premijer ligi, golgeter Zenita Artem Dzjuba (33 godine) važi i za velikog skandal-majstora u Rusiji. Rođenog Moskovljanina, najefikasnijeg strelca tamošnjeg šampionata dve sezone u nizu, dobro poznaje i Čaušić.

– Igrao sam sa Dzjubom zajedno u drugom delu sezone 2017/18, kada je bio na pozajmici u Tuli iz Zenita. Zanimljiv je momak, duhovit, zabavan, upečatljiva osoba u svlačionici, nema sumnje. Deluje arogantno na terenu, ali verujte mi da je nije takav van njega. Hoće ga skandali u zadnje vreme, često je brzoplet i nespretan na društvenim mrežama i to novinari iskoriste da ga poprilično napadnu, s razlogom ili bez. Imao je neke gafove koji su doveli do toga da je često u negativnom kontekstu predstavljen.

Detetu Spartakove škole obio se o glavu i raniji intervjui u kome je Valerija Karpina, sadašnjeg selektora Rusije i bivšeg trenera crveno-belih iz Moskve, nazvao „trenerčićem“.

– Karpin je stavio Dzjubu na zub zbog tog spornog intervjua, a poznato je da je reč o strogom treneru. Zato napadača Zenita nije bilo u timu niti na jednoj od jesenjih utakmica Rusije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

„Orlovi“, svaka čast

Premda je bio standardan u mlađim selekcijama Srbije, Goran nikad nije dobio priliku u seniorskom timu „orlova“. Za naš list ističe da ne očekuje da ikad debituje za najbolji nacionalni tim, ali poštuje učinak izabranika Dragana Stojkovića u kvalifikacijama za SP.

– Imam 29 i po godina i nije realno da očekujem da u ovom dobu debitujem za „orlove“. Naravno da mlađi imaju prednost, a uz to se ruska liga ne prati pomno kod nas. Bilo kako bilo, svaka čast Srbiji na prvom mestu ispred Portugala i direktnom plasmanu u Katar.

Lafčina Grof

Potpuno neočekivano, Čaušić je posle solidne sezone 2016/17. u španskoj Osasuni, prešao u Arsenal, i to na nagovor tadašnjeg, a zanimljivo i sadašnjeg trenera premijerligaša iz Tule Miodraga – Grofa Božovića:

– Grof me je nagovorio da odem u Rusiju. Igrali smo odlično i sezonu 2017/18. završili na sedmom mestu, sa samo bodom imanje od Ufe, koja je izborila kvalifikacije za Ligu Evrope. Sudbina je htela da nam se na istom mestu putevi opet ukrste 3. septembra. Božović je lafčina, zna kako da opusti igrače, ali kad je ozbiljan, onda nema šale. Sjajan psiholog i stručnjak.

Španija idealna za život

Osim u Beogradu i Tuli, vezista Arsenala živeo je i u Eskišehiru, Manisi i Pamploni. Ističe da mu je najlepše bilo u Španiji.

– Uslovi za život, klima, opuštenost ljudi, hrana, ali i kvalitet fudbala definitivno čine Španiju posebno atraktivnom. Od poslednjih 10 godina, devet sam proveo u inostranstvu i ko zna, možda po završetku karijere budem živeo izvan Srbije. Ako tako bude, Španija je definitivno prvi favorit.