Mnogo velikih asova je krajem sedamdesetih i osamdesetih prodefilovalo kroz Crvenu zvezdu. Igrao se tada na „Marakani“ vrhunski fudbal u režiji Duleta Savića i Pižona Petrovića, a jedna od veličina te ere je i Miloš Šestić. Nije postao Zvezdina zvezda, ali je navijačima pružio mnogo razloga za slavlje, posebno u duelima sa Partizanom.
Prvi večiti derbi je odigrao 7. novembra 1976, kada je Crvena zvezda dobila pogotkom Zorana Filipovića. U anale duela sa crno-belima popularni Šele ušao je dve godine kasnije (29. novembra 1978) zbog gola koji stariji ljubitelji fudbala pamte i dan-danas. Cela Jugoslavija tada se smejala golmanu crno-belih Petru Boroti i divila spretnosti Šestića. Misleći da je sudija odsvirao prekršaj, Borota je postavio loptu na peterac, nesvestan da je na taj način „aktivirao“ igru. Šele je to iskoristio, pritrčao i dao jedan od najpoznatijih, ali i najkontroverznijih golova najvećeg srpskog fudbalskog rivalstva.
– Bio sam pored Petra kada je uhvatio loptu. Bio je faul nad njim, ali se odmah podigao sa loptom u rukama, a arbitar nije hteo da svira već je pustio da se igra. Krenuo sam prema centru i video da je ne ispucava, već namešta na peterac. Zatim sam samo pritrčao i šutnuo u gol. Sudija je pokazao na centar – priseća se Šestić.
Taj gol mu je drag i sa ove distance od 45 godina:
– To će biti upamćeno za sva vremena, vrteće se non-stop. Borota je tada bio jedan od najboljih golmana, ali tako se desilo.
Slavio, pa se uspavao
Zbog velikog slavlja posle utakmice Šele je kažnjen od trenera Branka Stankovića, pa je propustio čuveni meč protiv Arsenala.
– Uspavao sam se i zakasnio na trening, pa mi je Stanković rekao: „Ne putuješ u London.“ Bio je strog, ali da nije bio takav ne bismo postigli rezultate koje smo imali.
Osim ovog gola, bilo je tu još pogodaka crno-belima za pamćenje…
– Ranku Stojiću sam dao dva fantastična „komada“ na JNA 1982, a igralo se po ciči zimi. Protiv Partizana sam uvek igrao dobro, tu ti i ne treba posebna inspiracija. Davao sam golove brojnim evropskim velikanima, bilo je i sjajnih utakmica protiv Želje, Vardara, Veleža, Sarajeva… ali ništa ne može da se meri sa osećajem kada zatreseš mrežu „parnog valjka“.
Šestić je istakao jednog fudbalera večitog rivala koji mu je zadavao najviše muka:
– Nikica Klinčarski me je odlično čuvao, protiv njega je uvek bilo teško. Slične smo građe, jak i brz, ali mnogo češće sam ja izlazio kao pobednik u tim duelima. Protiv njih imam izrazito pozitivan skor, za deset godina izgubio sam samo dva puta, mnogo nam je teže bilo protiv Hajduka.
Miloš ocenjuje da je Partizan imao manje „fantazista“ nego što ih je bilo u crveno-belom:
– Samo je pokojni Nebojša Uške Vučićević mogao da nam stane na crtu, eventualno Dževad Prekazi. Ostali nam nisu bili ni blizu!
Na pitanje da uporedi večite derbije nekada i danas, Šele nema dilemu kada se igrao bolji fudbal:
– Velika je razlika u znanju i u kvalitetu igrača. U moje vreme je to bilo na mnogo višem nivou!
Titula ostaje na „Marakani“
Atmosfera na derbijima se prilično razlikuje.
– Sjajno je bilo nekada, radilo se o „čistom“ rivalstvu, nije bilo zlobe i mržnje, navijalo se iskreno i srcem za svoje. Danas su navijači mnogo žustriji i oštriji, mada ima i mnogo ružnih dešavanja na stadionima.
Šele nema dilemu ko će slaviti na kraju ove sezone:
– Zvezda je bolja, osvajamo titulu 100 odsto!
Teško malima
Poslednji put titula je van Beograda otišla 1989. Vojvodina je bila šampion SFRJ, a značajnu ulogu u tom uspehu imao je i naš sagovornik:
– Stvorila se tada jedna sjajna ekipa u Novom Sadu, mešavina iskusnijih i mlađih fudbalera. Niko to nije očekivao od nas, ali napravili smo taj uspeh za pamćenje. Bilo je vrhunskih igrača: pokojni Mihajlović, Jokanović, Vorkapić, Tanjga, Vujačić… Slažem se da danas teško neki manji klub može da zasmeta Zvezdi i Partizanu i to je šteta. Bilo bi veoma dobro po naš fudbal da imamo još nekoliko jakih timova u ligi, koji mogu da pomrse račune. Sve se svelo samo na večite, što nije dobro. Zbog toga se stvorila prevelika tenzija, jer derbi praktično odlučuje šampiona.
Zagonetka i za svoje
Šestić nije izluđivao samo protivnike, često je znao da bude enigma i za kolege iz svog tima:
– Kad driblam, prođem jednog, pa drugog, a onda gurnem saigraču u prostor, a on to ne očekuje, jer misli da ću da driblam i trećeg. Stalno se me „prozivali“ zbog stila igre. Voleo sam da zabijem glavu u zemlju i činilo se da ne vidim ništa i nikoga oko sebe, a zapravo sam video sve što treba – priseća se, uz dodatak da je sve manje fudbalera veštih sa loptom. – Problem je u trenerima koji ih sputavaju, pošto insistiraju da se igra sa jednim-dva dodira. Čim neko počne da dribla leti napolje!
Bez zaštite sudija
Danas su napadači i dribleri zaštićeni kao „beli medvedi“, nisu retki ni crveni kartoni za oštrije startove, ali nekada nije bilo tako. Bekovi nisu štedeli vešte rivale, pa tako ni Šestića:
– Tukli su me svuda, nema gde nisu. Ali, nisam se plašio nikoga. „Krljali“ su bez milosti, sudija bi pokazao žuti karton tek posle trećeg starta. Nisu se libili ni da startuju sa leđa, ako te odnese – odnese, nikom ništa. Danas ne smeš da pipneš nikoga.
Prijatelj sa Acom
Sagovornik „Vesti“ sa crno-bele strane Autokomande je bio Aca Trifunović, o kojem Šestić kaže:
– Veliki mi je prijatelj, veoma dobar čovek. A, bio je i odličan igrač!
