Godišnjica pogroma Kupreških Srba

U akciji hrvatskih snaga koju su činile pripadnici Zengi, Hosovaca i HVO, od 3. do 6. aprila 1992. godine ubijeno je najmanje 54 civila i teritorijalaca, a etnički su potpuno očišćena sva srpska sela na kupreškoj visoravni, na jugozapadu Bosne.

Istovremeno, u toj akciji je zarobljeno i oko 150 Srba koji su prošli golgotu više hrvatskih zatvora, uključujući i Loru kod Splita.

– Hrvatske jedinice, sastavljene od ZNG, HOS-a, HVO, 3. aprila 1992. napale su srpska sela na kupreškoj visoravni u jugozapadnoj Bosni. Brzo su napredovali, jer sa srpske strane nije ni bilo organizovane odbrane. Brojčano nadmoćniji, bolje naoružani i sa iskustvom iz rata u Hrvatskoj, do 6. aprila zauzeli su sva srpska sela, uključujući i opštinski centar gradić Kupres. Za nekoliko dana hrvatska vojska ubila je 54 srpska civila i teritorijalca, a oko 150 odvela u logore po zapadnoj Hercegovini i Hrvatskoj, u kojima su prošli pravu golgotu – ističe predsednik „Veritasa“ Savo Štrbac i dodaje da su zarobljeni podeljeni u dve grupe.

– Hrvati su 6. aprila u restoranu firme „Kvalitet“ u Kupresu sakupili 60-ak teritorijalaca i civila i odmah po predaji, pred ostalim zarobljenicima, ubili Stevu Lugonju i Dragana Čelebića. Narednog jutra, oko četiri sata, polugole, po snegu i hladnoći, terali su ih pešice prema 23 kilometra udaljenoj Šujici i na tom putu iz vatrenog oružja likvidirali Žarka Živanića. Od Šuice su ih istog dana kamionom prevezli do Splita i usput ih fizički i psihički žestoko maltretirali. Po dolasku u Split, jedan hrvatski vojnik je, ničim izazvan, palicom udario Petra Spremu, od kog udarca je pao i udario glavom o ivičnjak, od kojeg pada mu je pena udarila na usta. U Splitu su ih zatvorili u zloglasnu Loru. Sa njima je bio i Petar Spremo, koji će nekoliko dana kasnije i umreti. Tu su zatekli desetak komšija zarobljenih u Donjem Malovanu i još neke Srbe iz Prebilovaca i Mostara. U Lori nastavak mučenja: spajanje na induktorsku struju poljskog telefona, „samoudaranje“ glavom u zid, međusobno udaranje zarobljenika… Nakon šest dana provedenih u Lori, kamionima ih dovoze u Zadar, gde ih razdvajaju u dve grupe. Ponavljaju se već viđeni tretmani iz Lore. Nakon dva dana provedena u Zadru, ponovo ih tovare u kamione, s tim da su osmoricu izdvojili: braću Ljupka i Ratka Milića, Spasoja Kanlića, Slavka Dragoljevića, Dušana Nikića, Mirka Čivčića, Dušana Milišića i Jovu Marića. Ostale dovoze u Eminovo selo kod Duvna, gde su ponovo doživljavali maltretiranja i iživljavanja. Nakon dva dana odvoze ih u Vrgorac. Ali ne sve. I ovde su osmoricu izdvojili: braću Dragana i Milivoja Mašića, braću Radovana i Marka Mašića, Ratka Lugonju, Đoku Marića, te Nikolu i Dušana Duvnjaka. U Vrgorcu maltretiranja kao i na predhodnim lokacijama. Od batina u ćeliji umire Mile Spremo zvani Migac, kojeg su logoraši morali pokopati u obližnjem kamenolomu. Nakon šest dana provedenih u Vrgorcu, odvoze ih u Ljubuški, gde ostaju još 20-ak dana. Prvih desetak dana isti tretman kao i u predhodnim logorima, dok se drugih desetak situacija nešto poboljšavala – navodi Štrbac.

Zarobljeni Srbi su razmenjeni 14. maja te godine u Žitniću kod Drniša.

– Na nosilima je razmenjen i Stojan Zubić, koji će treći dan po razmeni od zadobijenih povreda umreti u kninskoj bolnici. Kupreški sveštenik Zoran Perković, koji je zarobljen sa ostalim Kuprešacima i jedan od najžešće maltretiranih, razmenjen je na istom mestu devet dana ranije, a na razmenu došao sa osam slomljenih rebara. Posmrtni ostaci dvojice Sprema su predati srpskoj strani u novembru 1993. godine. Od onih 16-orice, izdvojenih u Zadru i Eminovu selu, do danas ni traga ni glasa – kaže Štrbac i ističe da za opisanu golgotu kupreških Srba, iako se znaju imena svih žrtava i preko stotinu učesnika u njhovom stradanju, još niko nije procesuiran.