Godinama u vrtlogu nesreće

Pregršt lekova, računi, pregledi, specijalna ishrana, sve je to poput teškog košmara za samohranu majku invalida Tanju Radonjić iz Kotraže i njenog autističnog sina Đorđa, koji boluje i od Kronove bolesti.

– Crni oblaci nadvili su se nad našim životom i nikako da ih rasteram. To bi bilo najblaže rečeno za sve ono kroz šta prolazimo svakodnevno Đorđe i ja. Kako kod nas to biva, nesreća ide za nesrećom. Imam velikih problema sa nogom, a lekari još nisu sigurni da li da je još seku ili da je ostave. Ako je budu odstranili, biću na još gorim mukama u bespuću gde smo. Zato pijem šaku nekih skupih lekova, a neizvesnost zbog neplaćenih računa izaziva poseban strah. Račune redovno plaćam, ali u proteklih nekoliko meseci ne mogu, jer onda nemam ni za lekove ni za hranu. Ne zna se šta je gore. Nije meni do mene, već do Đorđa. Zbog njega moram sve da istrpim. Ne znam ko bi ga posle gledao. Zato i ne dižem ruke od života, on je jedino što me drži i daje nadljudsku snagu – ispričala je nesrećna Tanja, dodavši:

– Stalno se pitam šta sam Bogu zgrešila da se ovako mučimo, ali odgovor ne nalazim. Da budemo sasvim realni, ovo nije život već mučenje, ali nema mi druge. Moram sve da istrpim zbog Đorđa, majčinska ljubav ne poznaje granice. Ostaje mi jedino nada u dobre ljude, jer je činjenica da više snage nemam ni za šta. Zato u poslednje vreme Đorđe mora i više dana provede kod oca, jer ne mogu da vodim računa o njemu. Srce me boli zbog toga, jer vidim koliko je uznemiren, izgubljen i izbačen iz neke ravnoteže koju ima kod kuće sa mnom. Autistima svaka promena mnogo teško pada. Oni ne mogu da razumeju šta se dešava i zašto on sada svako malo mora da menja svoje okruženje.

Istina, nije uvek bilo tako, ali za Tanju i njen život muka je postala veća kada ih je napustio Đorđev otac. U međuvremenu i ona je postala invalid, jer joj je pre nekoliko godina zbog bolesti krvnih sudova odsečena desna noga, a i druga noga je u sve gorem stanju. Njih dvoje žive od 23.000 dinara (oko 200 evra), koje Tanja dobija od države za negu sina, ali taj iznos je samo kap u moru svega onoga što im je potrebno.

– Samo za lekove nam je neophodno više od 15.000 dinara, ali često zbog nedostatka novca neke lekove preskočim da kupim za sebe, ali ne i za Đorđa. Pošto živimo u ovom zabačenom kraju za put do Čačka, gde ga ponekad odvedem u ustanovu Zračak, namenjenu osobama poput Đorđa, i do lekara, potrebno mi je najmanje 3.000 dinara, pa nekad živimo praktično od danas do sutra. Nemam nikog svog ko bi mi pomogao, a da radim nešto u polju ne mogu. Odlasci kod lekara, lekovi, a sada i pristigli računi izazivaju pravu noćnu moru i više ne znam ni kud ću ni kako ću. Iskreno se nadam da će plemeniti čitaoci „Vesti“ još jednom naći razumevanja za situaciju u kojoj smo se našli Đorđe i ja i pomoći da bar rešimo deo tereta koji nas muči. Svima se unapred do neba zahvaljujem – kazala je Tanja.

Strah od nepoznatog

Tanjini zdravstveni problemi počeli su, kako kaže, bezazleno.

– Vremenom su se pojavili nesnosni bolovi, a tkivo na nozi je počelo bukvalno da se raspada. Život su mi spasli lekari amputacijom noge do kolena, ali ostaje problem i s drugom nogom koja mi pričinjava sve više problema. U međuvremenu, zahvaljujući humanosti sveštenika Siniše Nikitovića koji je pokrenuo vajber grupu Dobri Samarićanin, prikupljena su sredstva za protezu koju koristim, ali koja mi pričinjava dodatne probleme jer mi ne odgovara zato što me žulja i otvara mi nove rane, koje su veoma opasne, pa je koristim samo kad moram. Šta će biti sa drugom nogom, to samo dragi Bog zna, ali najveća moja muka i briga jesu sin Đorđe i razmišljanje šta će sa njim biti ako se meni nešto dogodi – očajna je Tanja.

Kontakt za pomoć

Ko želi i može da pomogne Tanji da se izbori sa nedaćama koje su je ponovo zatekle, adresa je: Selo Kotraža, zaseok Pšanik, 32235, telefon: + 381 65 224 65 24, a broj tekućeg računa u Komercijalnoj banci: 205-9001020978600-25. Naravno, na usluzi je i Redakcija „Vesti“.