FILIP RODIĆ: Kakvi su Srbi Englezi?

U Keln, meni najomiljeniji grad posle Beograda, prvi put poslovno otputovao sam u novembru 1999. U to vreme sam već duže od dve godine radio u novinskoj agenciji Beta i pozvan sam na Dojče vele na jednomesečno „usavršavanje“.

Kako su sve sobe hotela u kojem su obično smeštali ovakve „goste“ bile zauzete, krov nad glavom su mi obezbedili u domu sekretarice albanske redakcije koja je sa svojim sinom živela u Lovenihu, šarmantnom predgrađu naseljenom mahom pripadnicima srednje klase.

Jedna od prvih stvari koje sam primetio kada sam kročio u njihov stan, bila je fotografija mlađeg muškarca u uniformi Vermahta. Rekla mi je da je u pitanju njen stric koji je poginuo na Istočnom frontu.
Iako mi je, s jedne strane, bilo drago što sam kod nekoga ko poštuje i čuva sećanje na svoje pretke – samim tim i na svoju tradiciju, kulturu i korene – izvesnu nelagodu izazvalo mi je to što je taj mladi čovek poginuo „braneći“ svoju domovinu makar dve hiljade kilometara od mesta u kojem je rođen i da je, isto tako, mogao poginuti „braneći“ Nemačku u Kragujevcu.

Vrlo lepo su me primili, moram priznati, i pružili mi izvanrednu priliku da izbliza upoznam prosečnu nemačku porodicu. Vodila me je i da obiđem njenu rodbinu na selu, a i sa njenim sinom, godinu dana mlađim od mene, proveo sam dosta vremena u lepom druženju.

Tako sam imao priliku da spoznam da prosečna nemačka porodica ni na koji način nije iznad prosečne srpske porodice. Ni kulturno, ni obrazovno, ni moralno, niti na bilo koji način, osim finansijskog, posebno te 1999, neposredno pošto su nemački vojnici ispalili prve hice posle Drugog svetskog rata, i u Prizrenu ubili Žarka Andrejevića i Slavka Veselinovića.

Bili smo slični po godinama, po ekonomskoj klasi, po životu u predgrađu velikog grada, po nivou formalnog obrazovanja i bilo je zgodno za pravljenje paralela.

Kako u tim godinama biva, među prvim pitanjima koja sam uputio mom novostečenom drugu bilo je ono o muzičkom ukusu. Odgovorio mi je da najviše voli džez. Iako sam više bio ljubitelj tvrđeg, gitarskog zvuka, bio sam prilično upućen i u tu vrstu muzike.

Upitah ga da li voli Markusa Milera, verovatno najboljeg džez basistu svih vremena? Kaže – nikad čuo. Slušaš li braću Brenforda i Vintona Marsalisa, saksofonistu i trubača? Nikad čuo. Ma, Brendford je pisao muziku i svirao na saundtreku kultnog filma Spajka Lija „Mo beter bluz“, sigurno si gledao film. Nikad čuo. Voliš li Felu Kutija, osnivača afrobita, muzičkog pravca koji kombinuje tradicionalnu nigerijsku muziku sa džezom i fankom? Nikad čuo. Nikad čuo. Nikad čuo.

Pogledao sam potom njegovu kolekciju diskova i najbliže džezu što sam našao bio je tada Stingov najsvežiji album „Brend nju dej“. Dobro, može se reći da Sting ima veze sa džezom – u mladosti ga je svirao, a na njegovom prvom solo albumu svirao je i baš Brenford Marsalis.

Ovo je, dakle, razgovor o džezu Beograđanina koji tu muziku nije slušao sa žiteljom grada koji slovi za jedan od najvažnijih centara džez muzike i improvizacije u celoj Evropi, grada koji ima neverovatno bogatu džez istoriju, vrhunsko akademsko obrazovanje za džez muzičare i jednu od najživljih klupskih scena na kontinentu koji tvrdi da upravo tu muziku sluša.

Sutradan smo krenuli da mi pokaže grad. Po izlasku sa železničke stanice izbili smo na katedralu. Pitao sam ga kako to da je železnička stanica, oko koje je u skoro svakom gradu smešteno najveće ruglo tog grada, odmah do jedne od najpoznatijih, najlepših i najvećih katedrala na svetu. „Katedralu su gradili katolici, železnicu protestanti i stavili su je odmah do katedrale da bi napakostili katolicima.“ Potpuno neočekivano, a verovatno istinito objašnjenje.

Pošto smo bili kod železnice, rekoh mu da bih, po završetku svog „usavršavanja“, otišao do Pariza, grada u kojem sam proveo deo mladosti i u kojem nisam bio od 1993. Odgovori mi da to nije nikakav problem, da se brzo i lako stiže TŽV-om i da karta nije preterano skupa – oko 120 maraka.

Upitah ga da li je bio? Kaže – ne. I tu sam tek doživeo pravi šok. Dok su moji prijatelji grebali rukama i nogama da se dokopaju Pariza, Londona ili nekog drugog značajnijeg evropskog grada, kada su im roditelji, u vreme sankcija, zarađivali između pet i deset maraka mesečno i kada su morali da čekaju danima ispred zapadnih ambasada za vizu uz opasnost da budu odbijeni (i sam sam te 1999. vizu čekao ispred nemačke ambasade u Budimpešti, doduše jedno pola sata i bez straha da ću biti odbijen), našem vršnjaku kojeg je od Grada svetlosti delilo 120 maraka i tri i po sata vožnje udobnim vozom nije na pamet palo da ode da vidi tu metropolu. Za London ga nisam ni pitao.

Posle 1999. u Keln sam otišao i u decembru 2001. godine. Ovoga puta na šest meseci i tada sam zabetonirao svoju ljubav prema tom gradu i ponovo ga posećivao kad god sam bio u prilici. Posebno sam voleo da mu se vraćam iz Haga i Brisela i da vodim svoju decu da ga vide.

Posle ovog, možda, podužeg uvoda dolazimo do poente. Kada god od nekoga u Beogradu čujem rečenicu „ovoga ima samo kod nas“, znam da nije na Zapadu proveo više od 15 dana. Kažem na Zapadu, jer da je bio u Kongu, bio bi svestan koliko smo daleko od prave bede i teškog života.

„Ovoga ima samo kod nas“ u elitističkom preziru sopstvenog koji je dominantan u našoj kvazieliti preslikava se u ideju da smo upravo mi – nekulturni, necivilizovani, neobrazovani, zatucani i retrogradni ljudi „niskih čela i kratkih nogu“, kako je to svojevremeno rekao jedan novosadski profesor autošovinizma.

Ne verujem da bi zamerili uramljenu fotografiju mladog vojnika Vermahta koji je svoj život dao za otadžbinu dve hiljade kilometara od njene granice, ali sam siguran da bi osudili svakoga ko bi imao fotografiju dede četnika poginulog na kućnom pragu.

Ili onoga da „kakvi smo mi Englezi, takav je Vučić Čerčil“. To pokazuje jedino da osoba koja to izgovara ne zna ništa ni o Englezima, ni o Čerčilu i, u krajnjoj liniji, ni o Aleksandru Vučiću.

A to koliko predstavnici naše elite žele da budemo poput Engleza, pa čak i kada se radi o onima koji se predstavljaju kao nacionalno osvešćeni i ukorenjeni, postalo mi je bolno jasno pre nekoliko godina, posle razgovora sa jednim od njih, Milom Lomparom, inače autorom knjige „Duh samoporicanja“. Krajnje uprošćeno rečeno, teza je da, kako bismo pobedili Engleze, treba da postanemo poput Engleza. A to bi bila Pirova pobeda najgore vrste, jer sve i kada bismo na taj način pobedili Engleze to ne bi bila naša pobeda nad Englezima, nego, pre svega, nad samima sobom, pošto u tom slučaju, više ne bismo bili Srbi, nego bismo postali Englezi.

Moje iskustvo, a naveo sam samo jedan primer, jeste da naš prosek nikako ne zaostaje za prosekom onih koje smatramo naprednim i civilizovanim i onima na koje se treba ugledati. Ali nam „elita“, zato, veoma zaostaje i za našim, i za njihovim prosekom. A posebna je budalaština želeti da postanemo oni, Englezi, Nemci ili Francuzi.

Piše: Filip Rodić za Vesti Online