Facolo: Bombardovanje SRJ 1999. prekratnica u istoriji moderne Evrope

Italijanski novinar i autor potkasta „Metarmofoza“ Alberto Facolo izjavio je u razgovoru za Vesti da je NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine bila prekratnica u istoriji moderne Evrope, ali i da je razotrila licemerje i laži zapadne demokratije.

Facolo, autor potkasta Metarmofoza, bio je u grupi italijanskih novinara i humanitaraca koji su 1999. i 2000. posetili Jugoslaviju, ali i Kosovo i Metohiju. Nakon toga je boravio u ratom zahvaćenoj Ukrajini gde je do 2017. godine izveštavao o događajima u Luganjsku. Rezultat je knjiga koja nudi sasvim drugačiju verziju događaja u Ukrajini od one koja je trenutno „mejnstrim“ u zapadnim medijima.

Na koji način danas, 26 godina kasnije, tumačite NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine?

– Danas, kao i tada, smatram da je ovo neoprostiv zločin i nemerljiva sramota. Pravi užas koji je, međutim, među ogromnim zlom koje je izazvao, imao i pozitivnu funkciju. Razotrio je licemerje i laž zapadne socijaldemokratije koja je u to vreme dominirala EU. Taj rat će zauvek biti na savesti svih onih koji su za njega imali neku odgovornost, ali pre svega je to prekretnica u istoriji našeg kontinenta. Postoje događaji pre i posle zato što se percepcija EU potpuno promenila. Od tada je jasno da EU sprovodi, a možda uzalud, svoj imperijalistički plan i svako ko se pravi da ga ne vidi je u najboljem slučaju licemer.

Mnogi analitičari tvrde da je bombardovanje SRJ bilo „okidač“ i za sve kasnije intervencije u svetu koje su vodile u promenu teritorijalnog suvereniteta. Slažete li se sa takvom ocenom?

– Po mom mišljenju, nije taj rat odredio promenu, već naprotiv, uzročno-posledični odnos je obrnut. Taj rat je bio prvi plod promene koja je već nastupila, odnosno uspostavljanja novog svetskog poretka. Bio je to sistem u kojem su SAD imale isključivu globalnu nadmoć. Sistem koji je bio u stanju da nametne sopstvene izbore koji su išli u isključivu prednost SAD. Još jedan karakterističan element novog svetskog poretka je činjenica da podržava sistem „dvostrukih standarda“: to znači da se pravila primenjuju na sve osim na SAD, koje uživaju potpunu nekažnjivost. Lako je razumeti da su u ovom sistemu apsolutni gospodari SAD, a sve ostale države su ili neprijatelji ili vazali. Poslednja kategorija uključuje zemlje EU.

Šta Italijani znaju o događajima iz 1999. godine?

– I sam sam te 1999. godine učestvovao u demonstracijama širom Italije protiv NATO bombardovanja. Italijani stariji od četrdeset godina se sećaju nečega, ali malo i loše. Malo ko je u to vreme razumeo, a samim tim još manje ih ima jasno pamćenje.

Mladi ne znaju ništa o tome. U školama i u društvu ljudi radije ne govore o tome: postoji mešavina nezainteresovanosti i stida. Za nas Italijane to je bila jedna od poslednjih velikih masovnih mobilizacija. Svake nedelje su bili protestni marševi u različitim delovima Italije; Bile su to veoma oštre i odlučne demonstracije, sa garantovanim sukobima sa policijom. U to vreme, nasilje je bilo i između političkih grupa. Došlo je do afirmacije liberalnog i atlantističkog modela levice koji se sukobljavao sa klasnom levicom. Bila je to borba za politički opstanak, poraženi smo. Prava italijanska levica se tom prilikom srušila.

Kakav utisak ste stekli na Kosovu, posebno u pogledu položaja srpske zajednice?

– Došavši prvi put na Kosovo, osetio sam pre svega osećaj odgovornosti za veliku nepravdu. Video sam državu „ukradenu” iz svoje domovine, sa ljudima koji žive u kavezu. Bio sam svestan da su Italijani suodgovorni kako za bombardovanje 1999. godine, tako i za prethodne destabilizacije Jugoslavije. Ta, svakodnevna stvarnost smenjivala se pred našim očima u Mitrovici. Tamo su bili italijanski karabinjeri, oni su bili odgovorni za javni red, bili su čuvari kaveza. Dakle, nije bilo moguće da odmah ne bude jasno ko je odgovoran za tu veliku nepravdu.

Kako opisujete trenutnu situaciju srpske zajednice na Kosovu?

– Na Zapadu živimo u iluziji da su problemi na Balkanu rešeni. To je laž koju volimo sebi da kažemo da bismo imali čistu savest. Umesto toga, sve probleme smo stavili u hermetički zatvorenu posudu u kojoj pritisak stalno raste. Ne znamo kada, ali pre ili kasnije moraće da eksplodira. Nezamislivo je da snažan i ponosan narod kao što je srpski narod može dugo da trpi ovakvo šikaniranje. Štaviše, međunarodna situacija je pogodna za redefinisanje regionalnih bilansa. Lekcija koju ćemo naučiti od Kosova je da ne možete razmišljati o zlostavljanju i izvlačenju: maltretiranje i bahatost će sigurno biti kažnjeni.

Bez obzira što čvrsto podržava Srbiju u pogledu teritorijalnog integriteta može li Rusija sada da iskoristi baš ovaj „model“ za teritorijalno rešenje rata u Ukrajini?

– Po mom mišljenju, u sadašnjoj situaciji, najprikladnije je poređenje između Kosova i Krima. Akcija koja nije trebalo da se dogodi, bombardovanje SRJ i otimanje Kosova Rusija je Rusija iskoristila upravo da označi kraj ere „dvostrukih standarda“. Poruka koju je Putin poslao Vašingtonu bila je da ne reaguje na tu akciju, inače bi posledice mogle biti nepredvidive. Sa određene tačke gledišta, uz hipotezu da se kršenja zakona mogu otkloniti, zakon je zapravo ojačan.

Na koji način bi rat u Ukrajini mogao da se okonča?

– Posmatrano iz aktuelne faze vidim dve uverljive opcije za okončanje borbi. Prva je okončanje sukoba po korejskom modelu: front je zamrznut i oni civili koji su na jednoj strani ostaju tamo. Ali uznemiravanje etničkih ruskih građana Ukrajine bilo bi izvesno sa ukrajinske strane, tako da bi ova opcija bila previše opasna. Drugo je rešenje jugoslovenskog tipa – „balkanizacija“, stvaranje etnički homogenih država koje se mogu podeliti na područja uticaja Rusije, Poljske, Mađarske, Rumunije, itd. Međutim, ne smatram ovo poželjnim rešenjem, početak preseljenja stanovništva mi se čini apsurdnim. Neko bi mogao prigovoriti da bi u ovoj poslednjoj hipotezi Kijev ostao bez izlaza na more, ali ako bi se to „htelo”, onda bi se moglo ispraviti rešenjem sličnim onom u Bosni.

Koje su sličnosti i razlike između Luganska i Kosova?

– Kao građanin Luganske Narodne Republike, želeo bih da istaknem mnoge razlike između nas i Kosova. Jedna od ključnih je da je mafijaška narko-država, teritorijalni izum američkog imperijalizma. U pitanju Luganska mi smo sami osvojili svoju slobodu, rat je počeo 2014, a Rusi su intervenisali tek 2022. godine.

Može li Donald Tramp da donese mir u svetu kako je najavljivao. Tvrdi da će okončati rat u Ukrajini, ali i sukobe na Bliskom istoku?

– Tramp ne donosi mir, već svoje interese. Ako su njegovi interesi u ovoj fazi narušeni ratom, on pokušava da ga zaustavi. Ali da mu je rat bio koristan, koristio bi ga bez skrupula. Vidite to na Bliskom istoku.

Sada je interes SAD uglavnom da rastereti sopstvenu krizu na druge kao što su EU ili Velika Britanija. Mislim da Rusiji ovo ne smeta previše. U sadašnjoj fazi postoji konvergencija interesa između SAD i Rusije koja bi mogla dovesti do okončanja vojnog rata iako bi se komercijalni verovatno nastavio i nakon toga. Treba napomenuti da se vlade EU protive okončanju rata zato što bi mirom bili izgubljeni.

Proveli ste dosta vremena u Ukrajini, u Dombasu i Lugansku. Kako vidite rat u Ukrajini?

– Danas se termin bivša Jugoslavija koristi u uobičajenom zapadnom rečniku, u svetlu ovoga, verujem da je ispravno govoriti o bivšoj Ukrajini, a ne o Ukrajini. Ta država više ne postoji. Klika prozapadnih vladara dovela ju je do uništenja i neke važne teritorije više nisu u njenom sastavu: Donbas i Krim. Ali, potrebno je razlikovati dva rata. Prvi je trajao od 2014. do 2022. godine i to je bio spontani narodni otpor poput onog u Jugoslaviji 40-ih godina. Sličnost je i u dinamici rata i u ideološkoj komponenti. U oba slučaja borba je bila protiv fašizma. Drugi rat je onaj koji traje od 2022. do danas: „proksi rat“ koji krije sukob između sila, ili je to možda sukob sistema. Novog svetskog poretka protiv multipolarnog sveta. Rat je sada na komercijalnom nivou. SAD i Rusija više ne žele vojni rat, ciljaju na ekonomski koji će slomiti EU. EU je godinama odbijala ruski predloženi projekat evroazijske integracije, koji bi koristio svim uključenim stranama. Sada će EU ostati bez ičega, Ukrajina više ne postoji i nije u stanju da se predstavi na međunarodnoj sceni kao samostalan entitet.

Prema Vašem mišljenju, šta je rat u Ukrajini pokazao?

– Rat u Ukrajini je učinio da zapadne demokratije izgube svu preostalu skromnost: više se ne stide što su pribegle fašizmu da bi ga iskoristile kao oruđe za geopolitički prodor. Naravno, upotreba fašističke radne snage postojala je i u Hrvatskoj devedesetih godina, ali je bila skrivena, a sada je očigledna. Fašizam je poslednje sredstvo umirućih sistema, činjenica da mu pribegavaju je simptom velike teškoće Sistema. Na kraju krajeva, Ukrajina više ne postoji i rat može imati samo ishod koji je apsolutno povoljan za Rusiju. Svaka dalja zapadna intervencija neće uticati na ovo.

Napisali ste knjigu „Ne možete da prođete kroz Donbas“, o onome što ste videli i doživeli u Luganskom. Šta vas je najviše pogodilo tokom boravka na ovim prostorima?

– Bio sam u severnom sektoru grada Kirovska, Luganska Narodna Republika dve godine, od 2015. do 2017. Prvi destabilizujući pristup bio je sa ogromnim razaranjima koja sam zatekao: uništene i napuštene zgrade, fabrike svedene u staro gvožđe, ruševine svuda… U početku sam mislio da su to posledica rata, a da su to faktički izazvani. samo rasprodaja Zapadu. Zemlja je uništena decenijama zanemarivanja i napuštenosti, a ratni udari su u poređenju sa njima naneli zanemarljivu štetu. Ukrajina je bila propala zemlja mnogo pre rata. Druga stvar koja me je neizbrisivo pogodila je odlučnost naroda: u Donbasu kažu da je bolje biti mrtav nego pod fašistima. Ovo nije pitanje lažne retorike, već gvozdene volje da se ne podlegne. Donbas se nikada neće predati, on zna samo dve opcije: pobeda ili smrt.

Odlučili su da se bore i nekoliko desetina hiljada ljudi, sa starim oružjem dobijenim na razne načine, uspelo je da pruži otpor ukrajinskoj vojsci. Za čoveka moje generacije to je bila prva velika pobeda. Ovo je, po mom mišljenju, poruka koju nam Donbas šalje: ne prepuštajte se defetizmu, istorija tek treba da se piše, moramo se boriti, jer možemo da pobedimo.