Evo nam teatra i u Loznici našoj

Tačno na sredini 19. veka, daleke 1850. godine, 2. marta, „Srbske novine“ su pisale – Evo nam teatra i u Loznici našoj – i objavile da se u toj varoši sastavilo društvo mlađih činovnika mesnog nadleštva koje je „na osobito zadovoljstvo publike“ izvelo predstave „Boj na Kosovu“ i „Svetislav i Mileva“, a spremaju i treće istorijsko delo „Vladislav, kralj bugarski“.

Otada je prohujalo 17 decenija, a gotovo sve što se dešavalo na daskama koje život
znače u monografiji „Evo nam teatra i u Loznici našoj“ zabeležio je Zoran Grujić, dugogodišnji član pozorišta KUD „Karadžić“, glumac, reditelj i aktuelni sekretar.

Knjigu je predstavio na pozornici Vukovog doma kulture, mestu gde su i bili glavni junaci monografije, pozorišne predstave i njihovi akteri. Kako je autor napisao na početku svoga dela, knjiga nije naučna istoriografija pozorišnog života u Loznici, ni u potpunosti celovita monografija.

Namera je bila da se pruži jedna vrsta hronike sačuvanih podataka o radu KUD „Karadžić“, Gradskog amaterskog pozorišta „Vuk Karadžić“, RKUD Viskoza, Centra za kulturu „Vuk Karadžić“, kao i Dramskog studija lozničke gimnazije.

Smisao i cilj ovde objedinjenih podataka je da sačuva od zaborava ko je u pozorišnom životu Loznice radio, šta je bilo na repertoaru, gde se igralo i učestvovalo na festivalima“, a kako navodi, „posvećena je svim ‘pozorišnim’ ljudima koji su doprineli da neizmerno lepa čarolija teatra u našem gradu traje svih ovih godina.

– Godinama sam za privatnu arhivu prikupljao podatke i planirao da to objedinim u monografiju. Sada je, zahvaljujući Biblioteci Vukovog zavičaja, koja je izdavač i Ministarstvu kulture i informisanja, koje je finansiralo štampanje, san postao java i pred nama je knjiga koja govori o 170 godina lozničkog pozorišta. Podatke sam izvlačio iz arhiva i beleženja sećanja, najviše mojih roditelja koji su bili članovi gradskog amaterskog pozorišta „Vuk Karadžić“, a naročito majke, koja mi je davala smernice i podsećala na ljude i događaje.

Najteže je bilo doći do podataka od 1850. do Drugog svetskog rata jer je mnogo dokumentacije uništeno. Knjiga govori o svim pozorišnim predstavama koje su izvedene od 1945. pa do današnjih dana, u njoj su popisani autori i dela premijerno izvedenih predstava u Loznici, kao i imena učesnika, ko je igrao, režirao, kada je bila premijera, gde su učestvovali na festivalima. Tu su i podaci o festivalima održanim u Loznici, koja je 14 puta bila domaćin Festivala glumačkih ostvarenja – objašnjava Grujić, koji je prvi put kročio na scenu Vukovog doma kulture pre 47 godina kada se pojavio u predstavi „Hajduci“.

Namerava da u nekoliko dokumentarnih epizoda ekranizuje monografiju, a publika je na promociji videla prvu o istorijatu lozničkog pozorišta. Inače, ne samo da pozorište traje duže od vek i po, nego je značajno uticalo na kulturni život Loznice, gde u poslednjih nekoliko godina pred filmskim kamerama i na profesionalnim pozorišnim daskama radi
dvadesetak mladih ljudi koji su završili Akademiju, a prve korake u tom svetu napravili su u upravo u ovom gradu.

Samo da je udobnije

Pre 171 godinu „Serbske novine“ u izveštaju o teatru u Loznici napisaše i da je sve bilo dobro, „samo da nam je još mesto za predstavljanje udobnije“. Isto bi se moglo reći i danas jer Loznica još nema zgradu pozorišta, nego se predstave izvode na sceni Vukovog doma kulture, u sali koja je i bioskopska, a nema ni profesionalno pozorište, o čemu pozorišni ljudi odavno sanjaju. Grujić je san pretvorio u javu, možda i profesionalno pozorište postane java na radost glumaca, ali i pozorišne publike koju Loznica sigurno ima.