Eto čoveka!

Ovog 15. novembra navršilo se 11 godina od smrti „živog sveca“, patrijarha Pavla.

Povodom tog datuma, protođakon dr Ljubomir Ranković, urednik Glasa Crkve iz Šapca, pre dvadesetak dana je objavio knjigu „Eto čoveka“, vredno svedočenje o životu patrijarha Pavla.

Dr Ranković objašnjava da je ovom knjigom želeo da približi i osvetli životni put jedne od najomiljenijih i najpoštovanijih ličnosti u Srbiji, a u razgovoru za „Vesti“ otkriva i brojne nepoznanice iz života 44. poglavara Srpske crkve.

Neobična običnost

Napisali ste da „u našem vremenu prepunom kontroverzi, jedino patrijarh Pavle nije bio sporan“?

– Niti osporavan. On je jedini konsenzus i sveopšta saglasnost u narodu sklonom podelama oko najočiglednijih istina i sukoba oko najbizarnijih sitnica. Postao je najomiljenija i najpoštovanija ličnost među srpskim svetiteljima, posle Svetog Save i Svetog vladike Nikolaja. To je veliko ohrabrenje i nada za budućnost srpskog naroda. Dostojevski je upozoravao: „Ne sudite o narodu na osnovu onoga kakav je on sada. Gledajte u njegove ideale. Donosite sud o njemu kakav on želi da postane.“

Patrijarh Pavle postao je svenarodni ideal i obrazac savršenog Čoveka. Još za života, Srbi su ga nazvali: „?vetac koji hoda“. Nikolaj Berđajev je rekao: „Gde nema Boga, nema ni čoveka“. Knjiga „Evo Čoveka“, replika je velikom Rusu: „Gde nema čoveka, nema ni Boga!“ Bog živi u čistom srcu svetih ljudi. Patrijarh Pavle je prvi među njima.

Kada i kako ste upoznali patrijarha Pavla?

– Bio sam drugi razred Bogoslovije u manastiru Krka u Dalmaciji. Jednog popodneva, prašnjavim putem niz vratolomnu strminu, sa koferčićem u ruci, pristigao je u manastir jedan kaluđer. Ni slutili nismo da je to vladika. Tek sutradan u hramu na liturgiji videli smo ga u vladičanskoj odeći i mitrom na glavi i saznali da je to episkop raško-prizrenski Pavle. Znalo se u crkvenom životu da je sveti čovek, asketa, podvižnik i kosovski stradalnik. Gledali smo u njega kao u ikone i freske. Na kraju službe održao je besedu. Govorio je „kao onaj koji vlast ima“. Ubedljivo, sa puno vere u svaku izgovorenu reč, mirno i blago kao otac svojoj deci. Nije bilo mesta sumnji ni u jednu njegovu reč. Ne zna se da li je bilo veće duhovno zadovoljstvo gledati u njega ili slušati ga. Bili smo opčinjeni silnom snagom njegove harizme. Kasnije, kao đakon i urednik Glasa Crkve, često sam sretao Svetoga starca.

Šta je ono što ste odmah uočili kod njega?

– Neobična običnost. Bio je sasvim prirodan. Bez poze i izveštačenosti. Nastupao je nenametljivo i bez ikakve pretencioznosti. Posle službe u manastiru Krka, razgovarao je sa nama đacima u dvorištu, kao da je naš vršnjak, drug, dobri komšija, prijatelj… Nije bilo distance… Ipak, sav je po prirodi bio autoritet. To je nekako izviralo iz njega spontano, prirodno i mi smo osećali da razgovaramo sa svetim čovekom. Takav je bio celog života. Ali, oni prvi i nezaboravni utisci, koje pomenuh, neizbrisivo žive u meni i oni su mi bili snažan pokretački impuls tokom pisanja knjige.

Majstor i šegrt

O čemu ste tada i prilikom docnijih susreta obično pričali sa njim?

– On je bio otvoren za razgovor na sve teme. Najviše bismo „potezali“ ona večna „prokleta pitanja“ čovekove slobode, odnosa sa Bogom, o poslednjem Strašnom sudu, gde će se Bog ljubavi pojaviti kao sudija i egzekutor kazni nad svojom decom. Slušao je sa pažnjom i setom, dopunjavao ako bi negde zapelo, pomagao je u formulaciji… Videlo se da su ta pitanja i njega mučila u mladosti, a možda kroz ceo život. Odgovarao je kao sapatnik, mirno, mudro, ubedljivo. Citirao je Sveto pismo i svete oce, primere iz svakodnevnog života… Ali od svega, najubedljiviji odgovor bio je on sam. Ukazivao se kao prorok, apostol, učitelj… Otvorena Biblija, najjasniji udžbenik vere…

U knjizi pišete o boravku sa vladikom Pavlom u banji manastira Blagoveštenja u Ovčaru, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

– Dolazio sam kao đakon i sekretar sa vladikom šabačko-valjevskim Jovanom Velimirovićem, radi njegovog lečenja u manastirsku banju. To su bili blagosloveni dani i mile uspomene moje mladosti. Osobito su mi ostali u sećanju popodnevni sati, kad su nastajale „slobodne aktivnosti“ vladike Pavla. Dok su se ostali gosti odmarali, za njega je nastajao „radni odmor“. Izlazio bi sa svojom starom tašnom punom alata i počinjao sa pričvršćivanjem šarki i brava na vratima i prozorima hrama i konaka. Popravljao bi električne aparate u kuhinji, šporete, frižidere, miksere, grejalice… utezao bi rasklimatane stolove i stolice, popravljao držače oluka i slivnika na zgradama… orezivao ruže i voćke… Dobrovoljno sam se pridruživao i bio pomoćnik i šegrt u poslu. Uz posao su tekli duhovni razgovori. Pomenuh mu jedanput mišljenje pojedinih svetih otaca o apokatastazi (oproštaju grehova svima), i rekoh da jedan od svetih otaca kaže da ipak o tim „ponorima Božjeg milosrđa ne treba govoriti pred gomilom“. Šeretski uzvrati: „A u šta vi, oče đakone, sebe ubrajate?“ Rekoh: „U gomilu koja ima sreću da o ovome razgovara sa svetim čovekom.“. Postidi se i pocrveni. Saže glavu i više za sebe reče: „Kakav sveti čovek… Daleko sam ja od toga. Niko nije svet, osim jednoga Boga.“ Postideh se i ja zbog neumesnog pitanja. Ali šta bi, bi. Reč odleti kao preplašena ptica… Bez povratka.

Reči utehe

Pamtite li još neke priče, zgode ili anegdote vezane za susrete sa patrijarhom Pavlom.

– Kada bi se završio boravak u banji, seli bismo pod manastirski hladnjak gde bi iguman otac Georgije ispostavio vladikama, Jovanu i Pavlu, račun za troškove tokom lečenja. Vladika Pavle uze svoj račun, pogleda ga, pa će reći igumanu: „Dobro, oče. A sad da ja ispostavim račun za svoj majstorski rad u manastiru. Kad sve pošteno saberemo ti meni dođeš dužan, a ne ja tebi. Ali pošto sam ja u ovom manastiru zamonašen, daću dobrovoljni prilog manastiru.“ I onda bi platio mnogo više nego što je iguman obračunao. Ja se onda umešah: „Preosvećeni vladiko, a šta je sa mojim radom kao pomoćnika i šegrta? Ko će to platiti?“ Vladika Pavle šaljivo reče: „Vi ćete, oče đakone, dobiti od mene majstorsko pismo. Kad se vratite u Šabac, možete da održavate vladičanski konak kao kvalifikovani hausmajstor.“

Da li ste bili u prilici da se sa njim viđate i kada je postao ptrijarh srpski?

– Po prilici svoga posla, vrlo često. Pet puta je posetio Glas Crkve u Valjevu. Bio je gost u našem radiju. Uradio sam sa njim jedan dugačak i sadržajan intervju koji je objavljen u knjizi „Evo čoveka“. Tada smo sa šest predajnika pokrivali skoro celu Srbiju. Na zahtev brojnih slušalaca, nebrojeno puta reprizirali smo taj intervju. Uglavnom, zbog jednog pitanja koje je zadiralo u njegovu duboku intimu, samim tim u intimu svakog čoveka. Odgovorio je sa šest reči. Ali tih šest reči „sveca koji hoda“, razrešilo je na hiljade ljudskih drama i utešilo mnoge i mnoge… Takva je moć svetiteljske reči. Berđajev je rekao: „General, ministar, episkop… su simboli. Svetitelj je sama stvarnost“. Sveti patrijarh Pavle postao je naša večna stvarnost.

Kosovsko iskustvo

Boravili ste na Kosovu dok je patrijarh bio episkop u Prizrenu. Možete li nešto reći o iskustvima iz tog perioda?

– Kao vojnik proveo sam na Kosovu i Metohiji godinu i po dana. Svojim ušima sam slušao topovske salve kad je 1974. godine proglašen kobni Ustav, kojim je, konačno, tadašnji režim stavio tačku na sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji. Prepešačio sam kao vojnik Kosovo i Metohiju uzduž i popreko. Često sam razgovarao sa albanskim življem i u selu i gradu. Po svemu neobičan narod. Stran našem mentalitetu i evropskoj civilizaciji. Narod starozavetnog morala. Nepoverljiv, drži do časti, ali lukav i nepredvidiv… Osećalo se da čeka svoj čas. U atmosferi se osećala neka zla kob. Sela i gradovi su bili prepuni dece. Videlo se već tada da će oni biološki poraziti Srbe. Danas smo, nažalost, svedoci obistinjenja tih crnih slutnji.

Srpski Hristos po blagodati

Knjiga o patrijarhu Pavlu ste naslovili „Evo čoveka“. Zašto?

– Ovo je epoha nezapamćenog ljudoloma i nečoveštva u istoriji. Čovek je ređi od genija. U mojoj knjizi, Čovek je najuzvišeniji etički ideal i obrazac, koji se u ovom palom svetu dostiže i ostvaruje kroz veliki podvig, samoodricanje, služenje i žrtvu. Razduhovljeni i razmaženi savremeni čovek, naviknut na komfor i komoditet, hedonizam i blagovanje, nije spreman na odricanje. Živi i pluta na površini života. Njegovo duhovno, moralno i mentalno stanje danas je „bljutava apokaliptička popara“, kako bi rekao Dostojevski.

Patrijarh Pavle po svemu je antipod svome vremenu i svojim savremenicima. Čitavog života, asketskim životom, do krvi i znoja, odgonetao je tajnu Čoveka. Dostigao je savršenstvo i do poslednjeg slova i reči, ispunio zavet nobelovca Radjarda Kiplinga svome sinu u testamentu: „Ako“… Ali, što je važnije od svega, kroz smirenje i stradanje dosegao je „meru rasta visine Hristove“. Postao je „srpski Hristos po blagodati“, svome narodu i svome vremenu. Koliko je Sveti patrijarh Pavle omiljen u narodu, ponovo me je uverila narodna jagma za ovom knjigom. Za petnaestak dana, iz knjižara i kioska, razgrabljen je ceo tiraž od 7.000 primeraka, u narodu koji nije baš previše sklon knjizi i čitanju. Već je u pripremi drugo izdanje.