Engleski novinar: Znam zašto mrze Đokovića, nikad mu neće oprostiti

U engleskom „Tajmsu“ osvanuo je tekst poznatog autora koji odgovara kritičarima Novaka Đokovića i insistira da je vreme da prestanu da budu zli prema njemu.

Engleski novinar, pisac i stonoteniser, bivši olimpijac Metju Sajed, napisao je važan tekst u uticajnom „Tajmsu“ o Đokoviću. Britanski autor je objasnio čitaocima zašto je Srbin najveći teniser njegovog doba i zašto lične uvrede i dobacivanja prema njemu moraju da prestanu.

„Za razliku od vas, ja znam pravog Novaka Đokovića i povici će povrediti ovog osetljivog superstara“, napisao je on u najavi teksta.

„Često me pitaju za najčuveniji trenutak kojem sam prisustvovao na Vimbldonu. Da li je to bekhend Rodžera Federera pri meč lopti Rafaela Nadala u taj-brejku četvrtog seta 2008. godine? Da li je to Goran Ivanišević na kolenima koji se moli za poen koji bi mu doneo trijumf u titulu? Da li je to Štefi Graf protiv Jane Novotne? Sve sjajno“.

„Ipak, možda moram da pomenem šta se dogodilo posle čuvenog trijumfa Endija Marija 2013. godine i posebno tokom intervjua Novaka Đokovića, njegovog protivnika, posle tog meča. Razumljivo je to da je publika bila protiv Srbina. Kada je osvojio poen, na stadionu je zavladalo nešto blizu tišini. Kada je njegov protivnik pogodio viner, nastajala je ekstaza na tribinama. To nije moglo da bude lako za 26-godišnjaka koji je igrao daleko od kuće“.

„Posle meča, tokom intervjua kraj terena, nije postojao ni nagoveštaj negativnosti ili gorčine u Novakovim rečima. Samo spremnost da prihvati širu sliku nacije koja slavi svoju prvu pobedu u singlu, koju je čekala decenijama. ‘Čestitam Endiju. Apsolutno si zaslužio ovu pobedu. Igrao si neverovatan tenis. Čestitam tvom timu. Znam koliko im ovo znači i znam koliko ovo znači svima vama ljudi, kao i celoj zemlji. Bilo je zadovoljstvo biti deo ovog finala’, rekao je tada Novak“.

„Često pričamo o tome kako sport uči decu da pobjeđuju, ali postoji i važnija lekcija – on uči i kako da izgubite. Đokovićeva ljubaznost bila je veoma upadljiva od kada je došao na ATP tur i ako sumnjate u to, pogledajte njegovu velikodušnost posle poraza od Karlosa Alkarasa prošle godine ili, zapravo, posle bilo kog poraza u poslednjih deceniju i po. U ovom on nije sam, jer i njegova dva velika rivala, Federer i Nadal, dele tu ljudsku osobinu“.

„Ipak, nešto me je uvek zbunjivalo u vezi sa Đokovićem. Nije samo da je publika protiv njega kad igra protiv Marija na Vimbldonu. Nije to samo ‘SW19’ (engleski termin za Vimbldon, zbog poštanskog broja tog dela jugozapadnog Londona). Zapravo, tu nije stvar ni u grend slem događajima. Gde god da ode, šta god da uradi, suoči se sa upadljivom i sa ponekad osvetoljubivom jednostranošću. Video sam to izbliza gomilu puta – dobacivanja, dovikivanja, lične uvrede, namerne povike tokom pripreme za servis. Nazovite to kako hoćete“.

„Možda bi trebalo da kažem da se snažno suprostavljam Đokovićevom mišljenju o vakcinama i to sam rekao mnogo puta, ali to što im je on antipatičan nema veze sa tim. Bio sam tu kada je on zbijao šale na terenu, imitirao druge igrače, bio je mladić koji očajnički želi da bude voljen. Bio sam tamo kada je bio ‘broj tri’, ‘broj dva’, ‘broj jedan’ i sad sam tu, kad je opet izgubio prvo mesto. Danas je sve to postala podrazumevana stvar na njegovim mečevima, kao lastavice na početku proleća“.

„Bilo je mnogo debate oko toga da li su gledaoci u njegovom meču četvrte runde Vimbldona vikali ‘Buuu’ ili ‘Rune’ (što je ime danskog protivnika, Holgera Runea), ali to nije suština. U skoro svakom meču koji Đoković igra, on trpi ne samo od publike koja je na strani njegovog protivnika, već i od manjine koja želi da ga izbaci iz ravnoteže i koja oseća veću slobodu da to radi njemu nego nekim drugim igračima. Da gledaoci požele da poremete Federera, ostali iz publike bi se okrenuli protiv njih. Kao što je to i sam Đoković rekao u ponedeljak: Na Turu sam više od 20 godina, verujte mi, znam sve trikove. Znam kako stvari funkcionišu“.

Metju Sajed je britanski autor čije knjige su prevođene i na srpski jezik. Novinar je „Tajmsa“ od 1999. godine, a bio je učesnik Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine i u Sidneju 2000. kao stonoteniser.

„Znam da će mnogi čitaoci pomisliti da je bezobrazluk prema Đokoviću do određene mere opravdan, da je on grozna osoba, da je on propast za muški tenis. Istakao bih ovde da je ovaj jedinstveni šampion izrastao u nevoljama (kao dečak proživeo je bombardovanje Beograda) i da je trenirao posvećeno da bi napredovao do vrha tokom najstrašnije ere u istoriji muškog tenisa. I bez izuzetka se odnosio prema sparing partnerima, novinarima i pomoćnom osoblju sa poštovanjem i učtivošću“.

„Uradio sam sa njim mnogo intervjua, pa možda imam pogled na stvari koje zalaze i iza kritičara iz fotelje koji veruju da mogu da prepoznaju duboka moralna posrnuća nekog koga nikad nisu upoznali. On je pristojan, radoznao, zainteresovan za svet, uvek je tačan, nikad ne izbegava da odgovori na pitanje i jednom prilikom, kada je naš razgovor trajao duže od sata u Monaku, skočio je od stola i ponudio se da organizuje helikopter da me odbaci do aerodroma u Monaku. Uz to je obezbedio da mi bude spakovan kolač u kartonsku kutiju, da bih mogao da jedem puding na putu do kuće. ‘Nisam smeo da dopustim da ovo propustiš’, rekao je Đoković tada i namignuo mi. Ne kažem ni na koji način da je on perfektan, kao što nisu ni Federer, ni Nadal, ni Serena Vilijams. Verujte mi“.

„Još jedan momenat će mi uvek biti duboko urezan. Bilo je to finale Vimbldona protiv Federera 2019. godine. Bio je to najnapetiji sportski dan (istovremeno su igrali Engleska i Novi Zeland finale Svetskog kupa u kriketu). Rekao bih da je 99,9 odsto prisutnih bilo protiv Srbina, možda i više nego što ih je navijalo protiv njega 2013. godine u finalu protiv Marija. Neki kažu da se Đoković hrani neprijateljstvom okruženja, ali to je glupost. Kao i sva ljudska bića, on želi da bude voljen. Bile su mu potrebne godine da razvije tehnike da se suoči sa društvenom odbačenošću – i to mi je rekao mnogo puta“.

Kada je Federer vodio 8-7 u petom setu, Švajcarac je odservirao dva asa da bi poveo 40:15 i imao dve lopte za titulu. Publika je ustala, ajfon telefoni bili su spremni, čak su i novinari pisali poslednje reči izvještaja. Sumnjam da je ijedna osoba verovala da Đoković može da se vrati – izuzev Đokovića samog. Ako ikad uhvatite vreme, idite na Jutjub i pogledajte tu sekvencu, videćete da je Đoković neprirodno miran. Oči su mu bile fokusirane kao Gandalfu na mostu na Kazad-dumu u Moriji, tiho je nešto šaputao samom sebi. Taj granitni um i dalje je imao hrabrosti da veruje. Forhend-viner koji je pogodio bio je tako lep da bi trebalo da bude uramljen i izložen u Nacionalnoj galeriji u Londonu“.

„Neću da se izvinjavam što se divim Đokoviću, niti za to što verujem da je najimpresivniji sportista u mom životnom veku. Niti za to što u njegovoj otpornosti nazirem nešto što čini našu vrstu velikom. Ovde sam da uočim da mu verovatno nikad neće biti oprošteno to što je razbio ‘monopol’ rivalstva Federera i Nadala, kao ni to što mu nikad nije tolerisano to što je igrao sa tako surovom efikasnošću, niti je ikad prihvaćeno to što nastavlja da pobeđuje sa 37 godina, nakon operacija koje bi možda oborile druge“.

„Ipak, nadam se da će kritična masa ljudi bar biti saglasna da bi dobacivanja i lične uvrede trebalo da prestanu. On možda nije to što vam se sviđa, ali njegovo putovanje od pozicije izazivača koji se muči do teniskog kolosa je nešto što ima elemente koje bi i Holivud priznao. Od publike, na Vimbldonu i dalje, on sigurno zaslužuje više“, napisao je Britanac.