Ekskluzivno – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (5): Milione spiskao na ruletu

Dnevno sam na rulet ili u kladionici trošio oko 1.000 evra. I tako pet godina. Računajte koliko je to para… Sve što sam mogao da prodam i sve koje sam mogao da povredim sam prodao i povredio. I u Zajednicu sam došao zato što sam prethodno bio na svim drugim mestima gde su lečili zavisnike od kocke i ništa nije pomoglo. I u Zemlji živih sam nameravao da ostanem nekoliko meseci, da još jednom prevarim roditelje. Ali, kada sam ih posle šest meseci video, kada mi je sestra pružila svoju bebu da je zagrlim, kad sam u očima članova svoje porodice pročitao neopisivu sreću što sam još tu, nešto se u meni prelomilo. Tek tada sam se probudio i postao svestan da zaista želim da se izlečim.

Ovako počinje razgovor Đ. G. (23) iz Novog Sada, starešina muške zajednice Zemlja živih u Vilovu kod Novog Sada. U ovoj „kući“ ih je dvadesetak, a on je zvanje „starešine“ stekao ne samo najdužim stažom, već i sopstvenim primerom i ponašanjem u zajednici. Tu je već dve godine i uspešno je prošao prve tri „provere“.

„Rođen“ za kocku

A, u program se uključio kao „profesionalni kockar“. To „zvanje“ je stekao pohodeći kockarnice od svoje petnaeste godine, mesečno trošeći i po 30.000 evra. I tako pet godina!

– Iskreno, ni sam ne znam koliko sam novca bacio na kocku. Počeo sam tako što su mi roditelji dali 1.000 dinara da kupim mesečnu kartu za autobus. Umesto za markicu, novac sam sa drugovima uložio u trke pasa u jednoj nelegalnoj kockarnici. Posle nekoliko sati klađenja zaradio sam toliko da sam mogao da kupim mesečne karte za celu školu. Čekajući rezultate, ta neizvesnost, taj adrenalin su me privukli kao što narkomana privuče droga, pa sam se sledeći dan vratio – počinje ispovest ovaj mladić.

Odmah je odlučio da, umesto da se kladi na nešto neizvesno, sam preuzme u ruke svoju sreću i proba tamo gde sve zavisi od njega. Rulet je igra o kojoj je pisao čak i veliki Dostojevski, ali teško da bi taj roman pomogao mladom Novosađaninu jer je bio uveren da je „rođen za ovu igru“.

– Na samom početku mog kockarskog staža, dok još nisam počeo da prodajem zlato iz kuće, trošio sam novac namenjen za garderobu, patike ili eskurzije. Roditelji nisu imali razloga da sumnjaju, a ja sam svakodnevno odlazio u kockarnice u kojima se nije vodilo računa da li ste punoletni ili ne sve dok gubite novac. Zamislite klinca od 15 godina koji uđe u kazino sa pet evra, a iznese 500.

Ovaj mladić kaže da je najveći dobitak sa kojim je izašao iz kockarnice bio – milion dinara, a gubitak 7.000 evra!

– Jako je teško presabrati koliko sam dnevno ili mesečno trošio jer novac bi stalno dolazio i odlazio. Nekada bih zatražio da mi ostave slobodno mesto za ruletom samo da bih otišao po još novca. Zajmio sam od prijatelja, rodbine. Oni su mi na početku najviše i davali. Neki put ni sam ne bih poverovao u bajku koju ispričam zašto mi je hitno treba novac, a oni bi i u takvu laž poverovali samo zato što su me neizmerno voleli.

Mada su njegovi roditelji počeli da primećuju da im vrednosti nestaju iz kuće, osvestili su se tek kad ih je na to upozorila baka mladića.

– Normalno, prvo su pomislili da se drogiram i počeli da me prate. Međutim, čim su videli da ulazim u kazino postalo im je jasno da sam u sasvim drugom problemu. Strpljivo su sačekali da se vratim kući i tamo me je, na trpezarijskom stolu, sačekalo preostalo zlato iz kuće i otac koji je drhtao od besa. Nikada u životu me nije udario, nije ni tada. Samo mi je pružio prazno parče papira da upišem gde sam sve i kome prodao nakit.

Tada je prvi put, bez stručne pomoći, nekoliko meseci apstinirao od kocke. Priznaje, najviše zato što se plašio reakcije oca.

Strah je, ipak, bio kratkog veka, a kad su ga ponovo „ulovili“, odveli su ga kod psihoterapeuta koji se reklamirao da uspešno rešava probleme zavisnosti, posebno ove prirode.

– Imali smo desetak seansi i on mi je, kao da zaista postoji čarobni štapić da se čovek izleči od kocke, prepisao sredstva sa smirenje. Sticajem okolnosti znao sam koji su jer su ih moji drugovi mešali s alkoholom i tako drogirani pravili gluposti. Fingirao sam da ih pijem zbog roditelja, a u stvari ih bacao jer nisam želeo da se navučem – priča Đ. G.

Medveđa usluga

Prošlo je još nekoliko meseci, sasvim dovoljno da je ponovo stekao poverenje roditelja. Oni su ga i zaposlili i to u firmi u kojoj su plate daleko iznad proseka u Srbiji. Nisu ni znali da su mu napravili medveđu uslugu.

– Ponovo sam počeo da osećam moć novca. Ovoga puta nisam imao potrebe da kradem iz kuće jer sam dobro zarađivao. Na početku sam mislio da imam neku kontrolu nad ovim porokom, a onda se, kako to biva, sve otelo kontroli, pa sam ponovo počeo da se zadužujem. Ubrzo su to primetili i moji bližnji. Nekoliko dana se rasipam novcem, a onda nedeljama tražim za cigarete, nervozan sam, ne jede mi se… Međutim, uspevao sam da uvek složim neku priču u koju bi poverovali. Sve do 2020. Desetak dana pred doček Nove godine primio sam platu i istog dana, za nekoliko sati je potrošio na ruletu. Uspeo sam da iskonstruišem priču da mi plata kasni i majka, kao svaka majka, mi je dala svoju karticu da podignem novac kako bih imao za doček u drugom gradu. Naravno sve sam to izmislio i naravno, i taj novac sam odmah potrošio.

Sada već u ozbiljnom problemu. Đ. G. je otišao u tu istu banku kako bi uzeo kredit, ali su ga odbili. Zatim je odlučio da novac pozajmi od tetke, pa od sestre…

– Kada sam shvatio da više nemam od koga da tražim novac, a da me kod kuće čekaju, napio sam se i došao kući tek sutradan. Stao sam pred roditelje i priznao da sam potrošio sav novac i da ih molim da mi pomognu jer sam u ozbiljnom problemu sa kockom. Sticajem okolnosti, jedan od ujaka je takođe bio zavisnik od kocke i uspešno je završio program u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Beogradu. On mi je objasnio da tamo tretman traje osam nedelja i da su moguće posete, paketi… Na moju sreću, za tu bolnicu, pošto nisam iz Beograda, trebao mi je uput specijaliste koji je, kada sam mu ispričao moj slučaj, procenio da mi takva vrsta lečenja ne treba i da će biti dovoljno da idem na terapije kod njega. Čim sam se vratio kući rekao sam roditeljima: „Zovite manastir.“ Bio sam svestan da bih samo još više potonuo u porok.

Razgovori me otreznili

Roditelji su brzo uspostavili kontakt sa Zemljom živih i posle dva pripremna razgovora prihvatili da Đ. G. uđe u Zajednicu i pokuša sa njihovim programom terapije.

– Posle tih prvih nekoliko nedelja kajanja zbog potrošenog novca, ali i izneverenog poverenja, kod mene je ponovo proradila „žeđ za kockom“. Hteo sam da ostanem ovde taman toliko da roditelji poveruju da sam se izlečio. Ipak, počeo sam da se menjam. Najviše su mi pomagali razgovori sa ocem Brankom, ali i razmena iskustava sa ostalom braćom koja su tu zbog droge ili alkohola. Ma kako apsurdno zvučalo, ovaj moj porok se ni po čemu ne razlikuje od onog koji imaju narkomani ili alkoholičari. Ti razgovori su počeli da me „trezne“, da me teraju da razmišljam o sebi bez laganja. Međutim, glavni „okidač“ da shvatim ko sam i šta više ne želim odigrao se prilikom tog prvog susreta sa porodicom nakon šest meseci izolacije u Zajednici. Video sam njihove srećne poglede. Majka me je zamolila da probam da prođem ceo program, svih dve i po godine, i u očima joj se moglo videti koliko joj to znači. Evo, već dve godine sam u Zajednici, prošao sam tri provere i hvala Bogu, sve ide svojim tokom. Roditelji su mi rekli da će me po izlasku čekati posao, ali mnogo važnije je što sam ušao kao „mali čovek“ u svakom smislu te reči, a izaći ću kao neko ko je shvatio da razlikuje prave od pogrešnih vrednosti u životu – kaže na kraju razgovora starešina muške zajednice Zemlje živih u Vilovu.

Nova učionica

Protojerej Branko Ćurčin s ponosom u Zajedinici u Vilovu pokazuje i novu učionicu otovrenu pre svega nekoliko nedelja. Sve je dar Srba iz Amerike i fondacije Naši Srbi.

– Reč je o fondaciji koja je godinama prisutna na Balkanu i kroz razne projekte pomaže svugde gde je neophodno. U Negotinu su napravili zgradu Kolu srpskih sestara, prethodno su u Trsteniku napravili zabavište, ali pomagali su i na Kosovu i u Republici Srpskoj. Učionica koju su nam darovali je za 30 mesta i već je počela da nam služi za razna predavanja. Tokom boravka u Zajednici, našim štićenicima barem jednom nedeljno ili mesečno dovodimo neke zanimljive ličnosti iz javnog, naučnog ili teološkog života sa kojima razgovaraju na svaku moguću životnu temu. Istovremeno, u sklopu učionice se nalaze i stolovi za stoni tenis, stoni fudbal ili pikado. Jasno, tokom lepih dana, sportom se bave na otvorenom gde igraju najviše košarku i fudbal – priča otac Branko Ćurčin.

Na pitanje da li naši ljudi iz dijaspore pomažu, ne odgovara odmah.

– Tu i tamo, moglo bi to malo bolje, jer ovo je ipak specifična aktivnost naše Crkve u kojoj je svaka vrsta pomoći više nego dobrodošla. Naravno, tu su naši stalni dobrotvori poput sveštenika Miloša Vesina iz Čikaga, koji je i profesor Bogoslovskog fakulteta u Libertvilu, ali kada je reč o zapadnoj Evropi, tada je tih ljudi dobre volje mnogo manje.

Stepenovanje „zaduženja“

Život u Zajednici Zemlja živih odvija se po jasno definisanim pravilima koja se moraju poštovati. Đ. G. kaže da je svaki brat u zajednici zadužen za nešto, a da se obaveze „gradiraju“ u skladu s vremenom provedenim u „Kući“.

– Imanje u zajednici funkcioniše bukvalno kao staro srpsko domaćinstvo. Svako ima nekl zaduženje i kao što bez jednog šrafa ne može da funkcioniše cela mašina, tako je i kod nas. Imamo voćnjak, povrtnjak, razne domaće životinje i o svemu tome mora da se brine svakodnevno. Uglavnom oni koji tek dođu u Zajednicu kao prva zaduženja dobijaju čišćenje kruga oko kuće i dvorišta. Zatim se dobijaju sve odgovornija zaduženja poput muženja koza ili vođenja računa o domaćim životinjama. Onda slede još zahtevniji poslovi kao što je sređivanje oglasne table jer se tu nalaze apsolutno sve predviđene aktivnosti za sledeći dan, zbog čega je potrebno dosta pažnje i posvećenosti da se sve uradi kako bi ujutro svi videli svoja zaduženja. Među poslednjim, ali i najodgovornijim zaduženjima, je spremanje doručka, a zatim i ručka. Zašto su ovo najzahtevnije obaveze? Zato što od te osobe zavisi da li će svi ostali dobiti obrok, a pritom ta osoba mora biti dovoljno psihički stabilna jer je sve vreme u kuhinji, dakle u „izolaziji u izolaciji“. Zbog toga čak i da je neko profesionalni kuvar, on to zaduženje neće dobiti sve dok ne ispuni neka druga – otkriva Đ. G.

Falsifikovao dokumenta

Mladi Novosađanin je ispričao da je, kao maloleltnik, falsifikovao dokumenta kao da ima 18 godina, kako bi igrao u pravim kockarnicama.

– Kada igrate na sitno i gubici i dobici su mali, ali ako hoćete da zaradite puno, onda puno treba i da se uloži. Tako sam i ja počeo da iznosim zlato iz kuće i da dnevno trošim po 1.000 evra. Najgore od svega je što sam na samom početku dobijao. Bile su to fine cifre, posebno za moje godine – ne krije Đ. G.

U kockarnici i po 24 sata

Sagovornik „Vesti“ ne može da sabere koliko je para zaradio u kockarnici, ali ih nikada nije izneo jer je ostajao dok na kraju nije potrošio sve što ima. Uglavnom je ostajao onoliko koliko je bilo novca. Neretko i po 24 časa.

– Dešavalo se da u sedam ujutro pođem u školu i skrenem u kladionicu, a kada iz nje izađem shvatim da su moji školski drugovi zapravo ponovo krenuli na nastavu. Ništa ne primetiš i ne osećaš kada igraš, ni koliko je sati, ni da li si gladan, žedan…

Sutra – Ekskluzivno – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (6): Susret sa đavolom!