Trener Crvene zvezde Saša Obradović sa svojom mamom Slađanom primio je redakciju „Vesti“ u stan u kojem je odrastao i otkrio brojne anegdote o karijeri u Zvezdi i reprezentaciji, ispričao kako je „oćelaveo“ i postao uspešan trener.
Kada je otvorila vrata sa brojem 31 shvatio sam zašto su je opisivali kao “veliku”, jaku ženu sa beskrajnom energijom. Gospođa Slađana, nastavnik fiskulture u penziji i mama igračke legende Zvezde, Albe i reprezentacije Jugoslavije, Saše Obradovića, sa širokim osmehom nam je poželela dobrodošlicu i pozvala nas da uđemo.
Stan pedantno sređen. Na policama, bez trunke prašine, po koji trofej, plaketa i medalje, kao i porodične fotografije. Na njima, Saša, ćerka Sanja, takođe košarkašica, suprug Radosav, koji je napustio, i unuci koji sa uspehom koračaju kroz život. Zvuk Sašinog tapkanja lopte u sobi, poslednjih decenija zamenili su prenosi utakmica na Tv-u. Sin vodi svoj tim, a mama prati i ne propušta ništa. Prilika poput ove bila je idealna da iz kujne ponovo zamirišu omiljena jela njenog mezimca sa kojim će zajedno ispričati priču o „trnovitom“ putu uspeha.
– Sve je spremno, mora da je komšinica zadržla Sašu jer ga dugo nije videla – užurbano i ushićeno objašnjava Slađana dok prekriva pohovana paprike, pirotski kajmak i raznorazne đakonije.
– Spremila sam i šnenokle, Saša ih je nekad mnogo voleo, a kupila sam i masku, crveno-belu naravno – kaže uvek nasmejana i ponosna majka trofejnog trenera tima sa Malog Kalemegdana. Majka kao majka. Prava. Svaki put strpljivo čeka, pomislio sam.
Bogata karijera Saše Obradovića počela je upravo ovde, na Medaku, na nekoliko koraka od košarkaškog terena, koji sada nosi njegovo ime, u zgradi ušuškanoj između ostalih solitera i parkića.
– Ništa od ovih zgrada i svega što vidite nije postojalo kada smo došli, ni Medak, čak ni Plavi most – kaže Sale dok zadihano, posle treninga sa Zvezdom, ulazi u svoj dečački dom. Podseća majku da je maska “obavezna”, priključuje nam se i „odmotava film“ iz 1974. godine kada su se tu doselili:
-Uh, bilo je to baš lepo detinjstvo. Umesto zgrada oko sebe smo imali šume i poljane. Najlepši deo tog života provodili smo u prirodi. Sada je drugačije. Kada god dođem kući i vidim staro društvo osećam se kao da me je posle dvadeset i više godina“pljunula” vremenska mašina. Vreme je proletelo.
Na tom poljančetu je sve i počelo. Takmičenje, borba, fudbal, ali i košarka sa kantama za đubre.
– Sećam se one dečije rakete za penjanje. Nama je služila kao konstrukcija, a metalne kante bile su koš. Jedan model je bio širi, jedan uži i u njega se teže ubacivalo, ali smo oba koristili i takmičenje je uvek bilo tu.
-Oduvek smo svi voleli sport. Ovo je zvezdaška porodica – objašnjava Slađana:
-Moj suprug je bio neviđeni zvezdaš. Sve utakmice je posećivao redovno i vodio Sašu. Igrala sam i ja košarku kao gimnazijalac i bila jako dobra. Odrasla sam u Pirotu, a tamo se uvek igrala dobra košarka. Nije slučajno ni Pešić odande, iz komšiluka. Imala sam dobre trenere.
Nesuđeni umetnik
Sašini sportski počeci vezuju se za fudbal kod legendarnog Pižona, atletiku, skok udalj i uvis,u kojoj je bio uspešan, a kasnije je došla i košarka. Ipak, malo je poznato da bi brojne medalje ostale nedosanjane da je kojim slučajem uspela muzička karijera.
–Predavala sam u školi Dositej Obradović. Sašu sam prvo upisala na muziku, počeo je da svira mandolu, a ćerka Sanja klavir. Ideja je bila i da se muzički obrazuju.
Saša kroz smeh dodaje:
-Muzička karijera je kratko trajala. Nisam imao tu strast za muzikom. Nisam mogao da sedim toliko. Ipak, svi klinci iz kraja su se “palili” na fudbal. Što kaže mama, i pored kontrole Pižona koji je bio tamo, nisam video smisao u tome. A, atletika je bila aktuelna oko 4. razreda u Zvezdi. Tu sam stvorio osnovu, ali nisam pronašao sebe. Brzo sam krenuo sa košarkom.
Svuda samo ne u Partizan
Obradović je rođen u Beogradu, 29. januara 1969. godine. Posle fudbalske epizode i atletike, košarku je počeo da igra u Osnovnoj školi „Dositej Obradović“ na Dušanovcu, a preko Radničkog i BASK-a, stigao je kao kadet u Zvezdu.
– Iz osnovne škole sam izašao sa 167 centimetara i malo neuhranjen, pa u dve godine porastao 25 centimetara. Počeli su da dolaze i da se raspituju za mene, a najuporniji su bili iz Partizana – kaže Saša, a majka potvrđuje i dodaje:
– Dolazili su i molili da potpiše za njih. Moj muž je tada govorio: “Svuda možeš, samo ne u Partizan”.
– Došli su mi i jedni i drugi. Zvezda je tada bila stidljivija, ali sam ja otišao tamo već od kadeta i pored velike želje Partizana. Sećam se, Aca Janjić se zvao čovek koji je hteo da me odvede u Partizan. Ipak, familijarno je sve to bilo neizvodljivo – pojašnjava Sale.
Titula sa Zvezdom – poseban osećaj
Crveno-beli dres Obradović oblači 1987. godine, a u sezoni 1992/1993. bio je deo ekipe sa Nebojšom Ilićem i Dejanom Tomaševićem koja je na Mali Kalemegdan vratila titulu posle 21 godine.
-Čuvam sliku sa majkom i ocem posle te titule. Osećaj je neverovatan. Važnost koju nosi titula, posle toliko godina. Ta prva se posebno pamti jer je sa Zvezdom. Način na koji smo je osvojili, pod sankcijama. Protiv Partizana.
Koš u poslednjoj sekundi i „zezanje“ u reprezentaciji
Iz tog perioda pamte se oni pobedonosni poeni protiv Partizana u sezoni 1988/89 kada je baš on, 20-godišnjak odlučio pobednika u poslednjim sekundama meča. Bio je to poseban momenat za Slađanu:
-Saša je trebalo da ode u vojsku, i tu sezonu je propustio. A, poslednju utakmicu je igrao protiv Partizana i tada postigao koš preko Divca. Počinje treći program i ja čujem: “Zvezda je opet pobedila Partizan” i ide Sašin koš. Svakog dana sam se nameštala da vidim kako to izgleda kada se postigne koš preko Divca protiv Partizana. Jedno vreme nisu mogli da ga smisle, sretali su ga Boga mi….
Saša ublažava i dodaje da je rivalstvo postojalo na terenu, a da su u reprezentaciji svi bili jedinstveni:
-To je bila posebna emocija. Imao sam 19 godina. To mi je obeležilo tadašnju karijeru. Pošto sam jedini bio, uz Topića, u reprezentaciji iz Zvezde nisam mogao da se zezam, više sam bio zezan – kroz šalu kaže.
Reprezentacija i anegdota sa Vujoševićem
Saša bi i ranije odskočio da se nije desila povreda u juniorskoj reprezentaciji kod Vujoševića – objašnjava Slađana, i dodaje:
– On je slomio kost na stopalu i zove me telefonom, jedan sat noću. Pitam ga, što sada zove, a on odgovara da su gledali neki film i da trener Vujošević nešto hoće da mi kaže. Dule se javlja, i kaže: “Saša se povredio”. Ko zna koliko bi sve stiglo ranije da je u tom periodu mogao da igra. Pa, sa gipsom u sobi je radio vežbe i tapkao loptu. Vujošević je i tada pričao da će uzeti odmah čim skine gips.
– Ja sam uvek teško to proživljavala. Moj muž je govorio: “Kako ti sve to vidiš?” jednom su ga odrali na terenu, on padne i ja vrisnem. Kada se vratio kući, sve sam videla. Sećam se i kada mu se parče parketa zabolo u nogu, lekari mu to srede, iseku, a on sutra igra utakmicu. Zbog svega što smo proživljavali, moj muž je govorio Saši: “Molim te, kada padneš, ustani odmah jer će tvoja majka da se sekira”. Svaka njegova povreda me je koštala zdravlja. Roditeljima je teško, a majkama posebno.
Atina i zlato 1995. Godine
Kada je reč o reprezentaciji, sve je počelo od Evropskog prvenstva u Atini.
-Imao sam velike probleme sa kolenom tada. Bilo je pitanje da li ću da igram i bio sam na korak da odustanem. To je i Duda znao, ali me je podržao i rekao da sam potreban. Vredelo je. Nismo imali prave pripreme. Nekako smo se okupili da bismo igrali te kvalifikacije sa Bugarima. Sve to nam je pomoglo da napravimo hemiju i da posle toga dođe to zlato i balkon, najlepši balkon. Ali, do balkona doći…
“Dođi da te olindram” – Kako je Sale Đorđević ošišao Obradovića
Usledile su čuvene olimpijske igre u Atlanti 1996. godine. Ono što se ne zaboravlja su pripreme, meč sa Drim timom, ali i “potez” Đorđevića.
-Kada bih dao takve pripreme sada igračima, ljudi bi me razapeli. Nije bilo ni blizu ovoga danas. Veliki psihofižki napor, pa ko preživi. Posle njih, svi mi, prvi put na Olimpijskim igrama, viđaš sve te ljude koji su došli da se takmiče. U finalu sa Drim timom…30 minuta egal. Osvojimo srebro, a posle finala sa Amerima, Sale Đorđević kaže: „Dođi da te olindram“. On je već bio ošišan. Šokantno je delovalo kada sam sebe video u ogledalu. Sada mislim, tada je bilo pravo vreme da to uradim.
Obradović sa velikim žarom govori o košarci. Naravno, Zvezda i reprezentacija zauzimaju posebnom mesto. Tako posebno pamti 1998. i svetsko zlato na Svetskom prvenstvu jer je tada u timu Željka Obradovića dobio pravu ulogu.
Za Olimpijske igre 2000. godine kaže da se nametnuo neki “negativni momenat” i to se odrazilo na rezultat. A, 2001. prve u Istanbulu, kada se okitio novim zlatom, dodaje da se “sve se vratilo na mesto”
Trenerska karijera
Posle bogate igračke karijere, posebno u Nemačkoj, usledila je i trenerska. Dok Slađana pokazuje na poster iz Kelna kada je osvojio prvi trenerski trofej, Sale nastavlja:
-Pešić je začetnik ekspanzije košarke u Nemačkoj. Posle sam i ja došao u Albu, imao sam sreće da budem deo te istorije. Povreda ahilove tetive mi je odredila da razmišljam o tome da postanem trener. Imao sam ugovor sa Barselonom na stolu. Bila je to neostvarena želja, uz odlazak u NBA. Kao što za Zvezdu mogu da kažem da mi je drugi dom, tako je i Berlin.
Zvezda i Beograd
-Lakše je sada kada je u Beogradu. Tu je posle 28 godina van zemlje. Brojala sam. Jao… Ni njega ni unuke ne viđam često, a sada će i oni morati da dođu – kaže ponosno Slađana, a Saša se nadovezuje:
–To je posebna emocija. Nisam ovde samo profesionalac. Ovde sam i emotivno, uz svo odrastanje i celu genetiku koja se vezuje za Zvezdu. Pa i zavese kod mame u stanu su crveno-bele. Bilo je samo pitanje dana i vremena i imam posebnu želju da sve uspe. Dobro je što sam sa prijateljima iz Monaka doneo zajedničku odluku da preuzmem Zvezdu.
Ova sezona za crveno-bele je posebna, kako zbog povratka Saleta, tako i zbog uslova u kojima će se, pored pandemije koronavirusa, mečevi igrati.
-Imali smo neprilike sa Nokom, sa koronom. Verovatno ćemo na početku imati i probleme koji se tiču hemije, ali verujem da će vremenom sve to biti sve bolje i bolje.
– I predsednik Čović i ljudi oko njega pokrivaju deo moje ambicije. Radimo na pojačanjima svakodnevno i gledamo ko može da bude zanimljiv za nas. Razmatramo i razvitak naših igrača. Najvažnije u svemu ovome je da Zvezda ne trpi manji rezultat. Treba da imaš mentalitet reprezentacije, da uvek igraju najbolji i da svi imali svoju ologu kako biste pobeđivali.
-Žestok je ritam. Oktobar nam je mnogo težak. Treba da izađemo i zdravi iz svega toga. Spremni smo. Ambicije se znaju. Najvažniji cilj je osvajanje Jadranske lige.
Evroliga
Ono o čemu navijači potajno sanjaju jeste „napad“ i osvajanje Evrolige.
-Sve je moguće. Za sve treba i kontinuitet, potrebna su i određena sredstva, i rad, i logistika i status u Evroligi. Po meni treba da imaš i licencu konstantno. U godinu dana, u ovoj situaciji je takav instant rezultat nemoguć. Sada imam i dodatni jer predstavljam i sebe i Zvezdu i srpsku košarku.
Na pitanje: „Da li je Zvezda konačno dobila trenera na duže staze?“, Sale odgovara:
-Trenerski život mi je naučio da to “na duže staze” ne postoji. Tu si od meseca do meseca i to, kako ekipa diše, kako ti igraš i kakav rezultat imaš, određuje put. Ti uvek radiš najbolje, želiš najbolje, moraš da pobeđuješ i da sve traje, ali moraš da budeš spreman da uhvatiš kofer u ruke i odeš.
U sobi košarkaškog velikana
Dok Sale sa puno žara govori o Zvezdi i predstojećoj sezoni, pokazuje nam sobu u kojoj je odrastao. Tu se uvek tapkala lopta, po rečima gospođa Slađane, čak i kada je imao gips na nozi.
Na zidu velike fotografije Saleta u „akciji“. Jedna je poklon od supruge posle srebra u Atlanti, druga je poklon Košarkaškog saveza Jugoslavije za venčanje. Tu je i posebna fotografija za majku i sina. Na njoj je Saša sa prvom titulom u Zvezdi, zagrljen sa ocem i majkom na terenu.
U naletu sećanja, sa puno emocija, usledio je zanimljiv dijalog majke i sina:
Slađana: Mnogo sam bila blaga prema njemu. Pošao je u prvi razred i došao da piše domaći. Sedim pored njega, i on u jednom trenutku kaže: “Mama, ja ne mogu više”, a ja: “Dobro”. Odmah ga oslobodim. A ćerku Sanju, ne, nju smo terali da uči. Sašu nikada nismo udarili, ni muž, ni ja. Nikada nismo digli ruku na njega. Bio je dobro dete.
Saša: A inače ste udarali?
Slađana: Sanju nekada da, pomalo.
Saša: Ćuti to se ne priča ljudima – kaže Sale kroz smeh.
Slađana: Sanja kaže, “Neću više da čitam”, ali morala je, nije imala izbora. Saša je nekako uspevao da se izvuče.
Saša: To fizičko “maltretiranje” je bio preduslov da postanem košarkaš – uz smeh svih zaključuje Sale.
Dok nam pokazuje medalje i poster na kojem je Saša posle prve trenerske titule u Kelnu, Slađana dodaje da ima spreman spisak narednih utakmica: „Sve ću gledati“, kaže.
-Rekao sam joj da to ne radi – kroz šalu i smeh odgovara Obradović.
-Postala sam postala mnogo popularna od kako je Saša došao u Zvezdu. Sada svi misli, preko mene će upoznati njega. Ja im kažem, ne računajte na mene. Nisam ga lepo videla od kako je došao u Beograd. Stalno radi i putuje. Od mene je kao igrač preuzeo upornost i rad, a kao trener borbu od početka do kraja, do poslednjeg daha – stavlja tačku na priču Slađana i ujedno šalje poruku svim navijačima Zvezde o tome, šta ih čeka ove sezone sa legendom kluba na klupi.
Sve Obradovićeve medalje sa reprezentacijom:
– Evropsko prvenstvo 1995. u Atini – zlato
– Olimpijske igre 1996. u Atlanti – srebro
– Evropsko prvenstvo 1997. u Barseloni – zlato
– Svetsko prvenstvo 1998. u Atini – zlato
– Evropsko prvenstvo 1999. u Parizu – bronza
– Evropsko prvenstvo 2001. u Turskoj – zlato
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
