EKSKLUZIVNO: Penzionisani inspektor MUP Hrvatske za “Vesti”: Znam pravu istinu o skrivanju generala Gotovine (3): Intervju u kući Hrvoja Petrača

Gde se general Ante Gotovina krio punih pet godina dok je protiv njega bila na snazi „crvena interpolova poternica“, a Amerika raspisala pet miliona dolara nagrade za hapšenje? Kako je policija ipak uspela da ga locira u Španiji gde je navodno boravio pod lažnim identitetom novinara, a prema snimku hapšenja, uglavnom večeravao po restoranima?

Dugogodišnji inspektor zagrebačke policije, a kasnije privatni detektiv, Salih Fazlić je na osnovu sudskih spisa jedan od Gotovininih „jataka“ i to baš onaj koji mu je obezbedio lažne isprave na ime Kristian Horvat s kojima je i uhapšen u Španiji.

U ekskluzivnoj ispovesti za „Vesti“, Fazlić tvrdi da je potpuno raskrinkao mrežu podrške generala Gotovine i da je on sve vreme bio u Hrvatskoj.

Vratićemo se kasnije na hapšenje generala Gotovine u Španiji. Znate li gde se sve skrivao u Hrvatskoj, ko ga je štitio i koje dokaze imate da i potkrepite te tvrdnje?

– Po kazivanju pokojnog Marijana Pedišića, člana pravnog tima generala Gotovine tokom perioda njegovog skrivanja, a zatim i svim mojim kasnijim prikupljenim informacijama, general Gotovina je, odmah nakon što je saznao za Hašku optužnicu i da Haški sud od Vlade Republike Hrvatske traži njegovu predaju i izručenje, otputovao na područje Dalmacije gde se, u zaleđu šibenskog arhipelaga i ostrva skrivao uz pomoć pomagača. Stalno je menjao poziciju na prostoru od zadarskog zaleđa do Makarske. Po pouzdanoj informaciji, Gotovina je zajedno sa suprugom Dunjom Zloić, tada pukovnicom Hrvatske vojske, letovao na jahti Hrvoja Petrača na ostrvu Kaprije, koji se nalazi između Žirja i Kornata u Šibenskom arhipelagu. U njihovom društvu, kao osiguranje bio je i generalov kum Željko Dilber, upravo blizak Petraču kroz poslovne odnose i činjenice da je radio u Kabinetu tadašnjeg predsednika Stipe Mesića. O ovome su sve znali i čelnici nadležne policije i Protuobaveštajne agencije. Čak se zna da je Dunju Zloić na tu destinaciju iz Zagreba odvezao advokat Marin Ivanović, koji je zajedno s Pedišićem bio u advokatskom timu odbrane. O skrivanju Gotovine na ovim lokacijama počeli su da spekulišu i mediji zbog čega je Franjo Turek, mimo znanja tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Šime Lučina, smenio tadašnjeg čelnike šibenske POA, Davora Matešića. Odluku o smeni Matešića, zajedno su doneli Turek, Bagić i Mladen Bajić, kako bi sprečili da u javnost izađu informacije o kretanju Ante Gotovine u Republici Hrvatskoj. Istražujući ovaj slučaj saznao sam i da je Ante Gotovina sve vreme boravio na ostrvu Krapnju, nasuprot Brodarice, u franjevačkom samostanu, Od Krapnja je jednostavna plovidba i kretanje do ostrva Kaprije, gde se takođe nalazi franjevački samostan. Pored navedenih lokacija, Gotovina je boravio i u Visovcu i u zadarskom zaleđu, te povremeno i u kući u vlasništvu Ive Kapulara, kod Makarske.

Da li se zna ko je sve bio zadužen za njegovu zaštitu tokom tog perioda?

– Na svim ovim navedenim lokacijama Ante Gotovina je imao potpuno organizovanu zaštitu, uz puno angažovanje, u organizaciji i nadzoru osiguranja, tadašnjeg ministra Božidara Kalmete. Tome treba dodati i da je uz kompletnu logistiku imao i apsolutnu finansijsku pomoć. Sva ova saznanja je imao još dok je bio u opoziciji, a kasnije i kada je došao na čelo Vlade Hrvatske, imao i Ivo Sanader.

Na osnovu čega tvrdite da je tadašnji predsednik Stipe Mesić sve ovo znao?

– Mogao je saznati i saznao je iz više izvora. Od Ive Pukanića, vlasnika „Nacionala“ s kojim je bio jako blizak, preko Željka Bagića, tadašnjeg šefa Kabineta kome je Evropska unija upravo zbog ovog slučaja zabranila ulazak na svoju teritoriju, Franje Tureka, šefa POA, Damira Lončarića, šefa Obaveštajne agencije i Saše Perkovića, njegovog zamenika i već tada savetnika u Kabinetu predsednika Mesića. Uostalom, upravo zahvaljujući ovim osobama organizovan je i objavljen 10. juna 2003. godine intervju Gotovine u „Nacionalu“. U tom intervju se tvrdilo da je razgovor obavljen u nepoznatoj državi Evropske unije, a zapravo je urađen u Zagrebu, u kući Hrvoja Petrača, o čemu su sva saznanja imali i Turek i Bagić, a preko njih i predsednik Mesić. Sve ove informacije imam zato što je tom intervjuu prisustvovao i moj prijatelj, a Gotovinim advokat Marijan Pedišić što je kasnije potvrdio i sam Ivo Pukanić u svojim tekstovima. Prema kazivanju Pedišića, sem njega tokom tog intervjua bili su prisutni i advokat Farčić, Petrač, kao i Gotovinin kum, general Ante Roso, koji se kasnije dogovarao s Vladom RH o predaji Gotovine Haškom sudu. Uostalom, kao jedan od dokaza da je intervju vođen u Zagrebu, a ne u nekoj „nepoznatoj zemlji EU“ svedoče i objavljene fotografije Pukanića i Gotovine u „Nacionalu“ na kojima su u pozadini istovetni tapeti onima koji su u Petračevoj kući. Pedišić mi je takođe ispričao da je Gotovina u tom periodu davanja intervjua spavao u stanu penzionisanog generala Miljenka Filipovića u Zaprešiću i kući penzionisanog generala Ljube Ćesića Rojsa. Na te adrese je Dunju Zloić, suprugu Gotovine, vozio advokat Marin Ivanović. Iz svega ovoga se lako može izvesti zaključak da dok je hrvatska vlada sve vreme lagala i Haški tribunal i EU, haška tužiteljka Karla del Ponte je imala pouzdane i proverene informacije čim je ishodovala zabranu ulaska u EU Gotovininim pomagačima Rojsu, Petraču i Bagiću.

Kako je, prema Vašim saznanjima, ipak došlo do toga da Gotovina pristane da bude izručen Haškom tribunalu?

– Polovinom 2005. godine, odmah nakon što je protiv mene i pokojnog advokata generala Gotovine, Marijana Pedišića, pokrenut sudski postupak, započeli su jako veliki pritisci međunarodne zajednice i Haškog tribunala, koji su Hrvatskoj de fakto uveli sankcije i blokirali sve dalje pregovore oko ulaska u Evropsku uniju. Uslovljavanje je bilo isključivo i podrazumevalo je bezuslovno hapšenje generala Gotovine. Otuda je Hrvatska bila primorana da menja strategiju i od glavnog „jataka“, pronađe način da se on bezbolno po interese Hrvatske i uhapsi. Tadašnji premijer Vlade RH, Ivo Sanader je zbog mogućih masovnih nereda braniteljskih udruženja koje su se žestoko protivile tom hapšenju, ali i mogućnosti da takav čin proizvede rušenje Vlade, tražio način kako da se to izvede. Rešenje je bilo logično. General Gotovina ne sme biti uhapšen na teritoriji Hrvatske i svoju zamisao je predočio osobama od poverenja koje su zatim stupile u kontakt sa generalom. Taj prvi kontakt oko uslova njegove predaje odigrao se upravo polovinom te 2005. godine. Tadašnji direktor POA, Tomislav Karamarko stupio je u kontakt sa Ivom Farčićem, Gotovininim advokatom i njegovim kumom, penzionisanim generalom Antom Rosom. Na tom sastanku je bila i supruga generala Gotovine Dunja Zloić. General Ante Roso je posle toga otišao direktno u kabinet premijera Ive Sanadera i sa njim razradio preliminarne detalje tog dogovora, ali i uslove Gotovinine predaje. Glavni uslov je bio da se niko od njegovih pomagača u skrivanju kasnije ne procesuira. Taj uslov je do današnjeg dana vlada Hrvatske ispoštovala i protiv ni jednog njegovog pomagača nikada nije vođena istraga ili podignuta optužnica. Takođe, uslov je bio i da Gotovina ne bude suđen zbog korišćenja lažnih putnih isprava na ime Kristiana Horvata i sama ta činjenica je grubi oblik diskriminacije državnog tužilaštva da se uopšte ne bavi osobama koje su umešane u pribavljanje lažnih pečata o navodnim Gotovininim prelascima granica i boravku u više drugih država. Kada su meni sudili za delo pomaganja, da bih izveo stvari na čistac i razotkrio zaveru tražio sam da se kao svedok pojavi upravo general Gotovina. Iako je u tom trenutku bio dostupan hrvatskim vlastima, taj moj zahtev je odbijen.

Mesić: Svi su mi tvrdili da nije u Hrvatskoj

Stjepan Mesić, nekadašnji predsednik Hrvatske koga Salih Fazlić direktno optužuje da je imao sve informacije o skrivanju generala Ante Gotovine demantuje tu tvrdnju.

– Nije tačno da sam znao gde se nalazi general Gotovina. Karla Del Ponte mi je u nekoliko razgovora rekla da ima neke informacije o tome da bi se general Gotovina mogao skrivati u Hrvatskoj koje sam ja odmah pokušao proveriti. Međutim, svi koje sam pitao su mi tvrdili da to nije tačno. Među onima koji je tvrdio da takva tvrdnja nije istinita bio je i tadašnji šef Protuobaveštajne agencije, Tomislav Karamarko – kaže Mesić.

Upitan da prokomentariše svoje izjave iz tog perioda da se „Gotovina verovatno nalazi u Hrvatskoj“, Mesić kaže da je tada samo ponovio tvrdnje koje je čuo, ali da nikakve informacije o tome nije dobio od institucija kojima je to bio posao.

– Nema govora o tome da sam nešto znao. Meni je bio interes da se on što pre pojavi pred tužiteljima Haškog tribunala.

Nekadašnji predsednik Hrvatske takođe demantuje tvrdnju Fazlića da je iza svega stajao nekadašnji glavni državni tužilac Mladen Bajić.

– Bajić nije u tome učestvovao. Postojala je jedna ekipa koja je pre svega nagovorila generala Gotovinu da se ne odazove haškim tužiocima da sa njim obave razgovor i verovatno je ta grupa i organizovala njegov beg. Verovatno su organizovali i da dobije dokumente sa kojima se mogao kretati po Evropi i izvan Evrope – tvrdi Mesić.

Sve znala i Del Ponte

Fazlić tvrdi da je tadašnji glavni haški tužilac Karla Del Ponte imala sva saznanja o kretanju i skrivanju generala Gotovine, ali da zbog političkog dogovora sa vlastima u Hrvatskoj nije htela ništa da preduzima.

– Del Ponte je imala pouzdane izvore u Hrvatskoj i zato je i izjavljivala da se Gotovina skriva u Hrvatskoj. Jedino što je prećutala bilo je da je te iste informacije imao i tadašnji državni vrh Hrvatske.

Karamarko: Fazlić ne priča istinu

Tomislav Karamarko, jedan od osnivača HDZ i nekadašnji ministar policije oštro demantuje sve navode Saliha Fazlića.

U kratkom pisanom odgovoru na naš zahtev, Karamarko je više nego jasan:
„Poštovani. Sve izjave Saliha Fazlića su neistinite i nelogične. Rečeni se bavi konfabuliranjem (pričanje izmišljenih, fantastičnih priča kao istinitih, p.a.), bez ikakvog uporišta u činjenicama“, tvrdi Karamarko.

Karamarko je od 2000. do 2002. bio šef Kabineta za nacionalnu bezbednost kod predsednika Mesića. Od 2004. do 2006. bio je na čelu Protuobaveštajne agencije, a odmah zatim je imenovan za direktora Bezbednosno-obaveštajne agencije (SOA). Na toj dužnosti je bio sve do 2008. godine.

Sutra: Tajni dogovor sa Sanaderom