Džoker uključen u Struju

Nekako istovremeno sa početkom nove NBA sezone i sjajne partije Nikole Jokića protiv Los Anđeles Lejkersa (106. tripl-dabl u karijeri) i košarkaši njegovog kluba Džoker iz Sombora ostvarili su kao novajlije prvi trijumf u društvu najboljih srpskih ekipa. Posle dva startna poraza, smenjen je dotadašnji trener Nebojša Vagić, a na klupu je seo dobro poznati – Željko Lukajić.

Za popularnog Struju prvi put se čulo kada je 1993. došao iz Kikinde i preuzeo Partizanove „bebe“ po odlasku Željka Obradovića u Španiju. Sa crno-belima je uzeo Kup, a potom je usledila selidba u Vršac, gde je za sedam godina učestvovao u stvaranju giganta u Banatu – Hemofarma, sa kojim je bio šampion Jadrana 2005. Sada je na novoj misiji i ne krije ambicije i motiv, a ne manjka mu ni energije. Nijedan početak nije lak, ali ovaj klub ima dobre „predispozicije“, pošto su, kao što smo već pomenuli, vlasnici Jokići, najpoznatija srpska košarkaška porodica, koja je svetu dala Nikolu, po čijem nadimku se klub i zove.

Jokići – garancija uspeha

Kako ste se našli u „tem Somboru“?

– Nije mi bilo teško da odlučim da prihvatim ponudu, jer sam čuo dobre stvari o organizaciji kluba – počinje Lukajić priču za „Vesti“. – U Somboru se rađa prelepa košarkaška priča, veliki izazov za trenere i takve stvari sam uvek rado prihvatao.

Džoker je najpoznatiji po braći Jokić, koja stoje iza celog projekta. Kakva je saradnja sa njima?

– Pre svega, treba reći da su oni zaista u Somboru uradili ogroman posao. Uložili su svoja sredstva i žele nešto veliko da naprave i da vrate košarci koja im je mnogo dala. Imaju jasnu viziju, što je najvažnije. Saradnja je dobra. Oni su trenutno u Americi, tako da komuniciramo telefonom. Ali, tu su ostali ljudi u klubu koji rade svoj posao. Infrastruktura je odlična, tako da su uslovi za rad idealni.

Da li ste se čuli sa Nikolom?

– Ne, Nikola je prezauzet obavezama u Denveru i skoncentrisan je na igračku karijeru, ne želimo da mu skrećemo pažnju sa onoga što najbolje radi. Džokerom se bave braća Strahinja i Nemanja. Čast mi je što sam u klubu koji je vezan za tako značajno košarkaško ime. Nikola je napravio ogromne uspehe – igrački, trofejno, finansijski, i velika je stvar što ulaže u svoj grad i klub. Džoker ima odličan omladinski pogon, nisam siguran da neko u Srbiji tako dobro radi sa klincima. I juniorska i kadetska ekipa su plasirane u najbolje lige u svom uzrastu. Dosta dece je došlo sa strane i imaju ovde fantastične uslove što se tiče smeštaja, ishrane i treninga, tako da je ovo veoma ozbiljna priča koja će nastaviti da raste.

Korak po korak

Kakvi su vam utisci o ekipi koju ste zatekli?

– Očigledno je da nas čeka puno posla, ima tu mnogo stvari koje u hodu moraju da se popravljaju. Pre svega, agresivnost u odbrani. U prva dva kola su primili veliki broj poena i igrali dosta mekano. Težak je prelaz između druge i prve lige i potrebno je vreme da se ekipa adaptira na viši stepen takmičenja. Nadam se da ćemo uspeti u tome. Biće i još nekih pojačanja, pa se nadam da će se i ekipa podići. Eto, u međuvremenu smo protiv Čačka 94 u 4. kolu ostvarili i prvi trijumf u Košarkaškoj ligi Srbije.

Džoker je novajlija, osnovni cilj kluba je opstanak?

– Svakako treba biti realan. Kada klub ulazi u viši rang, uvek je opstanak primaran, a onda dalje idemo korak po korak. Tako je bilo i kada sam preuzeo Hemofarm 1998, koji je tada tek ušao u elitu. Prve godine smo jedva ostali u ligi, a zatim je klub porastao do nivoa da igra finale Kupa Radivoja Koraća (u to vreme međunarodno takmičenje) i osvoji Jadransku ligu. Verujem da i Džoker može da napreduje na taj način, samo su potrebni vreme, strpljenje, prava selekcija, kao i dobar rad.

Sve više stranaca igra u KLS-u, a tom trendu nije odoleo ni vaš novi klub. U timu su na početku bila četvorica Amerikanaca, sada ih je trojica. Da li je to mnogo?

– Nije ukoliko su dobri košarkaši, a ako ne rade posao onda nije puno, već previše. A, to je sada pitanje vremena, da se vidi da li mogu da nam pomognu. U ovom poslu najvažnija je dobra selekcija. Ako to uradite na pravi način – završili ste pola posla.

KLS nikad kvalitetnija

Kako ocenjujete kvalitet Košarkaške lige Srbije?

– Veoma je izjednačena. Prednjače tri tima koji igraju ABA 2 (Zlatibor, Spartak, Vojvodina), svi ostali su tu negde. U odnosu na neke prethodne godine, liga je na mnogo višem nivou. Ima mnogo dobrih košarkaša, dolaze i kvalitetni stranci. Na primer, Amerikanac koji je bio u Kolubari, sada je u Italiji, i to govori o ozbiljnosti klubova i selekciji.

„Večito“ pitanje koje mori srpsku „kraljicu igara“ tiče se ABA lige i učešća srpskih klubova u njoj. Ako se naše takmičenje diže i klubovi su sve bolji, da li nam treba Jadran ili bi bilo bolje da se okrenemo sebi?

– Treba da idemo ka daljem jačanju KLS. Da li naši klubovi treba da se vrate u domaću ligu i napuste ABA to je pitanje za milion dolara i različita su mišljenja. ABA liga kako je sastavljena, tako može i da se rastavi. Moramo da razmišljamo u pravcu da jednog dana neće biti Jadrana. Kada se to desi poželjno je da imamo spremnu našu ligu i da ne bude prevelika razlika u kvalitetu klubova kada dođe do ujedinjenja Srpske lige i da ona bude interesantna i jaka. Sada imamo situaciju da je i u ABA ogromna razlika u klasi među učesnicima i mečevi se često završavaju sa 40 razlike i to nije dobro. Volim da kažem da ne postoji dosadniji sport na svetu od košarke kada je tolika razlika, kao što ništa nije uzbudljivije od „kraljice igara“ kada je neizvesno – završava Lukajić.

Hemofarm – životno delo

Može se reći da je Hemofarm vaše životno delo. U Vršcu ste proveli sedam sezona i postigli najveći uspeh u istoriji kluba kada ste 2005. iznenađujuće trijumfovali na završnom turniru Jadranske lige u Beogradu. Nažalost, klub se ugasio?

– To je ogromna šteta, Hemofarm mnogo nedostaje srpskoj košarci. Neka se ne ljute ostali klubovi, ali takvu organizaciju i viziju niko nije imao. Počev do škole košarke, uslova, dvorane i svega ostalog, na čelu sa Miodragom Babićem, koji je najzaslužniji za sve.

Da li je ta 2005. najveće dostignuće u vašoj karijeri?

– Nikada ne vežem moje uspehe sa medaljama, već za ljude sa kojima sam radio i tragom koji je ostavljen. Medalje i trofeji su za kviz. Kada bih sproveo anketu ko je bio prvak Evrope 1973, niko ne bi znao. Naravno, to osvajanje Jadranske lige bilo je satisfakcija za sve što sam uradio u Vršcu, došlo je kao kruna. Ali, svaki uspeh mora brzo da se zaboravi i da se nađu novi motivi – smatra Struja.

Košarkaška akademija

I dalje ste vezani za Vršac, u tom banatskom gradu ste vlasnik košarkaške akademije?

– Sa prijateljima Dušanom Gvozdićem i Miljanom Ivanovićem sam pokrenuo tu priču i ona je još u povoju. Ja sam inicirao, da nešto ostavimo iza sebe, posebno u gradu koji je navikao na dobru košarku. Vezan sam za Vršac, imam kuću, tu mi žive sin i unuka, to mi je baza – objašnjava Lukajić.

Brz kao struja

Poznati ste po nadimku Struja?

– Mislim da i dalje mogu da radim sa velikom energijom, onako kako sam uvek i radio, jer ne znam drugačije. Osećam da još uvek mnogo toga mogu da pružim košarci. Inače, taj nadimak mi je drag, jer sam ga dobio od saigrača iz sarajevskog

Željezničara. Vezan je za to što sam bio strahovito brz i igrao dobru odbranu, pa niko nije mogao fintom da me izbaci. Tada je neko rekao „vidi ga ovaj, brži od struje“. Te brzine više nema, ali voljnog momenta da radim je i te kako ostalo – nasmejao se Željko.

Bosni fale ljudi

Rodom ste iz Goražda, igrali ste za Željezničar, počeli u Sarajevu i kao trener. Bosna je nekada bila šampion Evrope, ali je ovaj velikan sada daleko od slavnih dana?

– Sve počinje od sistema i ljudi. Izgubilo se ono što je Bosna nekada imala, zbog rata. Mnogo ljudi je otišlo i njih je teško nadoknaditi. Sarajevo je izgubilo dosta košarkaških radnika koji su imali ogromno znanje. Ovaj moj posao traži mnogo iskustva, koje zatim treba da se prenosi na mlade naraštaje, da bi mogli da se odgajaju i treneri i igrači. To ide s kolena na koleno. A, taj veliki ljudski gubitak je teško popuniti i ostala je praznina – naglašava Lukajić.

Nikola Jokić: Klub za Somborce

Nikola Jokić je kao talentovani tinejdžer morao da se otisne put Novog Sada, pošto u Somboru nije bilo potrebnih uslova za „servisiranje“ njegovog talenta. Neki novi klinci u ovom prelepom gradu neće imati taj problem, pošto im je njihov slavni sugrađanin obezbedio uslove kakve malo ko u Srbiji ima. Najbolji košarkaš planete ne krije da je srećan urađenim.

– Ja sam zaslužan za ime, a klub vode moja braća – kaže Nikola o svom košarkaškom projektu na severu Bačke i dodaje. – Naravno da kada sam u Srbiji gledam svaku utakmicu.

Posebno je zadovoljan zbog pozitivnog uticaja koji Džoker ima na ljude u Somboru:

– Nikada pre nismo imali ozbiljan klub u gradu. Drago mi je što su Somborci sada u prilici da gledaju kvalitetnu košarku, a klinci imaju gde da treniraju. Dvorana nije velika, možda stane hiljadu ljudi, ali uvek je puna i veoma mi je drago zbog toga.

Partizan za sva vremena

Košarkaška javnost je saznala za vas 1993. kada ste preuzeli Partizan. Bilo je to teško vreme za zemlju i sport koji su bili pod sankcijama, ali imate razloga za ponos kada je ta godina u pitanju jer osvojen je kup i promovisan veliki broj novih asova. Ipak, da li postoji žal što ste na klupi crno-belih bili baš tada, a ne u neko bolje vreme?

– Nije mi žao, pošto se ne odbija poziv tako velikog kluba bez obzira na trenutak. Treba se podsetiti da sam u to vreme bio anoniman trener i malo ko je znao za mene. To je uvek bio kvalitet Partizana – da proizvodi i trenere, ne samo igrače. Ta šansa se ne propušta, već se grabi i rukama i nogama. Žalim što sa tom generacijom nismo imali priliku da igramo u Evropi, ali ostaje mi jedna ogromna satisfakcija. Iz te ekipe svi košarkaši su postali odlični ljudi, a ne samo igrači. Napravili su ozbiljne karijere i dobro zaradili, a neki su stigli čak i do NBA. Mnogo sam ponosan na tu selekciju i sezonu, a meni je pomogla da postanem prepoznatljiviji. Takođe, stekao sam i brojne prijatelje, od kojih sam dobio mnogo dobrih saveta i pomoć. Nažalost, dosta njih nije više među živima.

Tada su u prvi tim ušli Predrag Drobnjak, Mića Berić, pokojni Haris Brkić…?

– Tu su bili i Nenad Čanak, zatim „mali“ Savović, koji je kasnije bio kratko u NBA, pa imao uspešnu igračku i direktorsku karijeru u Španiji. Zatim Aleksandar Čubrilo, od iskusnijih dva Zorana, Stevanović i pokojni Sretenović. Bio je to odličan i perspektivan sastav i drago mi je što su svi kasnije postali uspešni.