DW: Desničari na vlasti – to izgleda postaje normalno

Širom EU radikalni desničari i populisti učestvuju u vlasti na lokalnom ili nacionalnom nivou čemu je nemačka politička scena odolevala, ali je ove sedmice i taj tabu srušen pa se postavlja pitanje da li desničari nezadrživo napreduju, piše Dojče vele.

Poslanik u Evropskom parlamentu i šef desničarske Alternative za Nemačku (AfD) Jerg Mojten veoma se obradovao neočekivanom glasanju u pokrajinskom parlamentu Tiringije gde je pokrajinski premijer iz redova liberala izabran glasovima Liberala, Demohrišćana i AfD. To je izazvalo politički potres u Nemačkoj i nesrećni premijer je samo dan kasnije ponudio ostavku, navodi DW.

Međutim, činjenica da je AfD, stranka koja se označava kao populistička i sa kojom niko ne želi da sarađuje, prvi put učestvovala u izboru premijera navela je Mojtena na izjavu da je njegova stranka ušla u „građanski tabor“.

Umerenije krilo AfD već godinama pokušava sebe da smesti pod epitet „građanski“, što je u Nemačkoj skoro sinonim za umereni konzervativizam. AfD, Demohrišcani i Liberali sada čine „građanski krug“, rekao je Mojten za Frankfurter algemajne cajtung.

Na ogromnoj većini političke scene je to jedno zajedničko glasanje dočekano uz glasne kritike, pa se govorilo o rušenju tabua, o dopuštanju da populisti utiču na formiranje vlasti i u Nemačkoj.

Za desničarske populiste u Evropi, koji čine četvrti najjači poslanički klub u Evropskom parlamentu, događaji u Tiringiji su još jedan veliki korak napred, pokazatelj trenda godinama traje širom EU.

U brojnim zemljama desni populisti učestvuju u vlasti, predstavljaju najjače opozicione grupacije ili su znatno oslabili tradicionalne stranke i u tom smislu Nemačka je do ove srede bila izuzetak, navodi se u tekstu.

Poslednjih meseci su desničarski populisti u Austriji i Italiji doživeli teške udarce a događaj iz Tiringije će im svakako ponovo dati krila. U evropskom poslaničkom klubu koji se zove „Identitet i demokratija“ su, osim Alternative za Nemačku, i Liga italijanskog radikala Matea Salvinija, austrijski Slobodarci i francusko Nacionalno okupljanje Marin Lepen.

Slobodarska partija Austrije je više puta učestvovala u vlasti na saveznom nivou. Konzervativna Austrijska narodna partija se, sa „fleksibilnim“ Sebastijanom Kurcom na čelu, približila pozicijama Slobodaraca i takoreći ih prigrlila kao koalicionog partnera u prošloj Vladi. Slobodarci su, sve do skandala na Ibici, čak bili i u pokrajinskoj vladi u Gradišcu i to sa Socijaldemokratama.

Šef poslaničkog kluba Slobodaraca Herbert Kikl kritikovao je protivljenje stranaka u Tiringiji izboru premijera uz pomoć AfD rekavši da je to bila „karikatura demokratije koja podseća na totalitarizam samozvanih čuvara svetoga grala“.

Kada je reč o Italiji, tu su odavno pale granice između demohrišćana, konzervativaca i desnih radikala. Konzervativna „Forca“ Silvija Berluskonija otvoreno sarađuje s populističkom Ligom za sever i neonacističkim „Frateli d“Italija“. Te tri stranke žele da na sledećim izborima pobede levi tabor sa Socijaldemokratama i levim populistima iz pokreta Pet zvezdica.

Liga je već bila u prošloj vladi u Rimu, a njen vođa Mateo Salvini je bio ministar unutrašnjih poslova. Stranka je i dalje vrlo popularna, iako je nedavno tesno izgubila regionalne izbore u pokrajini Emilija-Romanja. „Rušenje tabua“ – da radikalni desničari ne smeju na vlast – se u Italiji dogodilo pre puno godina, pa tako na severu te zemlje populisti vladaju u gradovima, opštinama i čitavim regionima, navodi DW.

U Francuskoj se Nacionalno okupljanje Marin Lepen nada uspehu na lokalnim izborima u martu. Lepen je pre dve godine preimenovala „Nacionalni front“ u „Nacionalno okupljanje“, i već je odavno prodrla u tradicionalno konzervativno biračko telo.

Ranije konzervativne stranke su sada marginalne i međusobno posvadane. Na lokalnom i regionalnom nivou su političari Nacionalnog okupljanja vec ponegde na vlasti.

Lepen bi htela da 2022. postane predsednica pobedom nad liberalnim šefom države Emanuelom Makronom koji je pre tri godine pobedio upravo Lepen u drugom krugu. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, Lepen od jesenas ima blagu prednost.

Kada je reč o Španiji, konzervativci u Andaluziji su u vladajucoj koaliciji s desno-populističkim Voksom. Na nacionalnom nivou je Voks treća stranka po snazi i sve više prodire u građanski tabor.

U Holandiji su liberalnom premijeru Marku Ruteu za vratom dve populističke stranke. U Belgiji, koja već 14 meseci nema vladu, prema anketama bi desničarski „Vlams Belang“ trenutno osvojio najviše glasova. U Finskoj su desni populisti za samo nekoliko promila na drugom mestu iza Socijaldemokrata a i tamo su populisti već bili na vlasti.

Taj spisak bi se mogao nastaviti. U Poljskoj i Mađarskoj su nacionalisti i populisti na vlasti s velikom većinom a građanski liberalni tabor tamo već godinama slabi.

Alternativa za Nemačku (AfD) je nastala u vreme finansijske krize kao stranka skeptična prema evru, zajedničkoj valuti a sa tom temom su na izborima 2013, samo šest meseci od nastanka, zamalo ušli u parlament.

Onda su, uz dve promene rukovodstva i velike svađe u partiji, sve više skretali udesno protiveći se migracionoj politici vlade. Trenutno je AfD najjača opoziciona stranka u Bundestagu. Sve ostale stranke – Demohrišćani, Socijaldemokrate, Zeleni, Levica i Liberali – za sada odbijaju bilo kakav vid saradnje sa desničarima.

Tako Liberali i Demohrišćani izbor premijera u Tiringiji uz pomoć glasova AfD pokušavaju da predstave kao jednokratno proklizavanje koje će biti poništeno. Još nije izvesno hoće li, nakon ostavke premijera, biti novih izbora ili bi stari premijer, levičar Bodo Ramelov, ipak mogao da obezbedi većinu.

Na duži rok bi se moglo dogoditi da Nemačka sledi trend u Evropi. Velike tradicionalne stranke gube popularnosti ili potpuno nestaju dok jačaju rubovi političkog spektra, više desni nego levi. Povremeni neuspesi desničarskih populista, kao u Austriji ili Italiji, usporavaju taj razvoj, ali ga ne zaustavljaju, zaključuje DW.