Duša mi je u Srbiji

Prijateljicu Srbije i srpskog naroda nalazimo u jednoj građom krhkoj ženi, ali žilavog karaktera i toplog srca. Ličnost nesumnjivo jakog i plemenitog senzibiliteta koja, kada je reč o Srbiji, uvek spremna da je brani i stihovima i stavovima. Karla Galvan (68), Italijanka rođenjem, ali srcem Srpkinja, ističe to uvek i svuda kad god je to moguće. Nebrojeno puta je bila u Srbiji i čak boravila po dva-tri meseca, ali zima 1985. će ostati zapisana u njenom pamćenju kao snežna idila na selu u Vlaškom Dolu, nadomak Požarevca.

Njena prva pomoćnica u kući davnih sedamdesetih godina bila je iz Srbije. Radoznalost se u Karli budi i ključa toliko da ju je prst sudbine doveo u seoce da upozna mentalitet, kulturu i jezik tog naroda iz koga potiče njena pomoćnica. Zaljubljuje se u jezik i dušu, onu slovensku koja leži u svakom Srbinu, kako je svojevremeno na jednoj konferenciji izjavila. Privlači je, objašnjava, prostodušnost i jednostavnost tog naroda. Upisuje tadašnji takozvani srpskohrvatski na katedri za taj jezik u Padovi. Stigavši do treće godine, napušta studije i prelazi na germanistiku. Uspešno je diplomirala nemački jezik i književnost, ali srpski jezik joj je ostao kao neispunjeni i nedosanjani san.

Pogled u zvezde

Početkom devedesetih godina u školu, u kojoj je Karla predavala nemački jezik, počinju da pristižu prvi đaci iz bivših jugoslovenskih republika, koje je Karla sa ljubavlju i prijateljstvom dočekivala i nesebično pomagala u učenju italijanskog jezika i u prevođenju. Već ogromna ljubav prema Srbiji postaje još veća i još dublja. Dok su sukobi besneli i harali Balkanom, Karla je pomagala ljudima sa ratom zahvaćenih prostora. Sakupljala je lekove, garderobu, razne potrepštine i slala u pravoslavnu opštinu u Trstu kako bi se dalje dopremala u Srbiju.

– Osećala sam moralnu i prijateljsku dužnost prema srpskom narodu. Shvatila sam veliku međunarodnu nepravdu koja se obrušila na nedužan narod i pokušala sam da na neki način ublažim bol i tragediju tih ljudi. Upoznala sam dosta divnih i rekla bih napaćenih ljudi iz Vlaškog Dola, u koji sam ranije odlazila. Prevodila im dokumenta, pronalazila posao, jednostavno pokušala sam da im se nađem u nesreći i nevolji. Sećam se ranih osamdesetih godina, neposredno posle Titove smrti, kada su ljudi čekali u redovima za kafu, šećer i ulje i bilo mi je prosto nejasno kakva je to nestašica, jer je Jugoslavija važila za dobrostojeću silu na Balkanu, ali u tadašnje vreme život na selu nije bio baš jednostavan. Sećam se seoskih igranki i kola. I ja sam uživala sa tim ljudima, poistovetila sam se maksimalno sa njima. Bila mi je zanimljiva njihova narodna medicina, izučavala sam narodnu medicinu Vase Pelagića, kupila sam čak i njegovu knjigu „Narodni lekar“ – priča Karla za „Vesti“.

Poetesa iz Vićence, satkana od emocija, ističe:

– Ne bih više mogla da živim bez Srbije, tako da sad planiram da se tamo preselim. Dušu sam odavno preselila, ostalo je sad još samo i telo. Zemlja u kojoj mladi vole stare i gde još postoji ljudska samilost i milost, a gde se osećam zaista voljena, moja je poslednja željena destinacija. Radiću u bašti, da obezbedim hranu za telo, a baviću se i pisanjem, to je moja hrana za dušu koja postaje polako slovenska. Posmatraću zvezde i gledaću u srpsko nebo nad Beogradom, kako bih shvatila i odgonetala sudbinu ljudi, jer je horoskop moj hobi, moja druga ljubav, preko koga upoznajem druge ljude, čitam njihove živote, vidim njihovu sudbinu, šta ih čeka i šta su ispratili. To me spaja sa drugim ljudima, njihova unutrašnja i buduća tajna.

Tamburaši u Skadarliji

Svojoj drugoj domovini posvetila je zbirku pesama „Moja Srbija“.

– Mislim da naslov govori sve i da je bespotrebno i bezvredno komentarisati, jer se komentariše samo od sebe. Mnogi Italijani mi se čude i ne mogu da shvate zašto ja toliko mnogo volim tuđu zemlju. U neverici me slušaju kada na promocijama čitam pesme na srpskom i kada se obraćam publici na srpskom, ali naravno, ako ima prisutnih Srba, a uvek ih ima i to mnogo. Poznavala sam Grozdanu Olujić, bila je na više mojih promocija, u Italijanskom kulturnom centru dva puta i u Ministarstvu za dijasporu 2009. godine, pa u Kući Đure Jakšića u Skadarliji. To mi je posebno draga uspomena, književno veče u avgustu mesecu 2010. godine dok smo čitali pesme, kroz otvoren prozor dopirali su zvuci tamburice nekog orkestra iz neke obližnje kafane. To mi je još u ušima sveža uspomena, ne samo u sećanju, čujem još te zvuke. Ja sam zaista bogata osoba, dok imam Srbe za prijatelje među kojima su Milutin Đuričković, Todora Škoro, Vladan Rakić, Milinković… Ima ih dosta, bio bi mi potreban čitav članak da ih nabrojim, a da nijednog ne izostavim. Pokojni Moma Dimić je napisao recenziju za koautorsku knjigu „Na granicama sećanja“. Život je nepredvidiv, nikad čovek ne zna kad i u šta će se zaljubiti. Ja sam se zaljubila u srpsko nebo, pa otuda i knjiga stihova „Pod nebom Srbije“.

Karlin entuzijazam i ljubav prevazilaze sve patriotske okvire i ulaze u sferu i dimenziju obožavanja srpske kulture.

– Iako sam svesna da latinska i slovenska duša nemaju nikakvih dodirnih tačaka u mentalitetu i kulturi, ja sam usvojila srpsku kulturu i proučavam je kako bih mogla da se poistovetim u potpunosti bez razlike, straha i stereotipa sa slovenskom genetskom strukturom duše. Nije to jednostavno shvatiti i prihvatili. Možda je to nasledno, pošto je otac moje majke došao tokom Prvog svetskog rata iz Mongolije sa konjicom, vojnim bataljonom kao vojnik, borac u Italiju i ostao. Taj nomadski duh ili selidba je možda nešto što mi je preneto putem gena od dede po majci, otvorenost prema svetu, prema bližnjem svom, prijemčivost. Zapad nema tu prefinjenu empatiju koju sam upoznala i doživela u prvom licu u Srbiji. To nije nešto što vam je neko ispričao, već nešto što ste mogli da opipate direktno, neposredno, na licu mesta. To je uzvišen osećaj vanvremenskog i vanprostornog iskustva. Ne može se to rečima dočarati, to možete da doživite samo čulima, a reči nisu verodostojni indikatori doživljaja. Sećam se i priče jedne starice koja je u Balkanskom ratu videla zadnjeg Turčina koji napušta Vlaški Do, tako reći bežeći glavom bez obzira.

„Zarazila“ i kćerku

Fascinira je pravoslavlje, a posebno verski obredi u srpskim crkvama.

– Raduje me to što sveštenici mogu da se žene, da osnuju svoju porodicu, taj stub društva koji je svetinja. Narod kao što je srpski jednostavno je za poštovanje. Ja poznajem i ljude drugih nacionalnosti, jer kao profesor u srednjoj školi, imala sam priliku da upoznam sa svih strana sveta đake i njihove roditelje, ali sa srpskim narodom je poseban odnos i simpatija, a istovremeno i empatija. Prenela sam taj respekt i ljubav i na moju kćerku Eletru. I ona u obdaništu ima srpsku decu i oseća tu posebnu privlačnost, vibracije i naklonost prema tim mališanima.

– Ne mogu da sakrijem da sam u Srbiji čak srela, tih osamdesetih godina, simpatiju mog života, taj divni mladić, sada i on zreo muškarac, ostao je moj lepi san, moja neizbrisiva prošlost – iskrena je naša sagovornica.

– Član sam udruženja Vidovdan u Vićenci i ponosna sam na tu moju pripadnost, to me vezuje još čvršće za Srbiju. Nadam se i priželjkujem da ću svoju duboko starost provesti u Srbiji, možda baš u Vlaškom Dolu ili u nekom staračkom domu u prestonici. Tamo je moj drugi dom, tamo se osećam kao kod kuće. Priželjkujem da ponovo šetam Kalemegdanom i Skadarlijom, da posmatram plavi Dunav, da bacam ruže na talase te plahovite reke koju sam gledala sa strahopoštovanjem. Lepo je sanjati otvorenih očiju, ne plaća se, još nam nisu stavili porez na snove, jer ovde bez poreza ne može da se živi. Dok ne oporezuju snove, ja ću da sanjam i pevam o mojoj drugoj domovini, o mojoj Srbiji.

Dirljiva i bolna epopeja

Srpska istorija je jedna dirljiva i bolna epopeja, da se književno izrazim, kaže Karla Galvan:

– Od nabijanja na kolac do strašnog bombardovanja 1999. bili ste žrtveno jagnje, ali i u patnji imate dostojanstvo i ponos, to je ono pred čim se poklanjam i klečim kao pred oltarom, pred božanstvom. Srpkinje su vredne i lepe žene, sa jakim moralnim principima i karakterom; žene koje na selu rade barabar sa muškarcima. Porodica je tada bila stub društva, malo patrijarhalna u odnosu na italijansku realnost toga vremena.

Zvaće se Dragana Galvanić

Karla Galvan kaže da će, kad se preseli u Srbiju, promeniti ime u Dragana Galvanić. Već je napravljen imejl na to ime. To je još jedan dokaz njene beskrajne ljubavi prema Srpstvu.

Dve domovine

Književni kritičar Đuzepe Longo je rekao da je Karla rođena sa jednom i u jednoj domovini, ali je izabrala da joj telo sahrane u drugoj domovini, jedna je domovina duše i tela, a druga nametnuta rođenjem…