Ljubinko Drulović za „Vesti“: Meč sa Portugalijom može Srbiju da pošalje u Katar

Kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2022. u Kataru srpski fudbaleri su solidno počeli, pre svega zbog pobede protiv Republike Irske (3:2).

Međutim, tek predstoje dueli protiv Portugala (prvi u subotu naveče) najvećeg konkurenta za prvu poziciju u Grupi A i mesto koje direktno vodi na najveću svetsku fudbalsku smotru. U poslednjih šest susreta od osamostaljenja Srbija ne može da se pohvali uspehom protiv ekipe koju predvodi jedna od najvećih svetskih fudbalskih zvezda Kristijano Ronaldo. Naš državni tim ostvario je tri remija i tri poraza. Svakako da je i zbog te tradicije rival favorit. Ipak, Ljubinko Drulović nekadašnji reprezentativac i selektor, smatra da naš državni tim može da se do kraja kvalifikacija izbori sa izuzetno jakim protivnikom.

Drulović je više od decenije karijere proveo u najboljim portugalskim klubovima i odlično zna mogućnosti i kvalitet protivnika. Iskusni trener, ističe da „orlovi“ ukoliko budu na svom najvišem nivou, mogu biti ravnopravani Ronaldu i drugovima, u borbi za direktan plasman na Mundijal:

– Imamo kvalitet, samo je potrebno da postanemo i ozbiljan kolektiv. Vidim da je većina reprezentativaca u dobroj formi što uliva poverenje i optimizam. Ipak, treba biti realan, oni su svakako favoriti. Prvak Evrope ima sjajne igrače i pokazao je odlične partije prethodnih godina. Oni su svesni toga, vidi se kroz njihove izjave i stavu tamošnje javnosti. Međutim, znaju dobro da im je Srbija glavni rival za prvo mesto u grupi i da im od nas preti najveća opasnost. Selektor Fernando Santoš je rekao da moraju da sve pobede ukoliko zaista žele da budu konkurentni za osvajanje Svetskog prvenstva, što im je cilj u Kataru.

Stojković autoritet: Odakle preti najveća opasnost „orlovima“?

– Portugalce uglavnom svi gledaju kroz Ronalda, ali oni imaju dobar spoj svih fudbalskih segmenata i odličnu hemiju. Tačno je da se uglavnom sve vrti oko njega. Rivali ga se plaše, jer ima veliki individualni kalitet i jednim potezom može da reši meč. Međutim, on zna da se podredi ekipi, uvek je motivisan i daje podršku saigračima. Ali, ima tu još vrhunskih igrača. Oni su generalno jedan sjajan tim spoj mladosti i iskustva, koji čine odlični pojedinci uklopljeni u kolektiv.

Bivši selektor Srbije smatra da je osnovni preduslov za uspeh u Grupi A ostvariti sve četiri pobede iz dvoboja sa Azerbejdžanom i Luksemburgom:

– Poznato je da smo ranije imali problem sa takvim ekipama. Dešavalo se da nam potpuni autsajderi pomrse planove i otkinu bodove, upravo je Azerbejdžan jedna od tih selekcija. Uostalom, namučili su i Portugalce. Da bismo bili konkurentni za vrh moraćemo da ostvarimo maksimalan učinak protiv njih i Luksemburga. Eventualno prosuti bodovi u tim utakmicama skupo mogu koštati svaku reprezentaciju. Grupa A na prvi pogled izgleda lako, ali oprez je uvek neophodan. Ove dve selekcije mogu biti ozbiljne potencijalne mine.

Drulović je zadovoljan što je Dragan Stojković došao na klupu Srbije:

– Piksi je veliko ime i ima autoritet, mislim da će u našoj selekciji sada biti mnogo bolje nego ranije. Očekujem da on traje mnogo duže od prethodnih selektora i uspostavi neophodan kontinuitet i hijerarhiju. Poseduje dovoljno iskustva i odgovoran je prema poslu. Neće dozvoliti nikom da mu se meša u rad. Igrače i taktiku određivaće sam. Dobro je što ima maksimalnu podršku Saveza, što ranije nije bio slučaj. Svi treneri koji su napravili uspehe su selekcijama Srbije su sklonjeni zbog raznih uticaja sa strane.

Preokreti sa klupe

Za pet godina koliko ste nosili reprezentativni dres bilo je lepih i teških trenutaka. Ipak, čini se da vas selektori nisu dovoljno iskoristili?

– Imao sam debi kao iz snova, mada smo izgubili u Valensiji od Španije. Posle toga usledio je prijateljski susret u Mar del Plat sa moćnom Argentinom u kojoj su igrali Krespo, Ajala, Batistuta, Esnajder, Simeone i Ortega, koji je u to vreme smatran novim Maradonom. Mi smo bili u kombinovanom sastavu. Predviđali su nam katastrofu, a pobedili smo sa 3:2. Postigao sam gol i bio prezadovoljan. Uvek sam davao maksimum u državnom timu bez obzira da li igram od početka ili ulazim u igru poslednjih pet minuta. Državni grb je svetinja i tada se daje poslednji atom snage. Naš problem je što ne činimo sve da ostvarimo dobar rezultat. Na Mundijalu u Francuskoj nisam odigrao ni minut. Zagrevao sam se tokom svih utakmica. Selektor Slobodan Santrač me hvalio, ali znalo se ko mora da uđe u igru. Protiv Holandije sam čekao nestrpljivo produžetke, ali Davids nam je srušio snove u poslednjem minutu. Umesto na teren, svi smo otišli kući.

Dve možda najbolje partije u reprezentaciji pružili ste protiv Češke i Slovenije, kada ste sa klupe ušli u igru?

– To je bila moja specijalnost. Uvek sam imao dobar ulazak u meč, unosio preokret i menjao ritam. Česi su imali veoma moćan tim: Nedved, Kuka, Čeh, Poborski… Zamenio sam Piksija u finišu i namestio Miloševiću pobedonosni pogodak. Tim trijumfom napravili smo ogroman korak ka Svetskom prvenstvu. Utakmica protiv Slovenije na šampionatu Evrope je jedna od najluđih koju sam odigrao. Gubili smo sa 3:0, a Mihajlović je bio isključen. Proradio je inat, izvukli smo iz sebe duple kapacitete. Dao sam gol i asistirao Miloševiću za izjednačenje. Malo je nedostajalo da postignemo i četvrti gol. Draga mi je i utakmica protiv Hrvatske u Zagrebu. Oni su svi očekivali da će nas deklasirati. Tada smo pokazali da imamo jak karakter. Igrali smo veći deo meča bez isključenog Bate Mirkovića i izvukli 2:2. Za protivnika je to bila tragedija i veliki udarac. U njihovoj svlačionici posle svega se ni muva nije čula, a zna se kakvu ekipu su imali. Svi hrvatski reprezentativci, koji su bili akteri tog duela, smatraju da im je to najveći neuspeh u karijeri.

Bio samo v. d. selektor

Sa reprezentacijom Srbije do 19 godina osvojili ste Evropsko prvenstvo. Preuzeli ste seniorsku ekipu, ali ste brzo napustili državni tim?

– Ušao sam u istoriju srpskog fudbala kao prvi trener, koji je doneo medalju sa velikog takmičenja. Dosta igrača iz te ekipe sada je u seniorskom sastavu. Kao vršilac dužnosti vodio sam A tim na četiri meča. Igrali smo odlično, imali sjajnu atmosferu i bili na pravom putu. Imao sam dogovor sa tadašnjim predsednikom Saveza Toletom Karadžićem da po povratku sa turneje u Americi postanem i zvanično selektor nacionalnog tima. Lobi oko FSS je učinio sve da ne nastavim posao. To je moje mišljenje, ali taj ko je tada bio protiv mene, u stvari je bio protiv srpskog fudbala. Izigrali su me i prevarili i doveli Dika Advokata. Pošto nisu mogli da ospore moj tadašnji rad, govorili su da nemam autoritet. Uvek sam željen uspeha, u reprezentaciji bih radio ne 24, već 28 sati. Da su mi tada pružili šansu, Srbija je od mene mola da napravi ozbiljno trenersko ime, neku vrstu srpskog Murinja. U grupi onih koji me nisu podržali i bušili na svaki mogući način bilo je i mojih bivših saigrača. Ubeđen sam da bismo otišli na Evropsko prvenstvo u Francusku da sam ostao selektor – zaključio je Drulović.

Brojni grehovi FSS

Nekadašnji odlični vezista smatra da se Savez ogrešio o njega, ali i nekim njegovim kolegama:

– Veliko iskustvo kao igrača i trenera daje mi za pravo da kažem šta mislim. Žao mi je što tada nisam nastavio ono što sam započeo, ali tako su drugi odlučili. Sličnu sudbinu kao što je bila moja doživeli su Radomir Antić, Slavoljub Muslin i Veljko Paunović. Svi su posle uspeha sklonjeni iz reprezentacije. To je najveći problem u našem fudbalu.

Bobi Robson genijalac

Trenirali su ga vrhunski stručnjaci tokom karijere, ali Bobi Robson je na Drulovića ostavio poseban utisak:

– Svi treneri imali su uticaj na moju karijeru. Od Nedeljka Purića, mog prvog učitelja u Zlataru, koji me je lansirao na veliku scenu, preko Čika Radonjića i Ljupka Petrovića do, vrhunskih pedagoga u Portugalu. Sve su to bili stručnjaci, koji su umeli da vaspitaju igrače u pravom duhu. Vitor Oliveira ima posebno mesto u mom srcu jer mi je omogućio slobodu i dozvolio mi da ispoljim sve ono što me je činilo dobrim igračem. Ipak, Bobi Robson je broj jedan. Veliki genijalac. Šta god da je uradio i odlučio, ne možeš da se naljutiš na njega. U periodu kada sam bio najbolji fudbaler Porta i golom doneo pobedu protiv Benfike, nije me stavio na spisak putnika za meč protiv Sampdorije u Kupu kupova. Mislio je da ne treba da igram te dve utakmice, a meni nije palo na pamet da se bunim.

Žardelov magnet u kopačkama

Igrali ste sa mnogim vrhunskim napadačima, ali Mario Žardel je bio nešto posebno:

– Igrao sam sa Kostadinovim, Domingošem, Nunjom Gomešom, ali nikada nisam video špica koji sa takvom lakoćom daje golove, kao Žardel. Protiv Rozenborga je ušao u poslednjim trenucima meča i u prvom kontaktu sa loptom postigao pobedonosni gol po užasnom lošem vremenu. On kao da je imao magnet u kopačkama da privuče loptu, dovoljno je bilo da ga pogodi u kostobran i ući će u mrežu. Mnogo golova je postigao na moje asistencije. Nažalost, kada je prešao u Sporting ušao je u ozbiljne probleme sa drogom.

Prijateljstvo sa Murinjom

U Portu je Drulović sarađivao sa Žoze Murinjom, koji je tada bio na početku trenerske karijere i prevodilac Bobija Robsona:

– Oni koji ga nisu voleli tako su ga etiketirali. Murinjo jeste prevodio, ali je radio i kao asistent u stručnom štabu. Hvatao je beleške, upijao znanje i kasnije sve ono što je naučio od Robsona i Van Gala odlično iskoristio. Ljudi stalno govore kako Žoze nikada nije bio fudbaler. To nije tačno. Igrao je do 25. godine, ali je shvatio da će mnogo više postići kao trener. Diplomirao je u Škotskoj zajedno sa Zoranom Filipovićem. Njegov otac Feliks je bio golman u Setubalu, kasnije trener i direktor kluba. Murinjo potiče iz fudbalske familije, odrastao je uz miris svlačionice i zna do perfekcije kako sve to funkcioniše. Dobri smo prijatelji, mnogo mi je pomogao svojim savetima dok sam bio selektor reprezentacije. Nije se nimalo promenio u odnosu na period kada je počinjao karijeru. Isključivo zahvaljujući njegovim rezultatima, portugalski stručnjaci su danas izuzetno cenjeni na fudbalskom tržištu. Kada sam sa Partizanom gostovao u Portu, pola stadiona aplaudira, a druga zviždi. Tada je Murinjo napravio nešto što ću pamtiti do kraja života. Ustao je sa klupe dotrčao do centra i zagrlio me. Onda je gestikulacijama stavio do znanja, da sam poslednji čovek kome navijači Porta treba da zvižde.

Car iz Nove Varoši

Na prvo okupljanje u mlađim selekcijama, Drulović je imao neobičnu anegdotu sa selektorom:

– Sa 11 godina sam počeo ozbiljno da treniram fudbal u Zlataru. Već sa 15 bio sam prvotimac. Morao sam da idem u Užice na specijalni lekarski pregled, kako bih dobio dozvolu da se takmičim u konkurenciji seniora. Dve godine kasnije na iznenađenje mnogih, postao sam omladinski reprezentativac Jugoslavije, prvi iz Nove Varoši. Bio sam jedini u državnom timu iz užičkog regiona. Uvek se nasmejem kad se setim tog prvog okupljanja. Seo sam u poslednji red i digao noge na stolicu ispred sebe. Zbog toga, ali i zbog moje prepotentne izjave da sam Ljubinko Drulović zvani Car, tadašnji selektor reprezentacije Pera Ćosić me izgrdio. Rekao je da me zbog takvog ponašanja nikada više neće pozvati u neku od selekcija. Međutim, kada me je video na terenu, brzo se predomislio. Savi Kristiću, treneru golmana, posle nekoliko mojih poteza je rekao: „Ovaj mali je stvarno car“.

Umesto u Čile otišao u vojsku

Drulović je bio član reprezentativne generacije koja je 1987. osvojila svetsku titulu u Čileu. Međutim, on je umesto na šampionat, morao na odsluženje vojnog roka:

– Našao sam se među fudbalerima najvećih jugoslovenskih klubova i budućim svetskim zvezdama. Danas s ponosom pričam da sam bio ne samo saigrač, već i kapiten plejadi vrhunskih fudbalera poput Prosinečkog, Petrića, Jarnija, Pavlovića, Mijatovića, Bobana… Nažalost, nisam bio učesnik Svetskog prvenstva. Morao sam da obučem vojničku uniformu, pošto je moj otac tako odlučio!