Drašković: Vučić je okružen nesposobnima

Da li naš odnos sa Rusijom upravo gradimo najviše na emotivnoj podlozi?
– Odrastao sam na mnogo čemu što je iracionalno i divno za literaturu kad je reč o osećanjima prema Rusiji. U mojoj Hercegovini i danas ima ljudi koji veruju da se sa hercegovačkih brda kad je mesečina i kad je vedro može videti Moskva. Ja volim Rusiju i želim da ona bude snažna i najmoćnija, no istovremeno znam da je takva Rusija moguća samo u najtešnjoj saradnji sa zemljama Evrope i Zapada, nikako u sukobu sa njima. Rusija Petra Velikog, Rusija Katarine Velike trebalo bi da budu putokaz današnjoj Rusiji koja je, nažalost, u mnogo čemu i dalje u raljama komunizma. Putina bi, koji je u Beogradu dočekan kao predsednik Srbije, trebalo da zabrine euforija onakve ljubavi. Dočekan je kao čovek koji će da uđe u sukob sa EU i SAD, i da ih porazi i po cenu rata. Ovde se poraženi srpski nacionalizam iz 90-ih koji je osramotio srpsko ime sada presvlači u ruske haljine. Mislim da i ovde i u Rusiji i u Ukrajini i bilo gde Rusija ne može imati većeg neprijatelja od onih koji je vole na ovakav način i koji joj žele takve pobede.

Hoćete da kažete da je komunizam propao na terenu, ali nije u glavama?
– I Srbija i srpski narod su većinski i dalje u raljama komunizma. Kada bi nekim čudom vaskrsnuo, Tito bi u Srbiji danas bio primljen sa većim oduševljenjem nego kad je bio živ. Ovde su još stotinama hiljada ljudi lobotomirani mozgovi i oni ne shvataju da su nam sva zla upravo došla od sistema čiji je taj čovek bio poglavica. U raljama komunizma na sličan način se nalazi i Rusija i ruski narod u Ukrajini. U Donbasu ratuju za obnovu ruske države, a svuda spomenici Lenjinu, dakle onom koji je upravo uništio rusku državu u Ukrajini.

Poremećeni su naši dobri odnosi sa Amerikom koje je zapečatilo bombardovanje. To jeste gadan ožiljak?
– Jeste, ali taj ožiljak je u funkciji poništavanja svega onoga što su SAD duže od jednog veka činile za Srbiju pre Miloševića. Antiamerička osećanja podstiče ideologija koja je ovde od 1944. do 1946. ubila više Srba nego svi okupatori zajedno.

Kako u toj konstelaciji odnosa vidite poziciju srpskog premijera?
– Kad je Aleksandar Vučić odlučno i iskreno rekao da naši strateški državni putokazi moraju biti okrenuti ka Evropi i Zapadu, kad je najavio obračun sa kriminalom i pljačkom, kad je taknuo u neke čuvane i skrivane zločine službi bezbednosti – od streljanja Slavka Ćuruvije, pa do streljanja srpskih đaka i mladića u kafiću „Panda“ u Peći – kad je porušio balvane DS na severu Kosova i krenuo u rizično rešavanje tog bolnog problema Srbije, ja sam ga podržao otvoreno i najsnažnije. On je sada premijer i prešao je Rubikon ka evropskoj strani. Nažalost, Srbija nije prešla taj Rubikon i tu premijer ne može da umakne sopstvenoj krivici. Krenuo je u jednu stratešku i odlučnu bitku za budućnost ove zemlje u pravom smeru, ali se nije pripremio za pobedu. Nije sasekao korenje komunističke ideologije koja davi Srbiju: službe bezbednosti su nereformisane, a tajni dosijei su zatvoreni. Oko njega je mnogo onih koji su nestručni i koji ne podržavaju taj strateški put, nego na svakom koraku sapliću. Vrlo je malo onih koji ga podržavaju, a nije privukao sebi stručne ljude koji mogu i hoće da pomognu. Tako se našao u poziciji kao da je sam, izolovan, a pošto nema podršku umnih ljudi da brane taj put i strategiju, on sam govori o svemu. Troši se i ostavlja utisak vapijućeg u pustinji.

Šta se dogodilo sa DS?
– Dogodila joj se pravda. Sve ono što su od devedesete godine pa nadalje činili SPO, opanjkavali i izmišljali afere, sve sa ciljem da budemo uništeni kao stranka desnice i jasnog antikomunizma, sada rade sebi samima.

Kad analizirate sopstveni politički put i sudbinu, šta vidite i gde ste grešili?
– Mnoge sam ja greške napravio, a sve su one posledica one najveće – koalicija s levičarima. Poveo sam SPO u borbu za rušenje komunističkog nasleđa, a onda sam ulazio u saveze zbog zla zvanog tadašnji režim sa levim strankama čiji je strateški cilj bio suprotan mome – oni su hteli da šminkaju i malo popravljaju komunizam. Tako sam njima davao snagu, a sopstvenu gubio.

Ko je danas opozicija?
– Aleksandar Vučić je Vučićevoj vladi često snažnija opozicija od zvanične opozicije, a opozicione stranke najžešća opozicija same sebi. Trijumfovala je strategija lansirana 1993. u Đinđićevoj kampanji protiv Dragoljuba Mićunovića. On je tada rekao da ne postoje ideologije, da je politička stranka preduzeće i da nema morala u politici.

Povratak Šešelja iz Haga je izvesnost, kakve to posledice može proizvesti?
– Sa Vojislavom Šešeljem sam osnovao SPO, ali smo se brzo razišli i postali žestoki protivnici. Svoja uverenja, za koja sam smatrao da su i opasna i pogrešna, Šešelj je branio sa neviđenom snagom i energijom, što sam poštovao. Sa tom energijom borio se i u Hagu, upropastio zdravlje, ali je postigao neki svoj viši cilj – da uđe u istoriju. Sigurno je da će i pravnici i psiholozi i politikolozi izučavati proces Šešelju. Meni je drago da dolazi kući i od srca mu želim da dobije bitku protiv bolesti, a ne znam koja će mu biti politička strategija.