Dragana Mirković iskreno o privatnom životu i muzičkoj karijeri

Pevačica Dragana Mirković uverena je da je toliko voljena i poštovana zato što je bila devojka bez mrlje, a kasnije žena bez pogrešnih koraka. Pre deset godina sebi je zamerala što je „fina i vaspitana, jer da je drugačija izbegla bi mnoge udarce“, i naglasila da „čovek mora da ima moralna načela koja neće pogazati makar mu pištolj uperili u glavu“. Folk zvezda sada se nakratko vratila u najteži period svog života.

– Devedesete su bile opasne u svakom smislu. Tada nije bilo lako biti najpopularniji, jer su te svi želeli za sebe, od politike do mafije. Ni sama ne znam kako, ali uspela sam da izbegnem i jedne i druge. Niko nikada nije mogao da kaže da pripadam bilo kome, osim muzici i svojoj publici. Zbog toga se ponosno i bez obezbeđenja šetam celom bivšom Jugoslavijom.

Da li ste nekada pomislili „zaboraviću na finoću i uzvratiti kako je ko zaslužio“?

– Jesam, ali to me je baš kratko držalo, jer drugačije niti sam mogla, niti sam umela. Ne može čovek da bude ono što nije. Zato sebe mogu da pogledam u ogledalo bez problema, a moji roditelji nikada nisu imali razloga da se postide. Nekada je lakše reći „ma, pusti“, ali ne zato što ideš linijom manjeg otpora, već zašto sebi kvariti život zbog ljudi koji uopšte nisu važni? To je prevelik luksuz.

Učite li sina Marka i ćerku Manuelu tome „ma, pusti“?

– Mislim da je tolerancija dobar saveznik za lep život. Kad si načisto sa sobom, kad si svestan sebe, ali ne sebe u smislu „vau, ja sam neko i nešto“, već da znaš da si normalna, kvalitetna osoba, zašto bi se smarao nebitnim stvarima i osobama? Misli treba usmeriti samo na svoju porodicu, sve ostalo može i ne mora.

Na početku karijere dobili ste nadimak luče iz Kasidola. Da li ste tada sebe doživljavali kao luče?

– Ne, ni kao luče, ni kao zvezdu. Previše sam bila ozbiljna za svoje godine da bih sebe uljuljkivala u „jao, vidi šta mi se dogodilo“ ili „uuu, ja sam sada bitna“. To što sebi nisam dozvolila da poletim nešto je najpametnije što sam u životu uradila, prvenstveno za sebe, a onda i za ljude do kojih mi je stalo.

Letos su objavljene vaše fotografije sa Lepom Brenom, nedavno ste snimljeni dok ste vrlo srdačno razgovarali sa Jelenom Karleušom. Jeste li u dobrim odnosima sa njima?

– Sa mnogo koleginica imam savršene odnose, kako sa onima koje su mi generacijski bliske, tako i sa mladim koje sam nedavno upoznala. Izuzetno sam ponosna na to, a poštovanje koje mi ukazuju smatram još jednim dokazom da sam normalna osoba.

Kada na snimanjima sretnete pevačice koje su upola mlađe od vas, da li pomislite „e, da su mi njihove godine…“?

– Ne, nikada. Naravno, svi bismo voleli da što duže imamo mladost, život uopšte, ali pošto sam svesna da je nemoguće, zašto bih za tim žalila? Naprotiv, drago mi je kad vidim neko mlado, lepo i uspešno stvorenje. S druge strane, još sam zadovoljna i svojim godinama i svojim izgledom. Možda neću tako govoriti kad budem u sedamdesetoj, a možda ću i tada ponoviti ove reči. Sve je to prirodno i dolazi samo po sebi. Daj Bože da doživim te godine…

Jel’ tačno da ne popijete alkoholno piće čak ni za Novu godinu?

– Jednostavno, ne dopada mi se ukus alkohola. Dajte mi nešto slatko, lepo… Možete me na fotografijama videti sa čašom šampanjca, jer mnogi žele da me slikaju kako nazdravljam za Novu godinu, ali istu čašu „šetam“ cele večeri.

Kad smo kod nazdravljanja, ljudi koji su vam dragi imali su razloga da čaše podignu i 18. januara, za vaš rođendan. Kako volite da ga proslavite?

– Na nekom lepom putu, ali to nije uvek moguće jer mi ne bi bilo zadovoljstvo da bilo gde odem bez dece, koja su tada u školi. Zato na „rođendanski put“ idemo početkom februara, kada su oni slobodni.

Znači, sin koji će uskoro napuniti 21 godinu i devetnaestogodišnja ćerka i dalje uživaju na porodičnim putovanjima?

– Oni mi time čine uslugu jer me vole. Znaju da sam beskrajno srećna kada su sa mnom. Marko me pita: „Da li si svesna da sam ja jedan od retkih sinova koji ide sa mamom na odmor“. Odgovorim mu: „Jesam, i na tome sam ti beskrajno zahvalna“. Dodam i: „Gde god želiš da ideš sa društvom obezbediću ti, ali samo nekoliko dana odvoji za mene“.

Šta mislite, hoćete li jednog dana biti „teška“ tašta ili svekrva?

– Ne, previše sam blaga osoba da bih bilo kome nešto remetila. „Krašću“ unučiće da budu sa mnom, a njihovim roditeljima će to biti super, jer će moći da izađu ili negde otputuju. Ma, ljudi, da li ste svesni da sam idealna?

Nije važno da li smo mi svesni, već da li je Toni svestan da je na onom semaforu, gde vas je zaprosio, napravio pravu stvar?

– Naravno da jeste, i te kako. To je zaista bilo neobično. Divno je kad se čuveno pitanje „hoćeš li da se udaš za mene“ izgovori u nekom romantičnom ambijentu, ali ko kaže da tako mora? Toniju je to pitanje „izletelo“ dok smo čekali da se upali zeleno svetlo na semaforu, usred neke moje priče, ja sam uz osmeh rekla „da“, i to je bilo to. Bilo je interesantno, smešno i za mene romantično. Doduše, potrudiću se da moj sin jednog dana buduću ženu ne zaprosi baš na semaforu…

Jednom ste rekli: „Kada pored sebe imate svoj odraz u ogledalu nema prostora za nesuglasice, a kamoli za ljubomoru“. Jeste li brzo shvatili da ste vi i Toni toliko slični?

– Ovde nema šta da se doda. Tako je od početka. Prvih šest meseci našeg zabavljanja mnogo smo pričali jer sam ja živela u Beogradu, a on u Beču. Bili su to sati i sati telefonskih razgovora, tokom kojih smo shvatili da govorimo istim jezikom. Možete misliti koliko nas je koštalo, jer su međunarodni razgovori bili veoma skupi.

Pokazalo se da je to bilo pametno ulaganje…

– Taj period predstavlja ozbiljnu prekretnicu u mom životu. Zato sam jako vezana za pesmu „Sama“ i CD koji sam tada objavila. Činjenica je da sam zbog ljubavi otišla iz Srbije, ali mi nije bilo nimalo lako da se odlučim na takav korak. Iz prelepe kuće sam otišla u pedeset kvadrata. Mada je imao firmu, Tonija nije interesovalo da se kući, već da vozi super auto. Pravo momačko razmišljanje. Međutim, to mi je bio najmanji problem. Kada sam otišla u Beč, ostavila sam svoju zemlju, porodicu i karijeru. Moglo je da se desi da se nikada više ne vratim na scenu. Da li ste svesni koliko sam rizikovala?

Da li ste vi bili toga svesni?

– Jesam. Otišla sam kao najpopularnija pevačica i napravila četvorogodišnu pauzu tokom koje sam rodila oba deteta. Te 2004. obeležavala sam dvadeset godina karijere, a bila sam ubeđena da je na nju stavljena tačka. Međutim, vratila sam se zahvaljujući publici koja me je molila da snimim makar CD, a onda je sve krenulo svojim tokom. Sećam se ovacija koje su pratile svaki moj izlazak na scenu. Dođem u „Grand šou“ i ne mogu da počnem da pevam jer aplauz ne prestaje. U tim trenucima shvatila sam da imam moralnu obavezu da nastavim. Najkraće rečeno, zbog ljubavi prema Toniju otišla sam iz Srbije, a zbog ljubavi publike vratila sam se muzici. Sada, kad se u mislima vratim u taj period, shvatim koliko sam bila hrabra.

Pretpostavljamo da biste se uplašili kada bi Marko ili Manuela danas preuzeli toliki rizik?

– Uplašila bih se jer sam majka, ali bih ih razumela i podržala. Kada sam se udala, imala sam 32 godine. Toliko sam želela porodicu i decu da niko ne bi mogao da me zaustavi i da je hteo, a osetila sam da je Toni moja srodna duša.