Srpski fudbaleri nalaze se na svim svetskim meridijanima. Mnogi od njih uspešno igraju u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.
Jedan od „rasutih po celom svetu“ je Dragan Ćeran, koji je pomerio granice u uzbekistanskom fudbalu. On je najveće fudbalsko ime u Uzbekistanu. Igrajući za Nasaf i Pahtakor osvojio je sve moguće timske i pojedinačne trofeje u ovoj zemlji. Zbog odličnih igara ponuđeno mu je i državljanstvo. Nekadašnji igrač Smedereva, iako nije klasičan napadač, najbolji je strelac uzbekistanske lige. Na listi najboljih na sveta, koju IFFHS pravi svake godine, sa 19 golova Dragan je trenutno na deobi 20. mesta sa Mesijem, Žinjakom i Havercom. Kod nas se malo zna o fudbalu u zemlji centralne Azije, a ni Ćeran nije razmišljao da će baš u njoj napraviti veliku karijeru:
– Da mi je neko rekao da ću doći u Uzbekistan i biti najbolji igrač, ne bih verovao. Svi imamo ambicije da igramo u evropskim klubovima, ali ja sam sreću našao u Aziji. Kod nas ljudi ne znaju da strani igrači ovde mogu da zarade ozbiljan novac. Nisam hteo da pređem u Partizan, Crvenu zvezdu ili Vojvodinu i da čekam šansu sa klupe. Mada sam imao neke takve mogućnosti. Uvek sam birao ono što je sigurno. Izabrao sam put i zadovoljan sam.
Kasnije ćemo o Vašem dolasku u Uzbekistan. Nedavno ste se našli u društvu najboljih?
– Iskren da budem, vest da sam u društvu takvih igrača i golgetera bila mi je prvo šok, neverica. Pomalo mi je bilo smešno i neverovatno, ali na kraju krajeva, to je trenutna realnost?
Boljević „kriv“ za Nasafu
Kako je došlo do angažmana u Uzbekistanu?
– Došao sam pre četiri godine iz Vardara. Tokom priprema za novu sezonu bilo je dosta stranaca u ekipi. Neko je morao da bude višak i stručni štab nije mogao da računa na mene u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Tada me je kontaktirao menadžer, koji radi u ovom delu sveta i ponudio da dođem u Uzbekistan. Ovde su već tada bili Rivaldo i Felipe Skolari. Znam da kao stranac moram da pravim razliku na terenu. Pošto sam napadač, treba da postignem najmanje deset golova, da bi zadovoljio i opravdao očekivanja.
Kako ste se odlučili da potpišete ugovor sa Nasafom?
– Dok sam bio u nedoumici šta da uradim, tražio sam informacije na internetu o klubu, gradu i državi. Osim oficijelnog sajta kluba, ništa posebno nisam pronašao. Srećna okolnost je što je u tom klubu već igrao naš igrač, Dejan Boljević. Njegovo mišljenje je presudno uticalo na moju odluku. Praktično me je nagovorio da potpišem ugovor.
Malo je nedostajalo da se vratite pre potpisivanja ugovora?
– Kada sam došao, Boljevića su odlučili da oteraju iz kluba. Mojim dolaskom imali smo višak stranaca. Tada su mogla da igraju samo trojica, a sada četvorica igrača, plus još jedan iz Azije. Meni se smučilo zbog toga i zajedno sa Boljevićem sam hteo da krenem kući. On me je ubeđivao da ne žurim i da će sve biti u redu. Nagovorio me je i tako ostanem, iako sam bio na korak do povratka u Srbiju.
Usledio je period privikavanja na novu sredinu. Da li je bio težak?
– Potpuno drugačiji život, stil i kultura od evropskog. Sve je bilo različito u odnosu na ono na šta sam navikao. Nekoliko dana pre mene došao je i Ognjen Krasić. Zajedno smo prošli adaptaciju. On je pre toga igrao u Kazahstanu, naučio je ruski jezik i olakšao mi dosta na početku. Znao sam i ja nešto malo ruskog, pošto sam igrao u Azerbejdžanu. Uzbekistanci pored svog jezika dosta komuniciraju na ruskom, dok u glavnom gradu, Taškentu, poneko govori i engleski.
Sami usred pustinje
Period adaptacije je bio mnogo težak i za vas i za porodicu?
– Grad Karši, u kome smo živeli, je pustinjski. Zato sam hteo da odem posle samo nekoliko dana. Trening kamp u kojem se trenira i živi je vrhunski. Tamo imaš sve na raspolaganju, ali van njega nemaš ništa. Kada izađeš iz te baze, vidiš samo pustinju i prašinu. Bio sam sa suprugom i sinom. Njoj, zaista, nije bilo lako da izdrži u tom depresivnom okruženju. Nije imala sa kim da se druži. Šetala je sa detetom, to je bila jedina razonoda. Kada sam išao na gostovanja, bio sam odsutan po nekoliko dana. Nisam smeo da je pitam kako joj je bilo tada.
Mentalitet i običaji su mnogo drugačiji od evropskih?
– Uzbekistanci su, uglavnom, veliki vernici. Mole se i paze na svaku izgovorenu reč. Porodični su i nisu preterano društveni. Nema tu mnogo kafa, ili ručkova, kao kod nas. Ipak, ima i onih koji nisu mnogo religiozni. Oni su malo opušteniji za priču, šalu i izlaske. Naravno, najviše se pije vodka. Gaje veliko poštovanje prema strancima i mnogo su gostoljubivi. Mlađi igrači imaju veliko poštovanje prema starijim prvotimcima. Totalno drugačije u odnosu na nas, kada mladi igrač poleti posle dve utakmice. Ako neko od njih promeni ponašanje, trener ga vrati u drugi tim, da se malo smiri.
Po kvalitetu, klubovi iz tog dela Azije su slabiji, ali im je organizacija na zavidnom nivou?
– Nasaf je sjajno organizovan klub. Imali smo odličnog sponzora. Tamo je pravilo da svaki klub ima lokalni naftni zavod za sponzora. Godišnji budžet je bio oko 6.000.000 evra. To je ozbiljan novac. Samo je pitanje da li gradonačelnik voli fudbal, ili ne. Prvih godinu i po dana je bilo sve super, ali onda je promenjen gradonačelnik. Novi nije hteo više da ulaže u sport i zato sam otišao.
Golovi kao na traci
Dobro vam je krenulo po dolasku u Nasaf?
– Pogodilo se da sam počeo da dajem golove čim sam zaigrao. To mi je bilo najbitnije. Publika me zavolela. Baš protiv Pahtakora, mog sadašnjeg kluba, dao sam gol i rešio utakmicu. Za polusezonu sam postigao 13 golova na 11 utakmica. Odmah sam dobio produžetak ugovora na dve godine. Prve godine nismo izborili Ligu šampiona, ali sledeće smo uspeli. Igrali smo u grupi sa iranskim Persepolisom, Ćavijevim Al Sadom i Al Vaslom iz Dubaia. Osvojili smo 10 bodova i bili treći. Obično se s tim brojem bodova prođe grupa. Dalje su otišli Perspeolis i Al Sad. Oni su igrali i u polufinalu. To je, u stvari, „malo finale“ jer je azijska Liga šampiona do finala podeljena na dva dela.
Posle tri godine odlučili ste da promenite sredinu?
– Nisam bio voljan da menjam klub, ali morao sam. Odmah posle ispadanja iz Lige šampiona, usledio je finansijski krah. U klubu su rešili da smanje budžet. Zbog toga nisu mogli više da plaćaju strance. Rastali smo se na lep način. Tada sam imao ponude Pahtakora i sa Tajlanda. Rešio sam da ostanem u Uzbekistanu. Pahtakor je njihov najbolji, najstariji, najtrofejniji klub.
Da li ste promenom sredine napravili značajan korak u karijeri?
– Nije to baš velika promena. Igrački i timski me nije ništa mnogo iznenadilo. Svi klubovi funkcionišu po istom principu. Većinu fudbalera sam upoznao kroz utakmice, a još pet saigrača iz Nasafa su sa mnom prešli u Pahtakor. Adaptacija je išla sasvim normalno. Jedino je grad bio mnogo bolji. Taškent je, kao i svaki glavni grad, najbolji u zemlji. Imaš mogućnosti koje ranije nisi imao. U Nasafu je sve bilo fokusirano na fudbal, jer smo živeli u trening kampu, dok je u Taškentu bilo života i pored fudbala. Možeš da izađeš u dobar restoran, kafić, tržni centar, sadržaj je veoma raznovrstan.
Promašaj na startu
Početak u Pahtkoru nije bio dobar?
– Na prvom meču sam promašio penal. Onda šest utakmica bez gola. Nisam igrao na svojoj poziciji. Dok sam objasnio treneru gde sam najbolji i da treba da igram na mestu „desetke“ prošla su dva meseca. Tek pred kraj prvenstva smo se razumeli. Kada mi je dao slobodu, bez defanzivnih uloga, sve se vratilo. Postao sam najbolji igrač i strelac lige. Našao sam se u idealnom timu. Osvojili smo titulu, kup i liga kup. Prvi put u istoriji tamošnjeg fudbala je neka ekipa osvojila triplu krunu. Uz to, stranac sam sa najviše postignutih golova, ispred Rivalda. Bila je to moja najbolja sezona u karijeri.
Vama su ponudili državljanstvo. Još vas žele u reprezentaciji?
– Ta priča je krenula kada je Ektor Kuper bio selektor. On je želeo da odmah igram, ali je problem FIFA pravilo prema kojem pet godina moraš da igraš u nekoj zemlji da bi zaigrao za reprezentaciju. I dalje mi nude pasoš, time su mi ukazali veliku čast. Privilegija je kada vas neko ceni u drugoj državi i veoma mi je drago zbog toga. Ostavio sam tu opciju otvorenom. Želim da im pomognem, ali kada steknem pravo igranja imaću 34 godine i ne znam koliko ću biti spreman i na kom nivou. Ako nešto uzmem od države onda moram i da joj vratim. Nije poenta da uzmem pasoš samo da bih ga uzeo. Ne želim da otaljavam posao.
Da li planirate da menjate sredinu?
– Ne ide mi se nigde. Radim ono što volim, igram u najboljem klubu u zemlji, imam lep ugovor, sa porodicom sam, ništa mi ne fali. Ljudi me cene i poštuju. Zašto menjati ono što je dobro? Tražio me je Persepolis. Bio je spreman da plati milionsko obeštećenje. Razmišljao sam da probam, jer je to najveći iranski klub, ali je sve okončano istog trenutka kada su videli da sam igrao u Izraelu. Ko je boravio u Izraelu, može da zaboravi na posao u Iranu. Ostajem ovde još godinu dana, a za posle ćemo videti po isteku ugovora, krajem sledeće godine – zaključuje Ćeran.
Druženje sa Drulovićem
Godinu dana u Uzbekistanu je radio Ljubinko Drulović, nekadašnji reprezentativac i selektor:
– Drulović je vodio olimpijsku selekciju. Često smo se družili i bili zajedno, kad god su nam obaveze dozvoljavale. On je dobar čovek i trener. Što je ovde mnogo bitno. Izuzetno ga cene. Ostavio je odličan utisak i otvorio vrata našim trenerima.
Neverovatni Ćavi
Imali ste priliku da u toj Ligi šampiona igrate protiv Ćavija, legende Barselone?
– O njemu nema šta da se priča, kada se zna da je pravi fudbalski majstor. Na toj utakmici, u jednom periodu, stoji i neprimetan je na terenu. Onda se odjednom spusti do centra, uzme loptu, okrene stranu i odmah uputi pas iz koga napadač ulazi u šansu. Neverovatno šta može da uradi sa loptom. Bio je najstariji fudbaler na tom meču, a niko nije uspevao da mu priđe i dođe u priliku da oduzme loptu.
Ovca za dobar početak
Uzbekistanci imaju zanimljive rituale i običaje:
– U ovom delu sveta je potpuno normalno da se kolje ovca, pored stadiona. To rade i kada je dobro i kad nije. Pred početak sezone, da bi bila uspešna. A ako ne ide, onda opet kolju ovcu da bi bilo bolje.
Veliko siromaštvo
Uzbekistan je zemlja velikih prirodnih bogatstava, ali se živi teško:
– Treća je zemlja po proizvodnji pamuka i zlata na svetu. Ima velike naftne i gasne rezerve. I pored toga, opet se siromašno živi. U prestonici Taškentu se to ne vidi, jer se on kreće ka Evropi i modernizuje se. Međutim, u manjim gradovima se vidi siromaštvo. Plate su po 100-200 dolara, ali su Uzbekistanci zadovoljni sa tim. Nemaju srednji stalež ili imaš ili nemaš, mada je ovih drugih.
Počeo u Kozari
Na srpskim terenima Ćeran se proslavio u dresu Smedereva, gde ga je kao talentovanog klinca doveo tadašnji trener Tomislav Sivić:
– Igrao sam za Kozaru iz Banatskog Velikg Sela. Sivić me je primetio i pozvao da dođem u Smederevo, na probnu utakmicu. Imao sam 17 godina, svidelo mu se ono što sam pokazao i odmah sam zaigrao za prvi tim. Bila je to dobra ekipa sa iskusnim igračima Mudrinićem, Mirosavljevićem, Zečevićem, Đuraškovićem. Svi od mene stariji po desetak godina. Ipak, Sivić je video nešto u meni, prepoznao talenat, a i voleo je da radi sa mladim igračima. Odmah me gurnuo u vatru. Šest sezona sam igrao za Smederevo, kasnije bio kapiten ekipe. Uspeo sam da dođem i do dresa mlade reprezentacije kod Miroslava Đukića. U tom periodu sam sazreo kao igrač i čovek.
Iz Smedereva je Ćeran otišao u belgijski Vesterlo i započeo inostranu karijeru:
– U klubu je nastala kriza. Sve je puklo kada se US Stil povukao iz železare. Otišao sam na pozajmicu u belgijski Vesterlo. Dođem na prvi trening i čujem „Gde si brate“?! Bio sam iznenađen kada sam video Obijoru Oditu bivšeg igrača Javora i Partizana. On se redovno čuje sa Uzbekistancem, Husnidinom Gafurovim sa kojim je igrao četiri sezone u Javoru, a danas je sa mnom u Pahtakoru. Mnogo je smešno kad čujem kako njih dvojica pričaju telefonom na srpskom.
Život se vraća u normalu
Kakva je situacija sa korona virusom u Uzbekistanu?
– Ima korone, ali ovde su od prvog dana bile strašne mere karantina, policijski čas. Ipak, prošli smo sve to i evo sada se život polako vraća u normalu…
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
