Kako će se globalna ekonomija i tržišta razvijati u sledećoj godini, pita se ekonomista Nurijel Rubini, poznat i kao dr Propast jer je predvideo svetsku ekonomsku krizu 2008. godine. Njegova procena je da postoje četiri scenarija koja se mogu dogoditi.
Oporavak u prvoj polovini 2021. godine, utro je put značajno manjem privrednom rastu i skoku inflacije na nivoe značajno više od dva odsto koliko su zacrtale centralne banke.
Uzrok toga su posledice širenja delta varijante koronavirusa, „čepovi“ u lancima snabdevanja robom i na tržištima rada, nedostacima materijala, finalnih proizvoda i radnika, piše Rubini u autorskom tekstu za „Prodžekt sindikejt“.
Četiri moguća scenarija zavise od toga da li će rast da se ubrzava ili usporava, i da li će inflacija za stalno da ostane na višem nivou ili će da uspori.
Prvi scenario – „Zlatokosa“
Analitičari sa Volstrita i većina političara predviđaju scenario poznat kao „Zlatokosa“ u kom se predviđa snažan rast uz inflaciju od dva odsto, koliko je cilj centralnih banaka. Prema ovom mišljenju, nedavna stagflacija je u najvećoj meri posledica delta varijante koronavirusa. Kada ona nestane, ukoliko se ne pojavi neka zaraznija varijanta, takođe će nestati i „čepovi“ u snabdevanju, pa će se rast ubrzati dok će inflacija padati.
U ovom ružičastom scenariju, inflacija bi se smanjila, zadržavajući inflatorna očekivanja oko 2 odsto, prinosi na obveznice bi postepeno rasli zajedno sa realnim kamatnim stopama, a centralne banke bi bile u poziciji da smanje kvantitativno popuštanje bez uzdrmanih tržišta akcija ili tržišta obveznica.
Drugi scenario – „Pregrevanje“
Drugi scenario uključuje pregrevanje. U tom scenariju, rast bi bio ubrzan i ne bi bilo „čepova“ u snabdevanju, ali bi inflacija uporno ostala na visokom nivou jer bi se ispostavilo da je trajna, a ne privremena.
Sa nepotrošenim ušteđevinama i visokom potražnjom, labava monetarna i fiskalna politika bi samo dodatno povećala agregatnu potražnju. Rast koji bi bio posledica toga pratila bi stalna inflacija, opovrgavajući uverenje centralnih banaka da je rast cena privremen.
Treći scenario – „Stagflacija“
Treći scenario je tekuća stagflacija, sa visokom inflacijom i mnogo manjim i sporijim rastom na srednji rok. U ovom slučaju inflaciju bi nastavile da hrane labave monetarne, kreditne i fiskalne politike.
Centralne banke, uhvaćene u klopku duga, zbog visokog odnosa javnog i privatnog duga, mučile bi se da normalizuju inflaciju, a da ne dovedu do kraha finansijskog tržišta. Štaviše, srednjoročni šokovi u snabdevanju dodatno bi usporili rast i podigli cene proizvodnje, i na taj način povisile inflatorni pritisak.
Takve šokove može da proizvede deglobalizacija, rast protekcionizma, balkanizacija globalnih lanaca snabdevanja, sve veća prosečna starost u razvijenim zemljama, razdor Kine i SAD, efekti klimatskih promena, pandemija, sajber ratovi i reakcije na rastuću nejednakost.
Četvrti scenario – „Usporavanje“
Četvrti scenario pretpostavlja usporavanje rasta. Slabija agregatna tražnja pokazala bi se kao sumorna nova normalnost, a ne prolazna stvar, posebno ako bi se paketi pomoći povukli prerano. U tom slučaju bi manja potražnja i sporiji rast doveli do niže inflacije, vrednost akcija bi preslikavala manje šanse za rast, i prinosi od obveznica bi još dublje pali.
Koji od ovih scenarija je najrealniji
Dok analitičari i vlade „guraju“ scenario „Zlatokosa“, Rubini tvrdi da je izvesniji scenario „pregrevanja“.
Ako uzmemo u obzir trenutnu labavu monetarnu, fiskalnu i kreditnu politiku, postepeno nestajanje delta varijante virusa, i „čepovi“ u lancima snabdevanja bi pregrejali rast i centralne banke bi bile ostavljene u sendviču.
Suočene sa zamkom duga i trajnom inflacijom iznad ciljane, centralne banke će skoro sigurno ići linijom manjeg otpora i kasniti u delovanju, čak i ako fiskalna politika ostane labava, tvrdi Rubini.
