Đorđe Sibinović o romanu “Plač mačke božije”

Kada je pre četiri godine dobio poziv od našeg proslavljenog reditelja Gorana Paskaljevića da zajedno sa njim radi na scenariju za svoj novi film, Đorđe Sibinović nije mogao ni da nasluti ishod ove nesvakidašnje životne, filmske i konačno književne priče.  A sve je počelo Paskaljevićevom velikom željom da nakon filma o autističnoj devojčici snimi, kako je tada rekao, „još jedan, drugačiji film o bolesnoj devojčici“:

„Film o razlici koje se svi kod nas plaše i zgražavaju. Hoću metaforu različitosti koja će pokazati da nije ljubav ako volimo samo one koji su nam slični. Hoću da pokažem kako možemo biti bolji ljudi samo ako shvatimo da nas razlika određuje prema drugima i prema sebi“.

Tokom rada na scenariju došlo je do čudesnog preplitanja fikcije i stvarnosnog, pa su u jednom času i nesuđeni glavni junak filma, ali i Sibinović i Paskaljević postali junaci sopstvene priče. Iznenadnom smrću Gorana Paskaljevića ugasila se i ideja o snimanju filma, ali, u čast svog prijatelja, svestan visine zadatka i misije koju je film trebalo da ima u podizanju svesti ljudi koji najčešće okreću ledja od bolesti, nadasve  različitosti, hendikepa, Djordje Sibinović je napisao roman pod nazivom, „Plač mačke božije“ (Službeni glasnik, 2021).

Kako je došlo do toga da jedna veoma retka bolest, ,“sindrom mačjeg plača“ postane tema filma koji ste planirali sa Goranom Paskaljevićem?

– To je sve veoma teško. Sve što je stalo u korice ove knjige je bajka ili iluzija koju je život doneo kao nesaglasnost bola i postojanja ali i nemogućnosti da ona uopšte bude ispričana. Naime, sarađivao sam sa Goranom preko dvadeset godina; prvo sam bio član njegove filmske ekipe za pravne poslove, budući da je moje osnovno obrazovanje pravničko, a zahvaljujući prijateljstvu koje je spontano nastajalo, polako sam osvajao i umetničko polje. Rezultat saradnje i bliskosti  je scenario koji smo zajedno napisali. Pohađao sam „malu školu majstora filma“, učio kako se piše scenario, i u izvesnom  kreativnom grču, sa olovkom i notesom, sedeo sam ispred Gorana u kafićima, u šetnji i učio kroz pisanje. Goran je želeo da posle ostvarenja „Kad svane dan“,  koji je poslednji njegov film u Srbiji, snimi  priču o o različitosti. Posle filma o autističnoj devojčici „San zimske noći“, želeći da autizam predstavi kao metaforu koja se pokazala kao savršeno tačna, imajući u vidu da je svet zapao u krizu autizma, želeo je metaforu različitosti.

Jednom prilikom je Goran  Paskaljeviću šali rekao da treba da požurite sa snimanjem filma, jer, ukoliko ga ne snimite, „on će večno trajati“. Da li  tu prorečenu sudbinu  svedoči upravo roman „Plač mačke božije“?

– Da, to je jedan deo tuge koji je još uvek svež i presan. Ne mogu da govorim o našim poslednjim razgovorima. Umetnost je prvi nivo spoznaje  večnosti a samim tim i božanstva. Umetnost treba da ostane nešto što će prenositi motivaciju generacija koje su je stvarale na on pokolenja koja dolaze. Na najdirektniji način  umetnička dela svedoče da su nastajala da bi večno trajala. Ako ne u svom materijalnom izrazu. a ono u poruci koju sobom nose. Čovek stvara umetnost  kao što je Bog stvorio  svet. Na jednom nižem nivou vrednosti stvorenog, ali u svakom slučaju u metodologiju koja podržava veru u večni život. Svaki umetnik  je mali bog. Jer to što je on  stvorio (iako je deo napravio za svoj ego), stvorio je za ideju večnog trajanja. Koliko god umetnici ne mogu da se zamere egu ili da se smeste na odgovarajuće mesto na hijerarhiji stvaralaca, za to što rade odlučujuće je bitan doprinos ideji večnog života iako ne dolazi iz dogme. Umetnost postoji  da bi živela večno. Mi je primamo kao što primamo Svete tajne da bismo i uz pomoć umetnosti u sebi oživeli ideju da nismo tek statistička činjenica vezana za  epohu. Ali, ako mi u sebe primamo ideju večnog života na različite načine, a umetnost to svakako jeste, kako god da je shvatimo, onda se mi stavljamo u red ideje da ćemo i mi večno trajati zajedno sa njom. I ako zbog nečeg treba podržavati umetnost, bez obzira na oblik njenog javljanja u određenim epohama, onda to takođe jeste ideja večnog života. Zato su gotovo sve reči u romanu zabeležene autentično, dokumentarno, mogu  reći čak i zapisnički kao raport o večnom trajanju, o tome da umetnost ima smisla!