Mada je već dugo štićenik Humanitarnog mosta „Vesti“, prvu donaciju u ovoj godini Dušimir Vuksanović (82), jedini žitelj zabite Pačevine podno Golije, dobio je tek ovih dana. Stigla je iz daleka, od anonimne familije iz Sidneja, koja je ovom bolesnom i usamljenom starcu poslala 500 australijskih dolara.
Pošto je Pačevina praktično odsečena od sveta i do nje se može samo pešice, traktorom ili terenskim vozilom, u uručivanju donacije našem reporteru mnogo je pomogla Milka Đoković. Dušimirova komšinica, iz susednog sela Svilanovo, koja već godinama sa suprugom i drugim žiteljima podgolijskih sela pomaže Dušimiru da, uprkos drugom šlogu koji ga je zadesio pre tri godine i nemaštini koja ga prati već decenijama, preživi u zabitom selu na surovoj planini.
– Zaboravio sam kad sam ovoliko para imao u rukama, za mene je ovo pravo bogatstvo, srećan sam i prijatno iznenađen, beskrajno hvala „Vestima“ i dobrotvorima iz Australije. Hvala i svima koji su mi ranije pomagali, dobri ljudi su mi nekoliko puta spasli život. Već duže vremena u kući nemam ni prebijenog dinara, zato ću kupiti namirnice, nabaviću potrebne lekove, platiću struju. Bar jedno vreme biću zbrinut i miran – priča polušlogirani Dušimir.
Kako naglašava, posle drugog šloga, sam Bog ga je podigao na noge. Bio je potpuno nemoćan i mislio je da mu nema spasa.
– Desna ruka i noga su mi nepokretne, jedva se krećem i ne mogu ništa da radim. Jedno vreme bio sam vezan za krevet, zimi su vukovi urlali i obilazili oko kuće, mislio sam da više nikada neću ustati. Jedva uspevam da, kad imam od čega, sebi spremim nešto za jelo. Nikoga svoga nemam i da nije Milke Đoković i drugih komšija, koji me povremeno obiđu i donesu mi hranu, crkao bih od gladi. Bog neka ih čuva i sreća prati kud god da krenu. Pozdravite tu dobru familiju iz Australije, prenesite joj moje pozdrave i zahvalnost do neba. Želim im, takođe, srećnu Novu godinu u kojoj će im sve ići od ruke – dodaje ovaj siromašni i neverovatno hrabri gorštak.
Na delu Golije gde živi Dušimir ostalo je još samo nekoliko porodica, a u Pačevini, osim njega, nema više nikoga, on je jedini žitelj ovog nekada velikog sela.
Starina Dušimir nema velikih želja. Jedino bi, kaže, voleo da ponovo ne padne na postelju, da ne bude gladan, da se ne smrzava i da se, kad dođe i taj dan, ne muči i da umre u snu.
Zaboravljen od svih
Pre desetak godina, dok je Dušimir nepomičan bio u postelji, humanitarac Hido Muratović i „Vesti“ izdejstvovali su da ga posete socijalni radnici iz novopazarskog Centra za socijalni rad. Obećali su mu socijalnu pomoć, ali i razmatrali mogućnost prebacivanja u neki dom za stare ili sličnu socijalnu ustanovu.
– Doneli su mi tada jednokratnu pomoć i nikada se više nisu pojavili. Predlagali su da me negde smeste, ali nisam bio spreman da napustim rodnu kuću. Potom su me potpuno zaboravili – žali se Dušimir i naglašava da za grad i državu on odavno ne postoji.
Samuje tri decenije
– Već tri decenije živi sam, od kad mu je supruga preminula, a u poslednjih deset godina ozbiljno je bolestan. Pravo je čudo kako je preživeo dva teška moždana udara. Posledice su preteške, stigle su ga i godine. Trudimo se da mu pomognemo koliko možemo, ali je to vrlo teško, posebno zimi kad do njega moramo da se probijamo po dubokom snegu. Nećemo ga ostaviti samog i bespomoćnog, dok god budemo mogli pomagaćemo mu i pazićemo na njega. Hvala čitaocima „Vesti“ i svim dobrim ljudima na pomoći i razumevanju – poručuje Dušimirova komšinica Milka Đoković, i sama teško bolesna, ali ipak, uprkos tome, nalazi vremena i snage da pomogne nemoćnom komšiji.
