Međutim, poznata srpska zaboravnost zatrpala je njegovo ime, izbrisala mu dela i priključila ga ešalonu zaturenih, a zaslužnih imena naše, često i tragične prošlosti.
Kao lekar bio je vizionar, dobrovoljac, srpski vojnik, ratnik, komandant, oficir, intelektualac, a pre svega izvrstan hirurg, pregalac, inicijator, inovator, publicista.
|
Hirurgiju video na vrhu Iako je hirurgija u Evropi osamdesetih godina 19. veka bila tek u povoju, dr Mihailo Marković joj je predviđao počasno mesto u medicini. Borio se za otvaranje hirurških odeljenja po Srbiji i u tome je uspeo, otvorivši čak pet odeljenja. U Beogradu je za šefa hirurškog odeljenja imenovao dr Sodermajera, u Nišu dr Mihajla Petrovića, u Zaječaru dr Lazu Genčića, u Kragujevcu dr Čedu Đurđevića, a u Valjevu dr Jovana Stajića. Potom je Genčića, Đurđevića i Stajića odmah poslao u Beč na usavršavanje kod doktora Gusenbauera.
|
Borio se skalpelom u dva srpsko-turska i srpsko-bugarskom ratu. Za svoja dela nagrađivan je i slavljen, a podatak da je nosilac čak 15 najviših ordena kneževine, potom kraljevine Srbije najupečatljivije govore o snazi njegove ličnosti i stvaralačkoj energiji.
Danas na takvog gorostasa burne naše prošlosti u Srbiji ne podseća ništa. Nema obeležja, spomen-ploča, ni spomenika, a kamoli naziva ulica.
Rođen u Kragujevcu 1846, Mihajilo Marković je rastao uz oca pravnika, načelnika Okružnog suda, nežnu majku i pet sestara. Gimnaziju je sa odličnim uspehom završio u rodnom gradu, a Medicinski fakultet u Beču.
– Nakon završene gimnazije Mika prvo u Beogradu upisuje "studije tehnike" na Višoj školi – objašnjava akademik dr Vladimir Jokanović. – No, posle raspisivanja konkursa Ministarstva vojnog, prijavljuje se za studije medicine i dobija stipendiju. Odlazi u Beč gde se upoznaje sa starijim studentima Vladanom Đorđevićem i Lazarom Dokićem, budućim lekarima.
Godine 1871. medicinu zavšava sa odličnim uspehom i vraća se u Srbiju sa namerom da dobije produženje stipendije za usavršavanje hirurgije
– Međutim, knjaz Milan Obrenović odbija njegovu molbu i imenuje ga za fizikusa Okruga rudničkog sa sedištem u Gornjem Milanovcu u kome ostaje punih pet godina – kaže Jokanović.
– Kada je krenuo 1876. prvi srpsko-turski rat Mika se javio kao dobrovoljac. Tek u ratu su se pokazale njegove sposobnosti za organizaciju, patriotsko i vojničko držanje. Posle pogibije komandanta bataljona zavladala je panika među vojnicima.
Doktor Marković je preuzeo komandu u bitkama na Javoru i Deligradu. Od tada je krenula njegova vrtoglava karijera, vojna i lekarska. Stigao je do čina sanitetskog pukovnika, a samo u tri pomenuta rata sa Turcima i Bugarima od 1876. do 1885. godine izvršio je čak 7.000 operacija i izvadio 600 kuršuma, stoji u vojnim dokumentima.
Prvi u Srbiji izvršio operaciju kile, a samo operisao 2.500 hiljade vojnika od te bolesti. Kasnije vršio te hirurške zahvate nad civilima. Prvi je u lečenju rana upotrebio antiseptička sredstva jodofor prah i jodofor zavoj.
|
Prvi spomenik Na Vojnomedicinskoj akademiji nedavno je predstavljena knjiga četvoro autora o Mihailu Miki Markoviću. Dr Elizabeta Ristanović, dr Jelena Jovanović- Simić, akademik dr Vladimir Jokanović i general-major dr Miodrag Jevtić, načelnik VMA, rešili su da ovog gorostasa srpske medicine otrgnu od zaborava. O njihovom znamenitom kolegi održan je i simpozijum, a 2. marta, na Dan Vojnomedicinske akademije i 100 godina od smrti, Mihajilo Mika Marković dobiće i prvi spomenik.
|
Osnovao je centar za suzbijanje zaraznih bolesti šarlaha i difterije, uveo obavezno pelcovanje protiv besnila, prvi počeo proizvodnju lekova u tabletama. Do tada su svi lekovi u Srbiji bili u prahu. I organizacione sposobnosti doktora Markovića dolaze do izražaja.
Shvatio je da srpska medicina ne može da se razvija bez arhiva, pa je osnovao prvi Dokumentacioni centar kao i Društvo za očuvanje narodnog zdravlja. Pomaže dr Milanu Jovanoviću Batutu u osnivanju Zavoda za dezinfekciju, radi na formiranju Lekarske komore Srbije. Postaje predsednik Srpskog lekarskog društva, načelnik Vojnog saniteta, pa upravnik Vojne bolnice u Beogradu.
Objavljuje veoma značajno delo "Ratna sanitetska služba" i "Moje uspomene" i tako postaje pored Zmaj Jove, Laze K. Lazarevića i Vladana Đorđevića četvrti srpski lekar koji je u 19. veku pored skalpela držao i pero. Umro je u Beogradu 1911. godine ostavivši za sobom besmrtna dela koja su Srbi već sto godina pokrivali prašinom zaborava.
