„Izaberite svoju najbolju bebu!“ Slogan koji zvuči kao reklama za novi telefon, a ne kao rečenica koja se tiče ljudskog života, danas se u Sjedinjenim Državama nudi kao ozbiljna „usluga“ budućim roditeljima. Američki startapovi, među kojima se pominju Nucleus Genomics, Orchid, LifeView i Heliospect, kroz vantelesnu oplodnju i genetsku analizu embriona nude rangiranje – praktično listu „najboljih“ i „najlošijih“ – na osnovu poligenskih skorova, statističkih proračuna koji navodno predviđaju verovatnoću za visinu, boju očiju, inteligenciju ili rizik od bolesti.
U promotivnim primerima embrioni se upoređuju kao artikli iz kataloga – jedan „zelenih očiju“, sa procenjenim IQ 109 i povećanim rizikom od autizma, drugi „bezbedniji“ po tabelama, ali sa „prosečnijim“ osobinama. Cena celog procesa ide do 40.000 dolara, a osnivač Nucleus-a, 25-godišnji Kijan Sadegi, sve predstavlja kao „pravo roditelja da znaju“ i kao genetsku optimizaciju koja detetu obezbeđuje „najbolji start“.
Međutim, problem počinje onog trenutka kada se iza reči „svestan odabir“ sakrije suština – rangiranje života. Dete se pretvara u projekat, embrion i proizvod, a roditelj u kupca koji bira između opcija, procenta i „skorova“. U toj logici, koja se sve češće nudi kao normalna i poželjna, čovekovo dostojanstvo postaje sporedna stvar, a ključna reč postaje – „performans“.
Posebno zabrinjava što se poligenski proračuni predstavljaju kao gotovo sigurna slika budućnosti, iako i stručnjaci upozoravaju da takva predviđanja imaju ozbiljna ograničenja – objašnjavaju samo deo varijacija, zavise od populacionih modela, a na ishod presudno utiču okruženje, vaspitanje, zdravstveni sistem, slučajnost, životne okolnosti. Drugim rečima, broj koji izgleda precizno na ekranu ne postaje garancija u stvarnosti. „Predviđeni IQ“ može da zavara jednako kao i „nizak rizik“ – visok rizik ne znači bolest, nizak ne garantuje zdravlje, a ono što se u reklami prodaje kao kontrola često je tek skupo obećanje.
Još teža posledica je društvena. Ovakva tehnologija je dostupna gotovo isključivo bogatima, što znači da se biološka selekcija ako postane trend, pretvara u klasnu privilegiju. Elita dobija mogućnost da kupi „optimizovaniji“ start, dok ostali ostaju „prirodni“, kao da je prirodno rađanje mana, a ne norma. Tu se otvara prostor za novu vrstu stigme – da se neko u budućnosti ne procenjuje po karakteru i delu, već po tome da li je „izabran“ ili „nije prošao selekciju“.
U takvom okruženju nije čudno što se u Evropi, posebno u državama sa strožim etičkim i pravnim okvirima, ovakva praksa posmatra sa znatno više opreza, jer se selekcija embriona po „poželjnim“ osobinama smatra linijom koju društvo ne sme da pređe. Medicinski opravdana prevencija teških naslednih bolesti nije isto što i izbor „paketa“ karakteristika, ali u američkoj praksi granica se opasno zamagljuje, a profit se kreće brže od regulacije. Kada se život svede na genetski katalog, a ljudsko biće na skup procenata, tada više ne govorimo o napretku, već o degradaciji samog pojma čoveka.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Tržište „dizajnerske“ dece predstavlja opasan korak ka komercijalizaciji života i povratku eugenike pod maskom lične slobode. U trenutku kada se embrioni rangiraju kao roba, a budući ljudi ocenjuju pre rođenja, društvo ulazi u zonu u kojoj nejednakost prestaje da bude samo ekonomska i postaje biološki „uvezana“ privilegija. Umesto da se porodice podrže, a svako dete vrednuje kao jedinstvena osoba, stvara se pritisak da se „savršeno“ kupuje, a „nesavršeno“ odbacuje. Zato je potrebna jasna, brza i stroga regulacija, ali i javna etička osuda, dete nije proizvod, niti sme postati roba sa cenovnikom.
Piše: Nina Stojanović
