Dobro je dok ‘odam!

Ako se prisetimo odgledanih filmova ili pročitanih knjiga, mora da se prisetimo i pričica iliti romana „Bakonja fra Brne“, „Nikolas Niklbi“, „Makar Čudra“ i, svakako, odlaska od kuće tj. ispraćaja Alberta Romea Rivere koji napisa knjigu „Vatikanske ubice“.

Prisetićemo se mnogih ispraćaja, a i naši ispraćaji bolno golicaju po našim ostarelim i oronulim srcima kao da su se juče desili, a ne jenjavaju.

Svi se mi dobro sećamo i prisećamo rastanaka, do najbližeg grada kad smo otišli na stan, do najudaljenijeg grada kad smo otišli da studiramo ili u armiju, a pogotovo kad smo prekoračili granicu rodne nam grude i mislili o svemu.

Hoćemo li još ikad videti najmilije? Ja nisam… Hoćemo li još ikad doći da vidimo rodnu grudu? Njive i pašnjake? Školu koju smo prvu pohađali i sve ostalo što nam to nekako setno dušu miluje, gde nas više boli nego rasvežava, ali hajd’ da kažemo miluje. Sećamo se razmišljanja da li smo izdajice što napuštamo državu i slično…

Ako se prisetimo cele priče romana „Poniženi i uvređeni“, e tu nam srce staje i ne može dalje, kao vagon od grudobrana.

Posebna priča

Kad se prošetamo, a ja to imam nekako šanse da idem po celoj Australiji, povremeno i srećem ljude svih profila, profesija, znanja, njihove prošlosti, a mislim i da se potrudim da ih razumem dok mi pričaju, a i duže nosim njihove priče i želim da ih stavim na papir, pročitaće neko.

Da, ove nabrojene junake neko je ispratio od kuće i oni su otišli sa namerom da se dopisuju sa roditeljima, braćom.

Junak moje priče je nešto posebno u mom dosadašnjem životu.

Pero Jovanović.

Dadoh mu nadimak – Pero Fenomen.

Za mene je to jedan od mnogo, mnogo fenomena. Njegova priča je sažeto jadna i kratka. On je junak koji se bori sa mnogo čim od ranog detinjstva. Ja mu se divim.

Englezi kažu i za loše i za dobro – ja im se divim. Kod nas je za pozitivno tako, a za negativno – ja im se čudim.

Pozitivno se čudim, tj. divim se čoveku koji je prošao mnogo i ništa.

Od nemila do nedraga

Rođen je namrgođen 1941. godine u Stuparima kod Tuzle. Reč „tuzla“ na turskom jeziku znači so.

Otac Perin Danilo je umro kad je Peri bilo četiri godine. Kanda je platio glavom što je bio u četnicima. Ostaje tajna. Ovo je ispričala Peri strina Jovana.

Takođe mu je ispričala o njegovom rođenju. – Kad te majka rodila, rekla je: „Muško, čuvajte mi ga“ i odmah je umrla. Zapamti to – reče strina Jovana.

Kad je sestra Jelena imala četiri godine i ona je umrla. Peru je odhranio stric Mirko sa majkom.

Od 12. godine odlazi u Sloveniju i uči rudarsku školu. Od 12. godine odlazi od nemila do nedraga da se potuca po belom svetu.

Služi armiju u Petrovcu na Mlavi kod Požarevca. (I ja sam, pop Nikola Bilić, tu služio, samo mnogo kasnije. Ipak, možemo drugarski da se zovemo – zdravo, ratni druže).

Posle odslužene vojske ponovo odlazi za Sloveniju, a onda preko okeana i preko okeaaanaaa.

Voli svoje hramove

U Australiju stiže 1970. godine i tu ostaje ceo život.

Radio je po firmama i firmama, lepo zarađivao i sad uživa penziju koja mu sledi kao pošteno zarađena kora hleba.

Pitali Srbina iz Crne Gore što neće u penziju. Veli on – isto radim, a duplo manje primam. Neću.

Voli svoje hramove, tj. crkve naše Eparhije i rado ih posećuje. Uvek ide peške, odavno je prestao da vozi kola, ali gura pešaka.

On od Hombuša ide do Kabramate peške. To mu uzme do tri sata pešačenja. Kaže da ga to i drži. Veli: „Dok ‘odam i imam ovakvu kondiciju, dotle je i dobro.“ Ja sam saglasan.

Fenomen Pero se nije ženio, niti je išao u Otadžbinu. Odlazio je do Amerike, ali u stari kraj još nikad. Omišljao je da se vrati zauvek, ali i ti planovi nekako otpadaju kad se sve uzme u obzir, s obzirom na obzir.

Tabanovića fijakerom

Pero je čio kao dečačić, a vredan k’o crv. Otidosmo do Hrama u Hombušu da ofarbamo jednu klupu, te se Pero odmah uvati šmirgl papira i ostruga dok si rekao ruksak.

Malo smo se prošetali oko svetog hrama i pričali o koječemu, dok je Branko Čolaković ofarbao klupu za svaku pohvalu.

Branko je inovator u rudarstvu, ali elektronske prirode po rudnicima. Sad se bavi građevinarstvom u biznis partnerstvu ponekad sa ocom Nikolom, jer, eto, život je to. Život je takav.

Sredismo nas trojica klupu pored malenog hrama u šumarku.

Neka nam živi Pero na mnogaja ljeta, pa makar ga ja uputio peške do Talonga iliti do Kanbere u naše svete manastire.

Živio nam brat Pero.

Tako naš junak ‘oda po celom centralnom Sidneju, ne koristeći ni vozove, ni autobuse, ni taksi, ma ništa. Svugde ide „autonogama“, iliti „tabanovića fijakerom“, ili jedaneskom, što će reći pešice.

Ignorabis et ignorabimus. Ne znamo i nećemo znati, vele nam stari Latini.