Dobri ljudi poslednja nada

Deceniju i po „Vesti“ prate i podržavaju porodicu Svetlane i Darka Jelića sa Peštera koji, sa sedmoro dece, žive u malom i siromašnom selu Janturine „izgubljenom“ u planinskoj zabiti na samoj granici Srbije i Crne Gore.

Oronula brvnara

Kada su se prvi put pojavili na stranicama našeg Humanitarnog mosta Svetlana i Darko živeli su u oronuloj brvnari bez vode i struje i imali su samo sinove Mića i Miloša, sada imaju i Marka, Marjana, Mariju, Marijanu i Milicu i, iako su im pre četiri godine dobri ljudi izgradili novu kuću, još žive u mraku. I ovu zimu najmlađi Jelići dočekali su uz svetlo petrolejke, a useljenje u novi dom, sagrađen nedaleko od dotrajale brvnare, još je pod velikim znakom pitanja.

– Kada nam je, u jesen 2019. godine, nakon više tekstova u „Vestima“ i uz brojne molbe i apele humanitarca Hida Muratovića, Elektroprivreda Srbije izgradila novu montažnu kuću, do koje je struja vođena dva i po kilometra, a voda duže od kilometra, mislili smo da su svi naši problemi prošlost i da smo najsrećnija porodica na svetu, bili smo uvereni da ćemo se brzo useliti i da će nam dobri ljudi, koji nam pomažu duže od decenije, pomoći da se konačno skućimo, da bacimo petrolejku i započnemo jedan novi i lepši život – priča Svetlana Jelić, majka sedmoro mališana i stub ove porodice.

Na žalost, stali su na samom kraju, kad im je do cilja ostao još samo jedan korak.

– U novu kuću uspeli smo da ubacimo veš-mašinu i dva kauča, koje su nam donirali dobrotvori iz naše dijaspore i Novog Pazara, za više nismo imali, a ni sada nemamamo, da bismo se uselili i započeli novi život u novoj kući potrebno nam je bar još 2.000 evra, jer moramo da kupimo šporet na drva, šporet na struju, frižider, televizor, sudoperu, sto, stolice i još nekoliko ležajeva. Razmišljali smo i da prodamo nešto od stoke, ali smo odustali, jer ne bi imali od čega da živimo – dodaje Svetlana.

Porodica Jelić je veoma skromna, živi polunomadskim životom i, osim za hranu, školu i utopljavanje dece, nema druge troškove, ali nema ni prihode, jer, osim nešto sira i mlaka, koje nema kome da proda, ništa ne proizvodi.

– Kao da nas je bog zaboravio i osudio da živimo u mraku i da naši mališani domaće zadatke pišu uz svetlo sveće i lampe. Nikuda ne idemo, niti nam ko dolazi, potpuno smo izolovani od ostatka sveta, nemamo ni televizor da bismo pogledali vesti, naša deca još ne znaju šta je crtani film, Mićo i Miloš su završili osmi razred i ostali su u selu, jer nismo mogli dalje da ih školujemo, ništa dobro ih ovde ne očekuje. Zahvalni smo državi za kuću i struju, hvala puno EPS-u i svima koji su nam pomagali da opstanemo u ovoj zabiti, hvala čitaocima „Vesti“, hvala humanitarcu Hidu Muratoviću, hvala svima koji nas još nisu zaboravili. Nadamo se da će se, uprkos svim problemima sa kojima se suočava naša dijaspora, pojaviti dobri ljudi koji će nam pomoći da se konačno uselimo i budemo srećni – dodaje Darko Jelić.

Porodica Jelić živi u zabiti gde se mešaju srpski i crnogorski signali mobilnih operatera, nekada telefonskog signala uopšte nema, pa su danima i mesecima odsečeni od ostalog sveta. Ipak, retki dobrotvori uspeju da ih dobiju i saslušaju njihove nevolje. Jedan poziv iz NemaČke nedavno im je dao nadu, nažalost, dobrotvor se više nije javio, Svetlana, Darko i njihova deca još se nadaju i još veruju da će im neko ipak promeniti život.

Veliki snegovi

Selo Janturine pripada mesnoj zajednici Bare, od Sjenice je udaljeno 40 kilometara, nema škole, ni prodavnice, Jelići u blizini nemaju ni komšije, kad napadaju veliki snegovi Darko decu do škole u udaljenim selu Crvsko prebacuje na konjima, što još nemaju struju „kriva“ je i činjenica da im se kuća nalaze baš na liniji koja razdvaja Srbiju i Crnu Goru, da ne bi bilo „međudržavnih problema“, EPS je odlučio da im malo dalje, na teritoriji Srbije, sagradi novu kuću koju, na žalost, još ne koriste, jer kako kažu, ne mogu da žive samo „četiri zida“.

Najteže za Novu godinu

Najmlađi Jelići kažu da im život u oronuloj brvnari najteže pada tokom novogodišnjih i božićnih praznika kada, pošto nemaju svetlo, moraju da zaspu još sa prvim sumrakom.

– Da bar imamo televizor da prekratimo duge noći. Ranije nam je, dok nije bila sagrađena nova kuća, dijaspora redovno slala po neku pomoć, Marija Šerifović nam je svojevremeno poslala krevete i posteljine, bilo je i ponuda dobrotvora da nam kupe moćan agregat za struju, a onda je sve odjednom stalo, za četiri godine nije nam stigla ni jedna jedina donacija – žali se Svetlana Jelić.