Na padinama Golije, u zabitom i potpuno ispražnjenom selu Pačevina, udaljenom od Novog Pazara 30, a od Sjenice 40 kilometara, godinama živi sam, bez ikoga svoga i bilo kakvih prihoda, starina Dušimir Vuksanović (82).
On i ovu zimu dočekuje u trošnom kućerku bez vode, kupatila i svetla, najosnovnijih namirnica i lekova. Da nevolja bude još veća, Dušimir je delimično šlogiran. U poslednjih pet godina preživeo je tri moždana udara i samo zahvaljujući božijoj volji, upornosti, pomoći naših čitalaca i komšija iz susednih sela, još je u životu.
Da je Srbija drugačija zemlja, o Dušimiru i njemu sličnima, a takvih je samo u ovom kraju na stotine, brinuli bi Centri za socijalni rad, Crveni krst i druge gradske i državne institucije. Nažalost, i kad je mesecima bio nepokretan i prikovan za bolesničku postelju, bez mogućnosti i ruku da podigne, Dušimir „od države“ nije dobijao nikakvu pomoć, a od sigurne smrti spasli su ga dobri ljudi iz susednih sela, a potom i čitaoci „Vesti“.
– Jednom nogom već sam bio na onom svetu. Svojim prilozima, namirnicama i lekovima
spasle su me komšije iz susednih sela, a u delimičnom oporavku mnogo su mi pomogli i
dobri ljudi iz naše dijaspore koji su mi s vremena na vreme slali vredne donacije i tako me izdržavali. Hvala im beskrajno, Bog im pomogao. Spasli su me i produžili mi život – ističe Dušimir.
Naglašava da je već dugo zaboravljen i da sa velikim strahom i neizvesnošću očekuje zimu koja samo što nije stigla.
– Da mi rođaci i komšije iz susednih podgolijskih sela povremeno ne donesu po neku veknu hleba, litar mleka ili kilo sira, umro bih od gladi. Zaboravio sam kad sam poslednji put imao supu ili neki topli obrok, a nedostaju mi lekovi, ne mogu da odem lekaru, željan sam svega. Ponekad poželim da me svevišnji što pre pozove „gore“ i tako okonča sve moje muke, iako sam svestan da se nikada ne zna ko će i kada dobiti taj poziv. Do tada, ostaje mi da se i
u svoj ovoj bedi borim i da se ne predajem, ali i da se nadam da će mi dobri ljudi ponovo pomoći da bar poslednje godine proživim životom dostojnim čoveka – žali se starina Dušimir.
Dušimir ističe da su mu neke komšije predlagale da ga preko veze smeste u neku socijalnu ustanovu, da su ga jednom posetili i iz Centra za socijalni rad u Novom Pazaru, ali da je svaka pomoć izostala. Kako kaže, njemu za radost ne treba mnogo, jako bi se obradovao kada bi dobio novi šporet, kupio ogrev za zimu, nabavio lekove i obezbedio nešto od odeće i obuće, namirnica i sredstava za higijenu.
– Bogu se molim da me zdravlje posluži, a dobrim ljudima da mi pomognu – poručuje ovaj siromašni starina iz zabite Pačevina na padinama Golije.
Starci bespomoćni
Pod pritiskom čitalaca „Vesti“ i humanitarca Hida Muratovića, Dušimira su svojevremeno posetili radnici Centra za socijalni rad u Novom Pazaru koji su obećali da će mu pomoći i da će redovno brinuti o njemu. Na žalost, čim se medijska prašina slegla, on je zaboravljen i niko ga više nikada nije posetio, izostala je i socijalna pomoć, a trebalo bi da kao težak
bolesnik ima i tuđu negu. Slično prolaze i drugi usamljeni starci i starice u ovom delu Srbije koje često kad umru, a nema ko ni da ih sahrani.
Darovi iz Ciriha za Vuku i decu
Kako je zima na pragu, mnogi je dočekuju nespremno poput Dušimira Vuksanovića, nemoćni da obezbede ogrev i najosnovnije namirnice. Zna to i naša plemenita čitateljka Ksenija Naumović iz Ciriha, koja je pripremila i poslala paket hrane, odeće i obuće za samohranu majku Vuku Barbu iz Mramorka i njeno troje dece. O tome nas je obavestila sama Vuka, poželevši da se dobrotvorki od srca zahvali.
– Iako sam se toj dobroj ženi već lično zahvalila, želela sam da učinim i posredstvom „Vesti“. Njena pomoć nam je zaista dobro došla, jer nespremno dočekujemo ovu zimu. Drva za ogrev skoro i da nemamo, pa već ozbiljno brinem kako ćemo deca i ja pregurati ovu zimu. Zbog pandemije koronavirusa, deca su ostala i bez užine u školi, a to je za nas veliki udarac. Živimo od skromne socijalne pomoći, jer ja mogu da zaradim koji dinar jedino u nadnici, a toga sada nema, samim tim nemam ni načina da kupim drva. Zbog toga se
iskreno nadam da će nam neko od dobrih ljudi ponovo pomoći – kazala je Vuka Barbu, kojoj su plemeniti zemljaci pre dve godine obezbedili krov nad glavom i spasli mnogih muka.
