Dečaci sa Limana

Godinama unazad naši basketaši prave velike uspehe, kako na evropskoj tako i na svetskoj sceni.

Kad je 2017. basket 3×3 postao olimpijski sport, našim sportistima se stvorila prilika da zablistaju na Igrama u Tokiju, što su i učinili. Doneli su Dejan Majstorović, Aleksandar Ratkov, Mihailo Vasić i Dušan Domović Bulut (koji je direktno iz Tokija u SAD počeo da gradi novu, profesionalnu basketašku karijeru) našoj zemlji bronzanu medalju i obradovali naciju. I u dalekom Japanu oduševili su bravurama ispod koša i postali su prva basket ekipa u istoriji Srbije sa olimpijskim odličjem. Istina i disciplina 3×3 je tek uvrštena u Tokiju. Naši bronzani momci, Majstorović (za najuži krug prijatelja Maestro), Ratkov i Vasić ugostili su vrelog avgustovskog dana ekipu „Vesti“ na terenima Enter u novosadskom naselju Liman, dan pošto su se s odličjem popeli na balkon Skupštine grada sa ostalim olimpijcima. Ističu da su Igre ogromna čast za njih i što su predstavljali svoju zemlju na jednom ovakvom takimičenju. Što se tiče balkona i dočeka u Beogradu, slažu se da je vladalo veliko uzbuđenje, veće nego na samim Igrama. Dejan Majstorović je na početku razgovora otkrio delić atmosfere iz olimpijskog sela:

– Pre svega da kažem da je bio neverovatan osećaj na balkonu, čak mislim da sam više bio uzbuđen nego na Olimpijadi. I jedno i drugo je ostavilo jak utisak na mene. Snovi su se ostvarili jer sam kao dete maštao o tome. Toliko sam sportista ispratio na tom balkonu i zamišljao sebe gore i napokon se desilo. Atmosfera u selu je bila sjajna. Bili smo kao jedna velika porodica. Sa Novakom smo sedeli jedno veče u zgradi. Okupio nas je oko sebe i pričao nam svoja iskustva i kako se on bori s pritiskom i sa sobom u nekim mečevima, što je bilo lepo čuti od njega, jer on je po meni najbolji u istoriji sporta. Sa ostalim našim sportistima gledali smo Tijanu Bogdanović za bronzu i Milicu Mandić za zlato. Na mene su vaterpolisti ostavili sjajan utisak. Oni su baš gospoda, šmekeri, fenomenalni sportisti, divni ljudi i šampioni. Naravno tu su i odbojkašice, košarkašice…

Dejan počeo kao fudbaler

Dejan je počeo sa sedam godina, kao fudbaler u Dunav iz Starih Banovaca, odakle je i sam:

– Stariji brat je trenirao fudbal, a otac je bio predsednik kluba i, naravno, da sam se odmah opredelio za taj sport. A Dejan Stanković mi je bio omiljeni sportista. Igrao sam fudbal do 13/14 godine… Malo sam se posvađao sa trenerom, rekao mi je da sam spor i ja sam se tu naljutio. Posle sam hteo da treniram odbojku i rukomet. Nažalost, tih sportova nije bilo u Banovcima, kao ni u opštini Stara Pazova. Probao sam rukomet u Zemunu, i kada sam video koliki su ti momci, a koji su mlađi od mene godinu-dve dana, a budući da sam u mojoj osnovnoj školi bio jedan od krupnijih, rekao sam ovaj sport nije za mene. Zbog drugara iz osnovne škole prešao sam u KK Dunav Stari Banovci. Posle toga sam prešao u Drvomarket, filijalu Crvene zvezde, koja je svake godine uzimala dva-tri najtalentovanija igrača iz Drvomarketa. Iskreno, nisam bio toliko talentovan, više sam bio visok, i onako baš sam se borio, bacao se na svaku loptu. To se svidelo treneru Darku Rajaković, pa sam prešao u Zvezdu, tamo sam bio tri godine. Igrao sam u Kotežu, pa za mladi tim Crvene zvezde, u Španiji, četvrtu ligu kod Nikole Lončara, onda ponovo u Dunavu, pa opet u Španiji, u KK Vik Katalunja, zatim Tamišu, Prva liga Srbije. Iz Tamiša sam otišao u Prvu ligu Norveške, gde sam bio sedam meseci i onda sam se vratio u Dunav. Uporedo sam se kao klinac bavio turnirima u basketu i sa 18 godina sam počeo i – igrao sam dobro. U basketu sam profesionalno od 2014. kada sam definitivno odlučio da neću igrati košarku pet na pet i da igram 3×3.

I 2015. sam završio s košarkom. U basketu imaš svu slobodu, niko ti ne govori šta da radiš, na svoju maštu igraš, gledaš kako da postigneš poen, kako da prevariš protivničkog igrača i jednostavno sam se bolje osećao na basketu, slobodnije, bez pritiska. Mislim da me je to najviše privuklo. Sloboda i maštovitost su čari basketa.

A da se basketaši susreću i sa problemima, svedoči i Majstorović:

– Meni je drago što smo se mi izborili sami za sve. Mi smo izneli da ovaj sport ode na OI. Niko nam nikad ništa nije pomogao! Sami smo nalazili terene. Tek u poslednje dve godine Dušan Domović Bulut je napravio teren pa smo kod njega igrali. A sada smo ovde na Limanu, moja ekipa Ub i Liman. Braća Stojačić su napravili teren da možemo da treniramo, tako da je sada mnogo lakše. Pre Igara, Savez je počeo da nam pomaže u svemu, nadam se da će nastaviti i da će država Srbija da nam pomagati oko turnira, da će napraviti još terena za basket. Dakle, od 2014. do 2018. smo se sami snalazili za sve, od putovanja pa nadalje. Ne sećam se da je neko želeo da nam pomogne finansijski. Čak su nas jednom izbacili s terena ovde u Novom Sadu. Trenirali smo u školi i došle su četiri devojčice koje su htele da igraju. Mi smo im rekli da igraju na jednoj strani, ali one su htele na celom terenu. Došla je direktorka i izbacila nas sa terena. Došla je čak i milicija, gledala nam lične karte, tako da je to bilo i smšeno i tužno. Meni je drago što smo sami sve izneli, i mislim da je to izgradilo neki naš karakter da budemo najbolji na svetu. Grad Novi Sad nam je dao ove godine halu na Petrovaradinu, kako bi trenirali zimi, a leti smo ovde. Nekad je lepo trenirati po suncu iz razloga što igraš turnire u inostranstvu po jakom suncu pa se moramo i na to navikavati.

Sve više dece

Majstorović ističe da mu je posebno drago što su deca zavolela basket i da mu je srce puno kad ih vidi na terenu:

– U poslednje vreme deca sve više igraju 3×3. Kod nas nema klubova i to je problem. Marko Ždero i Danilo Lukić drže Akademiju 3×3, kako bi deca dolazila na treninge, a mislim da će posle OI biti ludilo zato što je neverovatan broj ljudi pratilo ovaj sport. Mislim da je cela Srbija pratila basket. Čak sam čuo da je basket bio jedan od najpraćenijih sportova kod nas i mnogo nam je drago zbog toga i nadam da se će što više dece dolaziti na basket. Kad sam bio mlađi, svaki teren za basket bio je pun, igraš sa starijima, boriš se za svoje mesto na terenu. Toga poslednjih četiri-pet godina nema previše, ali mislim da se deca zbog nas vraćaju na teren i mnogo mi je drago. Kad vidim da klinci igraju basket uvek svratim na teren da im se javim, da igram sa njima, da šutiram. Puno mi je srce kad vidim decu na terenu.

Podrška porodice

Kao i svaki sport, tako i ovaj traži mnogo odricanja.

– Velika su odricanja, i moja supruga, koja je moja najveća podrška, koja sve razume, pogotovo kad imam jedan ili nekoliko treninga dnevno, gleda da me ne zamara s nekim stvarima. Pomaže mi puno oko svega što mi je veoma važno. I sin je tu, ali on je još mali. Ne postoji ništa lepše od dece na svetu. Pored moje žene tu je i moja porodica, koja je uvek uz mene i njihovu ogromnu podršku imam, što mi puno znači da nastavim da radim – kaže Majstorović.

Šta posle basketa, nije još razmišljao. Ostao bi, kaže, u ovom sportu:

– Dosad nije bilo mnogo trenera u basketu i mislim da je on sve potrebniji u ovom sportu zbog taktike i voleo bih možda da budem trener u ovom sportu. Naravno, ako bude neka dobra ponuda preko, što da ne? Moj cilj je za sada da probamo da učestvujemo i na OI u Parizu 2024. i da probamo da uzmemo zlato.

Gde god da ide Dejan sa sobom, nosi srpsku trobojku na kojoj piše Banovci, ime mesta odakle je:

– Volim što sam iz Banovaca. Na balkonu su rekli da sam iz Beograda i da su mi odmah dali mikrofon, ja bih to ispravio. Naravno, volim Banovce, jako lepo mesto, tamo sam odrastao, odem svaki vikend kući kod mojih. Uvek je lepše biti u dvorišu nego u stanu. Ponosan sam odakle sam i uvek želim to da istaknem!