Da prežive u samoći

Vredna pomoć našeg anonimnog čitaoca i velikog dobrotvora iz Bad Homburga u Nemačkoj, stigla je ovih dana na siromašnu i raseljenu Rogoznu, u zabita sela Dragočevo, Znuša i Cvrnje gde, daleko od grada, u bedi i sirotinji, žive siromašne i bolesne i starice Stana Minić, Olga Mihajlović, Slobodanka Milošević i Ratka Đorđević.

Usamljene bake žive same u trošnim i zimi često hladnim kućercima bez vode i kupatila, decenijama nisu bile u gradu, niti na lekarskom pregledu, nemaju nikakva primanja, čak ni socijalnu pomoć. Od prošle jeseni Stana Minić je nepokretna, a već godinama Slobodanka Milošević je polušlogirana. Jedina pomoć i podrška su im dalji rođaci i komšije iz susednih sela i naši čitaoci.

– Meni dobri ljudi, a posebno čitaoci „Vesti“, pomažu duže od decenije. Da nije bilo njihove pomoći ne znam da li bi još bila u životu – priča osamdesetogodišnja starica Stana Minić iz zabitog i zimi često od ostalog sveta odsečenog Dragočeva.

Stana se igrom sudbine, nije udavala, nema porodicu, a na planini je ostala zbog majke Cvete koja je preminula pre pet godina.

– Imam samo dve kokoške i mačka koje od kako sam nepokretna jedva uspevam da nahranim. Povremeno me posete rođaci Budo i Rade iz susednog sela i donesu mi hleba i mleka, a poznati humanitarac Hido Muratović doneo mi je prošle jeseni invalidska kolica, Bog im dao sreće i zdravlja. Puno se obradujem kada ovako iznenada dobijem neku pomoć. Bog neka čuva tog velikog dobrotvora iz Nemačke. Doneće mi Rade hleb i brašno iz Novog Pazara, kupiće mi i najpotrebnije lekove, platiću i struju, a nešto ću čuvati za ne daj Bože, ako se još teže razbolim – priča ova siromašna starica preteškog života i tužne sudbine.

Slične muke i brige ima i njena komšinica sa drugog kraja ovog raštrkanog planinskog sela Olga Mihajlović koja takođe decenijama živi sama.

– Nikakva primanja nemam, stara sam i bolesna i ne mogu da radim. Dešava se da ostanem bez kilograma brašna u kući, a bilo je i dana kad sam gladovala i sada me često, kad se istanje zalihe hrane, uhvati panika – priča baka Olga.

Naglašava da su je spasli dobri ljudi koji joj povremeno pošalju pomoć.

– Hvala puno ovom dobrotvoru iz Nemačke, mnogo mi znači njegova pomoć. Kupiću brašno i druge namirnice, a pokušaću i iz Novog Pazara nekako dobijem lekove, platiću i dug za struju – dodaje baka Olga.

Na drugoj strani Rogozne, u selu Znuša gde je ostalo još samo nekoliko staračkih domaćinstava, živi sama i vodi tešku borbu za golo preživljavanje baka Slobodanka Milošević kojoj je od mladih dana paralizovana leva ruka. Paraliza joj je delimično zahvatila i celu levu stranu, pa iako teško hendikepirana, Slobodanka uspeva da sama jednom rukom sebi umesi hleb, skuva ručak i iscepa drva, a leti često, da bi preživela, traga za pečurkama i drugim šumskim plodovima.

– Malo mi je lakše od prošle godine, od teksta u „Vestima“. Dobri ljudi razumeli su moj život i moju muku, pa mi povremeno pošalju pomoć koja je meni, kao ova najnovija iz Bad Homburga, zlata vredna. Jedno vreme biću zbrinuta – ističe, uz veliku zahvalnost i pozdrave dobrotvoru, baka Slobodanka.

Ratki u dobar čas

Malo dalje od Znuše gde živi Slobodanka Milošević, u selu Cvrnje, gde su ostale još samo tri kuće, živi baka Ratka Đorđević. Donedavno, sa njom bila ćerka Slobodanka, a sada je sama. Pomoć iz Nemačke joj je, kaže, dobrodošla.

– U kući imam samo dva-tri kilograma brašna i pola litre zejtina. Donacija iz Bad Homburga omogućiće mi da ponovo obnovim zalihe hrane i preživim još neko vreme, a kasnije videćemo. Nama starima i usamljenima na Rogozni život je svakodnevna borba i velika neizvesnost. Hvala puno tom dobrom čoveku iz Nemačke, pozdravite ga i prenesite mu moje pozdrave i zahvalnost – poručuje baka Ratka.

Slede nova uručenja

Dobrotvor iz Bad Homburga obradovao je još nekoliko nevoljnika u ovom kraju, pa tako u narednim danima slede uručenja njegovih donacija starini Dušimiru Vuksanoviću sa Golije, porodici Baždar iz Sjenice, Milanu i Gorici Acković i Dilji i Milanku Drobnjak sa Rogozne, porodici Bandović i Atifi Ljajić iz Novog Pazara o čemu ćemo pisati u narednim izdanjima „Vesti“.