Da li politika Bila Klintona na Balkanu doživljava preporod?

Nakon prvog evropskog putovanja predsednika Bajdena na samit G7 i nakon sastanka sa predsednikom Putinom, dominantna poruka nove američke administracije je „Amerika se vratila“ i „Diplomatija se vratila“ na svetsku scenu.

Primetno je međutim da tokom protekle Trampove administracije na svetskoj sceni nije nedostajalo niti Amerike, niti diplomatije, ali se moramo zapitati čijim interesima služi diplomatija; interesima američkog naroda ili interesima „međunarodne globalističke zajednice“?

Važno je razmotriti koje šire implikacije trenutni američki „povratak“ može imati na goruća pitanja sa kojima se svet i dalje suočava. Kako će Bajdenova administracija služiti srpsko-američkim i interesima srpskog nacionalnog korpusa, posebno nakon potpisanog Vašingtonskog sporazuma u vreme administracije predsednika Trampa?

Sudeći prema izjavama i pojedinim potezima načinjenim u prvih šest meseci nove administracije, Sjedinjene Države se vraćaju tradicionalnoj, status-kvo politici. Očigledan je povećan pritisak na pet članica EU koji nisu priznale nezavisnost Kosova* da to učine, i povećan je pritisak na status Republike Srpske zagarantovan Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Vec uhodana matrica takozvanog srebreničkog genocida je ponovo udarna tema koja zauzima javni prostor i kojom se licitira na kontinuiranu štetu srpskog naroda, a prvi zvanični izvršni nalog administracije koji se odnosi na region je blokiranje imovine i obustavljanje ulaska u Sjedinjene Države određenim osobama koje doprinose destabilizaciji situacije na Zapadnom Balkanu, u grubom prevodu sankcije.

Previše poznat i ustajao odjek toliko puta ponovljenih fraza oko priznanja, normalizacije, teritorijalnog integriteta i slično, odjekuje regionom, bez mogućnosti razmišljanja izvan uhodanih okvira koji bi postigli bilo kakav razuman, dugotrajan i konkretan napredak. U Evropskoj uniji kao i u dubokodržavnom Vašingtonu se ista limenka već neko vreme sutira potpuno istim putem, uz očekivanje da će uporno ponavljanje istih poteza, dati drugačiji rezultat. Takav metod je sam po sebi blaga definicija ludosti.

Čak se licitira i dobro poznatim nizom kadrovskih likova koji su službovali tokom prethodne ere Klintona/Obame/Bajdena, i kao duhovi mračne prošlosti neprekidnim prisustvom stvarali svoje karijere i legate upravo na balkanskim problemima.

Oni se trenutno pozicioniraju kao zvaničnici koji će upotrebiti sve raspoložive mehanizme za finalizaciju utvrđenih agendi iz 1990-ih, i ponovo se pozabaviti svojim balkanskim projektima.

Medlin Olbrajt, Danijel Server, Moli Montgomeri, Met Palmer, Januš Bugajski, Samanta Pauers i još nekolicina drugih će biti predvodnici napora koji su absolutno verni Klintonovoj doktrini, ili močvarnoj doktrini „birokrata duboke državne” što podrazumeva puno priznanje nezavisnosti Kosova sa članstvom u međunarodnim institucijama, i eliminacija Republike Srpske.

Poželjni način isporuke ove agende ce verovatno biti mnogo otvorenija agresija i pritisak, a ne finesa.

Istini za volju, takođe moramo prepoznati da se svet u kom danas obitavamo poprilično razlikuje od onog od pre 20 godina, razlikuje se od pre osam godina, i izuzetno se razlikuje i od onog od pre šest meseci, s obzirom na gorak efekat proteklih americkih izbora 2020. godine, koji još uvek svež kao neki čudan omen visi nad celim svetom. Međutim, u spoljnopolitičkom smislu, posebno kada je Amerika suočena sa mnogo većim, i samoproklamovanim pretnjama poput Rusije, Kine, ili Irana, balkanska pitanja su obično naknadni efekti koji prolaze mnogo niže ispod radara šire američke javnosti, ako se uopšte i pomenu.

Generalno, kako su Srbi nevidljivi i nisu prisutni u Vašingtonu, dosledni dugogodišnji lobistički napori srpskih neprijatelja, stvorili su od Srbije i srpskih interesa predmet političkog raskusurivanja, a ne ravnopravnog subjekta i partnera u pregovaračkom procesu. Uzimajući u obzir da u unutrašnjim krugovima NATO i dalje deluju oni koji ne samo da krive Srbiju za sve događaje iz 1990-ih, već i dalje insistiraju na lažnom narativu da je najveća pretnja Balkanu stvaranje „Velike Srbije“, posao pred nama je pregolem, a čini se problemi nepremostivi.

S obzirom na to da i Rusija i Kina svet gledaju u trodimenzionalnom i realnom vlastitom interesu, Sjedinjene Države, ali i cela transatlantska alijansa su postale talac dogmatske vizije svoje nemaštovite i konformističke birokratije koja nije u stanju da iskoči iz sopstvene eho komore. Na takvom terenu američke karijerne diplomate mogu biti nadigrane od strane protivnika, ali na žalost, svi oni kao pregovaračku valutu koriste manje igrače poput Srbije.

Ako se diplomatija zaista vraća na velika vrata, kako je naglasio predsednik Bajden, da li joj je njegova administracija u potpunosti i jednako predana na svim frontovima, uz potpuno poštovanje onih sa kojima pregovara? Bivši ambasador Ričard Grenel ne smatra da jeste, i naglasio je upravo nedostatak inicijative Bajdenovog tima da se uključe u razgovore Srbije i predstavnika takozvanog Kosova* dok su svi boravili u Briselu.

“Ako se diplomatija kako kažete vratila, zasto u njoj ne učestvujete? “ primetio je Trampov bivsi specijalni izaslanik za Srbiju i Kosovo*.

Za Ameriku tendencija širenja komponenata politike nacionalne bezbednosti postaje teret, jer se oslanja prevashodno na prekomerne američke vojne resurse, i tu diplomatija i dalje ostaje sekundarna.

Zauzvrat, američka nacionalna bezbednost bi trebalo da nalaže da Sjedinjene Države Kinu i Rusiju tretiraju kao konkurenta, a ne kao neprijatelja, jer upravo kroz tu prizmu posmatraju i one zemlje cijim interesima mogu da trguju, sto ukljucuje i Srbiju ali i ceo Balkan. Proširenje NATO na istočnu Evropu, što je priznato kao zalog koji je dat prilikom raspada Sovjetskog Saveza, a koji je predsednik Bill Klinton ignorisao, stavio je Ameriku u dužnicki polozaj da brani ne samo zapadnu Evropu, već i Poljsku, Slovačku, Sloveniju, Albaniju, Bugarsku, Hrvatsku, severnu Makedoniju, baltičke države i minijaturnu Crnu Goru.

Tim okvirima se predsednik Tramp jako protivio, ali nakon prve Evropske posete predsednika Bajdena, vratili smo se na “business as usual”.

U tom poretku, koji za Srbiju i nije nov, moramo se ipak mnogo bolje konsolidovati kao nacionalni korpus, upotrebiti i angazovati rasejanje u političke svrhe, definisati nacionalne interese te ih postaviti kao crvene linije koje moraju po svaki cenu ostati netaknute. Kao što je britanski državnik Lord Palmerston rekao 1848. godine, „Nemamo večnih saveznika i nemamo večitih neprijatelja. Naši interesi su večni i trajni, naša dužnost ih je slediti“.

Piše: Dr Olga Ravasi, profesorka političkih nauka