Čuvarka srpskog nasleđa

Beograđanka Gordana Stanojević 35 godina radi u kiosku, a pravi neverovatna minijaturna dela koja do najsitnijih detalja oslikavaju seoske prostorije kakve su bile nekada, pa bude nostalgiju i najfinije emocije u ljudima.

Izgrebana ulazna vrata sa šustiklom na prozoru, klip kukuruza koji visi pored zvonceta, stara česma, tegle sa džemom i krastavčićima na prozoru, venac belog luka… Malo dalje čuči „smederevac“ sa prebačenom kariranom krpom na dršci. Na šporetu je čuvena crvena tepsija na tufne sa ispečenom gibanicom, dok pored leže cepanice. U blizini je i stočić sa oklagijom i tek razvijenim, brašnjavim testom… Miriše na staru, skoro zaboravljenu seosku idilu, zar ne?

Plakala cela porodica

– Volim etno-sela, fascinantna su mi. Nisam imala selo, babe su mi umrle pre mog rođenja, ali išla sam malo kod strine i neke stvari su mi se urezale u sećanje, recimo „smederevac“. Kad sam ga napravila, onako neobojenog sam ga stavila na Fejsbuk i ljudi su poludeli. Prodala sam ga za nekoliko minuta. Ne mogu da vam opišem emocije koje je „smederevac“ probudio kod ljudi, pa sam u jednom trenutku istovremeno pravila šest ovih šporeta. Sanjala sam ga (smeh). Slično je i sa plavo-belim kutijama za šećer i brašno (sećate se kuvara, bucka?)… Valjda su se svi urbanizovali, pa im nedostaje selo, ta atmosfera, taj ambijent. Nostalgija – konstatuje na početku razgovora za „Vesti“ Gordana (53), žena neobičnog talenta koja tek dve godine pravi minijature.

Počela je kada je radila dekupaž prozorčić sa saksijama i palo joj je na pamet da bi tu lepo legao jedan mali fenjer, pa vrata… Njenoj sestri se dopalo, pa je poslala drugarici koja ga je i kupila. I tako je krenula… Sve minijature, kaže, radi na isti način. Veže se za neki glavni predmet (šporet, kredenac, stočić), pa od njega pravi priču, nadograđuje šta ide na to, šta pored… da bi izgledalo kao uhvaćeni trenutak. Zamišljeno nacrta na papiru, a koristi lenjir i odokativnu procenu. Kad radi nešto novo, na primer fotelje ili krevete, uz skicu napravi i šeme, da ima za drugi put. Inače, samouka je. Voli sve da vidi i pročita, a budući da radi u kiosku, razni časopisi su joj dostupni, pa je mnogo toga naučila.

– Jedna devojka je poželela biblioteku s foteljom i visokom lampom, dok je jedna žena tražila sto sa stolicama, a na stolu fildžan. Tražili su i stari kredenac… Definitivno su sada najtraženiji seoski ambijenti – potvrđuje umetnica.

Setila se Goca da joj je jedna Požarevljanka poslala fotografije kuća u kojima su se rodili njeni roditelji.

– Jedna od kuća je bila, mislim, vranjanska, za koju sam pravila venac i šporet na kojem se peku paprike. Obavezan je bio nizak sto s tronošcima, a na stolu pogača, pečene paprike i sir. Kada je videla, devojka je prvo otplakala, pa poslala bratu, pa su zajedno plakali. Isto je bilo i sa mamom i tatom kad su dobili poklon – setno priča umetnica koja je za nepune dve godine napravila 29 minijatura.

Za jednu joj obično treba dve nedelje rada, dok joj je, na primer, za omiljenu kuhinjicu bilo potrebno čak tri i po meseca. Uglavnom radi po pet-šest sati, zavisno od posla i porodičnih obaveza, ali i od elana. I svašta zna da napravi.

Živci kao od čelika

– Najteža mi je bila šivaća mašina za mini krojačku sobu – priznaje uz objašnjenje da je sve uspela da napravi, od mini rolni materijala i metra do krojačke lutke, makaza i starinske pegle. Samo se oko mašine namučila, kaže, dok se mi divimo mini-burdi na stočiću gotove radionice. I ne verujemo kakve detalje uspeva da uradi na nečemu što ima samo pet milimetara, te zaključujemo da ima živce kao od čelika.

– Kažu kolege da se s ovim lečim (smeh). Nekome je čudno, ali mene ovo zaista smiruje. Kad uđem u to, zaboravim na sve. Zahteva veliku koncentraciju jer je veoma pipavo. Šoljicu, recimo, pravim na vrhu hemijske olovke, glina je nezgodna kad je mesiš, a i radim sa skalpelom – podelila je s nama „muke“ zanata, te otkrila da su joj na početku komadi ispadali iz ruke, ali se vremenom navikla, pa sad radi mnogo brže i lakše.

Od prodaje minijatura ne može da se živi, ali to joj i nije cilj, jer joj je ovo samo hobi u kojem uživa. Najbitnije joj je da kupci budu zadovoljni.

– Dobijam fantastičnu energiju od posmatrača i kupaca. Oduševljeni su, kažu da sam pogodila izgled 100 odsto. Zaplakala sam kad sam čitala neke komentare, i od starijih i od mlađih. Pišu kako sam probudila u njima emocije, vratila ih u prošlost, podsetila ih na mamu ili nanu… Nazvali su me čuvarkom srpskog nasleđa, taj naziv mi se najviše dopao. I onaj da moje radove treba uvrstiti u kulturnu baštinu. Takvi komentari me teraju da idem dalje, da ne odustajem. Na leto mi se ćerka porađa, stiže drugo unuče, pa ću imati manje vremena, ali neću odustati – ističe umetnica za kraj.

Ljubav nema cenu

Fenjer je bio prva minijatura, a najomiljenija joj je kuhinja sa svim elementima, trpezarijom na čijem stolu je malecna šolja kafe uz dnevni boravak sa regalom, dok je na zidu „Dama sa bisernom minđušom“, slika koja je krasila tolike domove.

– Napravila sam je prošlog leta. Omiljena mi je zato što ima najviše detalja. Na nju sam baš ponosna, nema osobe koja nije odreagovala na nju – kaže naša sagovornica, koja ne krije koliko ceni svoje minijature. Koštaju od 40 do 100 evra, zavisno od detalja, a mi pitamo da li je kuhinjica najskuplja.

– Nju ne dam, ona je moja – kaže i uzima je u ruke. Za svaki slučaj. A svi je pitaju koliko košta, hoće da kupe, ali Goca ne da.

– Odlepila sam cenu od 200 evra. Neko kaže ok je cena, neko da je jeftino, neko da je skupo. Meni kad se nešto sviđa, neko vreme se odreknem nečega, tipa ne idem kod frizera nego se farbam sama, pa skupim potreban novac. Daš frizeru 2.000 dinara za frizuru, a već posle dva dana je nemaš, a ovu minijaturu će i praunuče da ti nasledi. Da li je mnogo – pita se.

Nameštaj za lutke

Naša sagovornica jedina radi minijature na ovaj način dok ostali mahom prave nameštaj za lutke.

– Planiram i to da probam, ali mora drugačije da se radi, da bude čvršće. Pravi se od drveta, s drugim lepkom, ali je s druge strane lakše jer su komadi veći. Probaću sigurno, pa da unuki za prvi rođendan poklonim kućicu za lutke – obećava Goca.

Đerdapsko dete

– Ja sam „đerdapsko dete“. Rođena sam u Kladovu, tata Stanko je radio u građevinskoj firmi koja je tamo pravila hidrocentralu. Imala sam šest meseci kad smo prešli u Beograd – priča Gordana.

Završila je školu za mašinskog slovoslagača za štampanje knjiga i nikada to nije radila, ali zato 35 godina prodaje knjige u kioscima, od toga 20 u jednoj kod Opštine Zvezdara. Razvedena je, živi s ocem, ima sestru Snežanu. Ćerka Katarina (31) joj je već podarila unuka Milana (4), a u junu očekuje i unuku.

Ništa se ne baca

Gocine minijature su uglavnom 25 sa 24 centimetra i mogu da se drže na stolu, ali se uglavnom kače na zid. Mogu imati kukice (tada su 30x
24), kao mali čiviluci za ključeve, ešarpe, ogrlice… Kako će verovatno stajati na zidu, podloga minijature mora biti čvrsta, pa koristi MDF i lepenku (vrste drveta i kartona). Tu su i razni reciklirani materijali: tvrde kartonske kutije, čepovi, žice, vrh paste za zube, mase za modeliranje (glina, das masa, hladni porcelan), lepak, drveni i silikonski štapići, epoksi smola, perlice za nakit…

– Kad sam počinjala, svi su mislili da sam poludela, ali su videli i da sam rešena u nameri i podržali me. Sad mi i pomažu. Pre nego što bi nešto bacili, zovu me da pitaju da li bi mi koristilo za nešto – zadovoljno se osmehuje.

Maher za detalje

Oduševila nas je i minijatura ulaznih vrata ispred kojih je stočić sa stolicama, na krovu saksija čuvarkuće, a ispod strehe gnezdo od pravih, onih najmanjih grančica. I dečja soba sa malenim krevecem, policama s igračkama, stolicom ljuljom, flašicom s mlekom…

Voli i dekupaž

Niko u Gocinoj familiji nema talenat u rukama, pa su se svi iz njene okoline čudili otkud njoj. A ona je uvek nešto radila s rukama: štrikala, heklala, pa počela dekupaž pre šest godina.

– Sestra i ćerka su mi za Novu godinu kupile ram za fotografije, urađen u dekupaž tehnici. Dopalo mi se kako izgleda. Kako mi je to leto bilo dosadno, probala sam dekupaž. Prvo sa futrolama za naočare, posle kutije… Lepo je išlo, imam kupce za to, a radila bih i dalje, ali ne stižem – iskrena je Goca.

Prva izložba

Poslednji vikend u martu Gordana je imala izložbu u Opštini Zvezdara gde je predstavila 13 minijatura.

– S predsednikom Vladanom Jeremićem sam prijatelj na Fejsbuku. On je video šta radim, pa mi je predložio da napravimo malu izložbu. Bilo je predivno! Hvala mu puno, svima njima – zahvalna je Goca.

Neki posetioci su, dodaje, došli iz Paraćina, Ćuprije, Novog Sada…

– Svi se na Fejsbuku dive radovima, a padnu u nesvest koliko lepše izgledaju uživo. Tri minijature sam prodala tad – navodi Goca, uz komentar da je deci bilo najzanimljivije „kako je brašno na stolu, a ne ostaje im na prstima“. Bilo je, kaže, divno gledati njihova zbunjena i oduševljena lica.

– Volela bih da imam izložbu u nekoj galeriji. Ali polako, biće. Ne žurim – kaže optimistično i samouvereno.