Ćutanje boli više od rana

Stotinak ratnih vojni veterana i invalida, koji već drugu nedelju protestuj u centru Beograda ni posle razgovora sa saradnicima predsednika Srbije i zvaničnika Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, ne odustaje od svojih zahteva.

Nenad Stanić, jedan od heroja sa Košara koji u Pionirskom parku preko puta zgrade Skupštine Srbije od 28. septembra predvodi skup pod nazivom „Bili smo na braniku otadžbine – gde smo sada?“, kaže da će sa predstavnicima resornog ministarstva ovog vikenda pokušati da se sporan Nacrt zakona o boračkoj zaštiti izmeni u njihovu korist, ali i da ne odustaju od toga da ih primi predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

– Ne tražimo ništa više nego da nekome kažemo šta nas to tišti i zbog čega smo se odlučili na ovakav korak. Svih ovih godina država za nas nije imala nikakvog sluha, a o problemima koje ističemo i dalje se ćuti – tvrdi Stanić.

On ne isključuje mogućnost i da radikalizuju protest, ali ne želi da otkriva detalje.

– Jedino je sigurno da ne odustajemo bez jasnih rešenja. Sve drugo ne zavisi od nas.

U svojevrsnom vojnom kampu u kome je većina veterana u istim onim uniformama u kojima su se borili devedesetih, ali i 1998. i 1999. na Kosovu, nalazi se i Slavica Popadić (61), ratni vojni invalid iz Kraljeva po kojoj je pre nekoliko godina snimljen dokumentarni film „Slavica“.

Na uniformi je orden koji je dobila zajedno sa ostalim pripadnicima legendarne 252. oklopne brigade zbog odbrane Kosova 1999.

– „Nema nazad, iza je Srbija“ bio je moto naše jedinice. Taj moto i dalje živi. Ako treba, ovde ćemo provesti celu zimu jer se borimo za dostojanstvo svih onih koji su branili otadžbinu, a sete nas se samo kada su neke državne proslave i posle opet po starom, potpuna tišina – objašnjava.

Ranjena je u noge 28. maja 1999. od protivtenkovske mine na koju je naletelo sanitetsko vozilo dok je spasavala troje romske dece kod Male Hoče.

Objašnjava da niko ko je na ovom protestu nema partijsku knjižicu, već su to oni ratnici kojima se država i narod klanjaju svakog 24. marta kada se obeležava početak NATO agresije na Srbiju.

– Srbija je poslednjih nekoliko godina saznala da u njoj postoje i neki heroji koji su branili i odbranili otadžbinu. Evo ih, ovde su, protestuju, jer i heroji od nečega moraju da žive – dodaje ogorčeno 39-godišnji Nebojša Manojlović (43), nekadašnji mlađi vodnik koji je bio u vojsci do 2003, kaže da je razdužio uniformu jer nije imao od čega da izdržava porodicu, a da je situacija u Vojsci i dalje loša.

– Ništa bolje nije ni u veteranskoj populaciji. Tolika udruženja su nas i dovela do toga da dezerteri imaju veća prava i zasluge od nas koji smo branili zemlju.

Među onima koji gotovo svakodnevno obilaze veterane i daju im podršku i Kata, majka jednog od heroja poginulog na Košarama, Tibora Cerne.

– Mi smo narod koji ne poštuje svoju istoriju i svoje junake. Ne znam kada se to u Srbiji nije živelo u muci, trzavicama i trci za životom. Stalno trčimo za životom i ne uspevamo da ga stignemo. Žalosno je što vlast ne zna kako joj živi narod, zato što je nema među narodom – ističe Kata Cerna.

Dezerterima oduzeti sva prava

Petočlana delegacija veterana je razgovarala sa šefom kabineta Aleksandra Vučića, Ivicom Kojićem, kao i državnim sekretarom u Ministarstvu za rad, socijalna i boračka pitanja Nenadom Nerićem.

Predali su im ukupno osam zahteva od kojih su ključni formiranje posebnog ministarstva za veterane i povlačenje aktuelnog Nacrta zakona o boračkim pravima.

– Tražimo i da se odmah ukinu neustavne dopune zakona o pravima RVI i članovima porodica poginulih boraca iz prošle godine, da se dokazanim dezerterima ukinu sva boračka prava, a svim ratnim vojnim invalidima i porodica palih boraca dodele nacionalne penzije. Takođe, tražimo i da veterani ubuduće primaju borački dodatak do 60. godine, a posle toga automatski boračku penziju, kao i da se ukine ograničenje od pet godina za PSTP i ostale bolesti koje ova bolest prouzrokuje. Na kraju, tražimo i da se ubuduće Vidovdan slavi kao državni praznik ratnih veterana Srbije – nabraja Nenad Stanić.

Posete bivših komandanta

Nekadašnje borce i invalide svakodnevno obilazi bivši saborci, ali i komandanti. Između ostalih, obišli su ih generali Božidar Delić, Stojan Konjiković i Sreto Malinović.

Profesor operatike i taktike RV i PVO na Vojnoj akademiji, pukovnik Zoran Stojiljković takođe je obišao nekadašnje saborce.

– To su ljudi koji se bore isključivo za svoja prava. Oni ne žele ništa što nije realno, a ključno je osnivanje posebnog ministarstva i da se napokon razdvoje dezerteri od ljudi koji su branili zemlju – kaže pukovnik Stojiljković.

Udruženjima pare, borcima ni dinar

Nenad Mihailović, nekadašnji pripadnik Interventnog voda 55. graničnog bataljona 549. motorizovane brigade VJ.

Kaže da se priključio protestu kako bi veteranska i populacija ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca napokon dobili ono što im pripada – priznanje da postoje.

– Za državu već 20 godina kao i da ne postojimo. Nije to samo greška sistema, već i naša. U Srbiji je više od 800 raznih udruženja koja se finansiraju iz budžeta ili kroz razne projekte. Verujete li da je ove godine država izdvojila 50 miliona dinara za razna boračka udruženja, a da borci ne vide ni dinar od tih para? Zato je bitno da se osnuje boračko ministarstvo na čije čelo bi stao borac koji nije ukaljao svoj obraz. Odmah posle toga bi tužilaštvo počelo da radi i hapsi sve one koji su krali zaklanjajući se iza naše populacije – priča Mihailović koji je 1998. i 1999. proveo na Kosovu, a do 2004. godine imao dijagnozu da je oboleo od PTSP-a:

– Po slovu zakona ja sam sada potpuno zdrav čovek. Jedino što ne znam zbog čega se i dalje javljam psihijatru.