Slovenci su ove godine proslavili trideset godina od nezavisnosti, a pola života su mi uzeli. Trideset godina sam živeo normalno, a sledećih trideset sa međunarodnom poternicom za vratom i gnusnom optužbom da sam ratni zločinac. Nije mi žao što nisam išao nigde van Srbije, ali je jako ružan osećaj kada vas mediji osude i pre presude i to za najteže krivično delo. Ne kažem za sebe da sam junak, ja sam običan čovek, ali mi je drago što sam skinuo to breme i što sam dokazao da sam te 1991. uradio jedino što je bilo ispravno.
Ovako za „Vesti“ priča Dragomir Grujović (60), kapetan prve klase u penziji, jedan od zaboravljenih srpskih junaka. Rešenjem Višeg suda u Novom Mestu i to na ćirilici, Grujović je nedavno oslobođen i poslednje tačke optužnice koja je protiv njega podignuta samo zato što je juna 1991. godine odbio da preda magacin JNA pun goriva tadašnjoj Teritorijalnoj odbrani Slovenije.
Okružni sud u Novom Mestu je početkom juna ove godine najpre odbacio optužbu da je počinio ratni zločin, a zatim, krajem meseca i prekvalifikovalo pokušaj ubistva u „nanošenje teških telesnih povreda“ – krivično delo koje je u ovom procesu zastarelo još pre – 20 godina!
Time je formalno završen i poslednji postupak koji se u Sloveniji vodio protiv nekog pripadnika JNA.
Sve je započelo 25. juna 1991. kada je Slovenija proglasila nezavisnost i preko noći se otcepila od ostatka SFRJ. U sledećim danima njihova Teritorijalna odbrana je počela da napada i blokira kasarne JNA, a jedna od glavnih meta bilo je skladište nafte u Pušćavi kod Mokronoga, gde je čuvano 7,2 miliona litara goriva.
Revolveraški obračun
Četiri dana kasnije, 29. juna, tadašnji komandir skladišta, Slovenac Branimir Furlan je odlučio da svojoj državi „pokloni“ i ovo skladište i 35 vojnika u njemu. Grujović, u to vreme stariji vodnik i Furlanov zamenik, prvi se suprotstavio.
Usledio je pravi revolveraški obračun u kome je, mada je Furlan prvi potegao svoj pištolj, Grujović bio brži i – precizniji. Slovenac je ranjen u nogu i odmah prebačen do kapije
kako bi ga preuzeo sanitet TO Slovenije, a Grujović je odlučio da po svaku cenu brani ono što mu je država poverila, ali i živote golobradih mladića iz svih bivših SFRJ republika.
Objašnjava da se i danas, 30 godina kasnije, seća svakog detalja iz pakla kroz koji je prošao.
– U skladištu su bila ukupno trojica Slovenaca. Jedan je otišao na odmor, a zapravo se priključio TO, drugi je bio „bolestan“. Furlan je odlučio da i naftu i nas preda svojima. Kada je potegao pištolj na mene, a ja uzvratio morate shvatiti da to nije bio obračun dvojice stranaca. Sa tim čovekom sam nekoliko godina delio dobro i zlo, družio se. Eto koliko je sve bilo iskreno kada je pokušao da me ubije – priča naš sagovornik.
Ispostavilo se da drama tek tu počinje jer su teritorijalci ubrzo pokušali na silu da upadnu u magacin. Odustali su tek kada im je zapretio da će sve dići u vazduh.
– Ono što Slovenci nisu znali je da sam bio prepušten sam sebi. Prva 72 sata uopšte nisam spavao. Očajnički sam pokušao da telefonom dobijem bilo kog od svojih pretpostavljenih, ali niko se nije javljao. Organizovao sam odbranu, ali i učinio sve da zaštitim živote te dece na odsluženju redovnog vojnog roka. Zahvaljujući svedočenju jednog od njih, Vojislava Pićana, iz Grblja kod Budve, otpala je optužba da sam prvi pucao. Taj vojnik je sve video i nije se plašio da kaže istinu. Sa desetak tih mladića sam i danas u kontaktu. Sa jednim sam se okumio, drugom sam bio na svadbi, a svi drugi obavezno pozovu ako prolaze blizu Čačka – priča nam Grujović.
Odbio kofer pun para
Zbog ovog podviga još dok se nalazio u skladištu, Ukazom načelnika štaba Vrhovne komande JNA „zbog izuzetnog požrtvovanja i ispoljene hrabrosti“ vanredno je unapređen iz podoficirskog u čin poručnika, a novinski stupci u Srbiji su bili puni naslova da je reč o „novom Sinđeliću“.
U drugoj nedelji blokade skladišta, Grujovića zove lično Milan Kučan, tadašnji predsednik Slovenije.
– Razgovor je trajao desetak minuta. Tek kasnije sam saznao da je već pročitao moj „profil“ koji su sastavili psiholozi iz Kliničkog centra Ljubljana. Oni su tvrdili da normalan čovek može da izdrži najviše 72 časa pritiska pod kojim sam ja bio. E, pa prevarili su se. Kučan mi je tada, kada je uvideo da ništa drugo ne pomaže, direktno ponudio pola miliona maraka u koferu i bezbedan prolaz preko Mađarske do Subotice.
Mnogo toga bih mogao da kupim za te pare, mnogi su i kupili, ali nisam taj čovek. I kada su mi posle svega nudili da ostanem u Beogradu, da ću ubrzano napredovati, i to sam odbio. Vratio sam se u svoj Čačak. Čista obraza. Čist obraz nema cenu.
Sačuvao sve vojnike
Ubrzo je usledilo i primirje.
– Kada je 18. jula JNA dobila naređenje o povlačenju ljudstva i tehnike, počelo je i prebacivanje goriva. Nijednu kap nafte im nismo ostavili. To je bio moj uslov. Bog me je pogledao pa mi nijedan vojnik nije poginuo niti je bio ranjen. Tada je u Sloveniji stradalo puno pripadnika JNA, mislim 44. U mnogim mestima, poput Škofije kod Kopra vojnici su ubijeni mada su se predali. I nikom ništa. Sloveniju niko ne pita kako je majkama te pobijene dece, a to nisu bili samo Srbi, već mladi iz svih tadašnjih jugoslovenskih republika.
Krvavi raspad SFRJ je herojski poduhvat ovog Čačanina brzo gurnuo u zaborav. Jedini koji nisu zaboravili bili su Slovenci.
– Prvobitna optužnica protiv mene je podignuta 1994. i to zbog ratnog zločina i pokušaja ubistva. Međutim, to sam saznao tek pošto sam 2011, na sajtu Dokumentaciono-informacionog centra Veritas video da se nalazim na poternici Interpola i to od 2007. godine. Onda je 2012. optužnica volšebno stigla na moju kućnu adresu, ali sam je vratio. Tražio sam da mi je dostave na ćirilici. Kao što vidite, toga su se držali do kraja. Ja sam poslednji pripadnik JNA kome su sudili i verovatno jedini kome je suđenje bilo na „ćirilici“ – smeje se Grujović.
Na naše pitanje da li bi danas, trideset godina kasnije sve uradio isto, ne okleva sa odgovorom.
– Znam da bih isto uradio. Ima nešto jače u čoveku. Deda mi je bio solunac, po njemu nosim ime. To je krv koja vuče i džabe ti je – kaže na kraju razgovora Čačanin koji je pobedio Sloveniju.
Svedočenje u Beogradu
Grujović je prvu izjavu dao u Beogradu, pred Sudom za ratne zločine Srbije.
– Kada se završilo to saslušanje samo sam se molio Bogu da mi oni ne sude, već Slovenci. Jedna od sudija me je pitala i zašto nisam prišao Furlanu posle ranjavanja da mu ukažem prvu pomoć. Kažem joj: „Gospođo, imao sam ranjenog vojnika, njemu sam pritrčao“, a ona mi odgovori: „Da, ali Furlan vam je bio
bliži“. Pitao bih je kako bi razmišljala da je njen sin tada bio u Sloveniji.
Zavitlavanje Čačana
Čačani su poznati po specifičnom, oštrom humoru i Grujović nije bio izuzetak kada se saznalo da je Furlan prvo postao načelnik Generalštaba Slovenije, a zatim i zamenik komandanta NATO u bazi Avijano.
– Zavitlavali su me da bih ja do sada garant bio general ili ministar da sam izdao
zakletvu otadžbini. Verovatno bih i bio, i sada bih možda imao penziju od više hiljada evra. Treba da se ugledamo i na Slovence i na Hrvate, oni brinu o svojim ratnim veteranima – ističe Grujović.
„Sve će to Ljubljana da plati“
Grujović kaže da ne zna da li će i na koji način tužiti Sloveniju kako bi mu nadoknadila 30 godina oduzetog života.
– Još je rano za takva razmišljanja. Sudovi u Sloveniji sada ne rade, a od septembra ću razgovarati sa svojim advokatom Borutom Škerljom da vidim šta je najpametnije da uradim. Svaka mu čast. Sve što je rekao i ispunio je. Pritom zastupao me je potpuno besplatno. Rekao mi je: „Grujo, ne brini ništa. Sve će to Slovenija morati da plati“. Da nije bilo njega, advokata Svetozara Ž. Pavlovića iz Beograda, Mladena Nenadića, ali i vašeg kolege, novinara Politike, Gvozdena Otaševića, pitanje je da li bih sve izdržao.
Ekspresno u penziju
Grujović je vojničku karijeru započeo 1980. godine kada je završio Srednju tehničku vojnu školu u Zagrebu.
– Odmah sam poslat u Sloveniju i do raspada zemlje sam radio u tom skladištu. Penzionisan sam 2005. godine s obrazloženjem da nemam adekvatnu stručnu spremu za čin koji imam. Tih 2000-ih mnogih kvalitetnih ljudi su se oslobodili samo zato što su imali ratnu prošlost.
Ako je za utehu, Grujović je imenovan za zaslužnog građanina Čačka.
Otkazan susret sa Miloševićem
Grujović je iz Slovenije prebačen direktno za Beograd. U planu je bilo da ga primi lično Slobodan Milošević zbog čega je morao da sačeka da vidi porodicu.
– Bio sam smešten u kasarni na Banjici i o meni se brinuo Veselin Šljivančanin, tada je bio major. Sutradan su mi rekli da mogu da se vratim u Čačak jer predsednik nema vremena da me primi. Jedan visoki oficir mi je tada sve lepo objasnio: „Živi junaci nisu nikome potrebni, jer samo koštaju državu. Njima trebaju mrtvi heroji da bi mogli da im polažu vence i pokažu kako se brinu“. Stalno je tako bilo kroz našu istoriju. Sve će to narod pozlatiti… – setno primećuje naš sagovornik.
