Čime pritiskaju Grčku da prizna Kosovo?

Grčka nije priznala Kosovo, što Srbija nikada ne sme da zaboravi, a uverevanja su da to neće učiniti ni ubuduće.

Mada je razmirica na relaciji Beograd – Atina bilo i u julu 2015. godine. Pomalo indukovanih zbog loše sročenih, pa još gore prenesenih izjava tadašnja dva premijera, pomalo zbog stava Panosa Kamenosa kako Grčka neće blokirati prijem Prištine u međunarodne organizacije, uključujući i „bezbednosne“.

Srbija je službeno tražila razjašnjenje, shvatilo se ovo kao podrška Prištini za ulazak u NATO, Grci su onda podsetili na sve nedoslednosti Beograda prema makedonskom pitanju i stavljanje na stranu Skoplja, pa još kroz ocene analitičara dodali da je stav Kamenosa prema njihovom tumačenju u skladu sa Briselskim sporazumom, navodi „Sputnjik“ u analizi.

Bilo je i (tačnih!) komentara kako Beograd slično nije reagovao kada su drugi, i to oni koji su pomagali albanski separatizam – davali mnogo teže i gore ocene!

Ispostavilo se kasnije, da je iznudica u kojoj se Grčka našla nakon svih „unutrašnjih lomova“ i pregovora o finansijskoj konsolidaciji, iskorišćena za pritisak albanskih sponzora na Atinu da popusti oko Kosova. Po modelu – ako napravite takav ustupak, dobićete povoljnije uslove za mere štednje i otplatu dugova. Ipak, Ciprasov kabinet nije podlegao pod američkim i nemačkim pritiskom!

Sada se tema reaktualizuje, primenjuju se i slični mehanizmi pritiska, samo je povod drugačiji. Otuda i pominjanje Francuske. Među najvažnijim pitanjima za Grčku svakako je „razgraničenje“ u istočnomediteranskom akvatoriju. Sa jedne strane su Grčka, Kipar i Izrael, sa druge Turska i Egipat.

Prvu grupu podržava Pariz. Iza svega je priča o izdašnim nalazištima prirodnog gasa na ovom području, pravima na istraživanje, eksploataciji i cevovodima koji treba da ih povežu sa zapadnoevropskim tržištem. Od trenutka kada je NATO umesto ljudskih prava za razlog svog postojanja na prvo mesto isturio energetsku bezbednost, stvari su počele da se menjaju i u pogledu strateških opredeljenja i geopolitičkih težnji.

„Zato je i centralna tema tokom septembarskih pregovora u Vašingtonu sa Trampom postao – Izrael. Amerikanci su, vodeći brigu o „kosovskom čedu“, ugurali i Tiranu i njenog „mlađeg brata“ iz Prištine u „konzorcijum“ koji će se baviti izgradnjom i korišćenjem istočnomediteranskog gasovoda“, piše ovaj portal.

Realno, američki projekat o izvozu tečnog naftnog gasa u Evropu, a kako bi se konkurisalo ruskim energentima, teško je ostvariv. Novi plan se u tom pogledu sagledava kao realna alternativa. Problem se javio tokom njegove razrade u činjenici da od tri države iz prve grupe, nijedna nije priznala Kosovo.

Posledice Vašingtonskog sporazuma, bez obzira što se sa pravne strane još i može braniti stav kako njegove odredbe nisu obavezujućeg karaktera, u (geo)političkom smislu ostaju dugoročne i štetne. U cilju „stvaranja političkog ambijenta“ Izrael je prvi „povukao nogu“, logično, oni koji su sve planirali misle kako niz treba da nastavi Grčka. I opet logično, kao što su onomad sugerisali pozivanje na Briselski, danas sugerišu oslanjanje na Vašingtonski sporazum. Ovo je razlog zbog kojeg se grčka diplomatija aktivirala na poslu uspostavljanja boljih političkih i ekonomskih odnosa sa Prištinom, navodi „Sputnjik“.

Realizacija jednog od najvažnijih pitanja odigrava se u novom okviru koji im je nametnut. Da li će to dovesti i do priznavanja državolike tvorevine kosovsko – metohijskih Albanaca? Prema navodnom predlogu, za srpsku autonomiju Severno Kosovo i poseban status SPC, Albanci bi dobili viznu liberalizaciju i priznanje Grčke!?

Šefica Kancelarije za vezu sa Kosovom Hrisula Aliferi, ponavljajući zvaničan stav, istakla je da Grčka „teži konsolidaciji mira, demokratije i stabilnosti, bezbednosti i ekonomskom razvoju, kao i vladavini prava na Zapadnom Balkanu, uspostavljanjem dobrih komšijskih odnosa kroz poštovanje principa međunarodnog prava.“

Do sada, bilo je jasno šta se pod „poštovanjem principa međunarodnog prava“ u Grčkoj podrazumeva. Za promenu ovakvog stava mogu biti (zlo)upotrebljena sva ona nakaradna tumačenja Rezolucije 1244 koja su stizala i iz Beograda. Ako već nije, onda nas ova neprijatna situacija mora naučiti da se težina onoga što koristi ojačavanju pregovaračke pozicije nikada i nigde ne sme relativizovati, navodi „Sputnjik“ u analizi.

Međutim, pred Grčkom su tu mnogo veći izazovi i njena pozicija se suštinski razlikuje od izraelske.

Prvo, to je Kipar. Eventualno priznavanje Kosova najviše bi obradovalo Turke, čak više nego same Albance. Iz ovog ugla posmatrano, to je avantura koja može rezultirati katastrofalnim ishodom na drugoj strani.

Drugo, u nekom nepovoljnom raspletu, tokom ozbiljne problematizacije odnosa sa Turskom, Atina ipak ne bi mogla računati na iskrenu i nepodeljenu podršku zapadnih partnera. Pre svega Nemačke, koja kroz Severni tok 2 rešava sopstveno pitanje energetske bezbednosti i nema potrebu da ulazi u nove konflikte sa Ankarom zbog pomenutog istočnomediteranskog projekta. A to celu računicu menja.

Treće, američka podrška Prištini dala je krila velikoalbanskim ambicijama koje su jednaka pretnja Grcima, kao i Srbima. Dugoročno, dakle, novom političkom odlukom ništa se ne rešava.

Četvrto, iskustvo nakon Prespanskog dogovora pokazuje kako je donekle načinjena greška u koracima, te da je Grčkoj više odgovaralo opstajanje „statusa kvo“. Severna Makedonija jeste promenila ime, ali je to u velikoj meri i ojačalo poziciju albanskog faktora i širom otvorilo vrata za jačanje bugarskog uticaja, što u nekoj opciji bugarsko – albanskog strateškog dogovora ugrožava geopolitički položaj Grčke.

Vrlo neprijatni pritisci na Grčku da promeni stav o „kosovskoj stvari“ traju već dugo, nisu od juče. I pored toga zvanična Atina je čvrsto ostajala na poziciji odbrane načela.

Iako je njenu „izlaznu strategiju“ predstavljalo pronalaženje „međurešenja“ zahvaljujući kojima su postepeno normalizovani odnosi sa Prištinom. Što, imajući u vidu „bankrote“ i „dugove“ uopšte nije malo, niti je bilo jednostavno.

Grke i Srbe vezuje mnogo toga, pa i poimanje kako smo dva bratska naroda. Nismo u lagodnoj poziciji, ni jedni ni drugi, prinuđeni smo na razne kompromise na različitim stranama. I to treba razumeti. I težiti da se odnosi održe na visokom nivou, a bratstvo ne kvari.

U suprotnom, samo ćemo obradovati neprijatelje, koji su nam kroz istoriju bili – zajednički, prenosi Sputnjik.