U vrletima Rogozne, daleko od Novog Pazara, sami, bez komšiluka, rođaka i prijatelja, na kraju nekada velikog, a danas skoro potpuno opustelog sela Odojevića, žive, u bedi i bez igde ičega, Milan (65) i njegova od detinjstva teško obolela sestra Gorica (55).
Preživljavanje
Zbog Goričine mentalne zaostalosti, ali i bratske ljubavi prema nemoćnoj sestri, Milan se nije ženio, jer nijedna devojka, dok ih je još bilo u selu, nije htela u sirotinjsku kuću sa teškim i nepredvidivim bolesnikom. Nije mogao ni da se zaposli, jer Goricu ni trena ne sme da ostavi samu.
– Doskoro smo nekako preživljavali, imali smo kravu i tri kokoške, a i ja sam leti nekako, držeći Goricu na oku, uspevao da obradim vrt i zasejem malo pšenice i tako obezbedim da se prehranimo. Prošle zime krava nam je uginula, a lisica nam je u jednom danu odnela tri od šest kokošaka koje smo imali. Ostali smo bez igde ičega, a sve smo stariji i bolesniji – priča Milan i dodaje:
– Mogao sam da odem u Novi Pazar, da kopam kanale zaradio bih bar za hleb, ali ne smem Goricu da ostavim, bojim se izgoreće se na šporetu, izgubiće se u šumi ili će joj se nešto još gore dogoditi. Čuvam je tako skoro tri decenije, brinem o njoj, sestra mi je, bolesna i nemoćna. Bog je tako hteo, sav svoj život posvetio sam Gorici kojoj sam sada i otac i majka.
Da nije starih porodičnih prijatelja iz susednih sela koji im povremeno donesu džak brašna i litar-dva ulja, Milan i Gorica bi već „umrli od gladi“. U celom selu ostalo je, pored njih dvoje, još troje staraca, nekada po mesec dana ne sretnu čoveka.
– Obradujemo se kad vidimo lovca ili šumara, neki se sažale pa nam, znajući da ja ne mogu do grada, iz Novog Pazara ili sa druge strane iz Leposavića donesu po neku paštetu, parče slanine ili kilogram šećera. Poželimo se soka, čokolade ili kolača – priča Milan i naglašava da se puno obradovao kada mu je pre nekoliko godina na vrata trošne brvnare oblepljene blatom zakucao humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović, a sa njim i ekipa „Vesti“.
– Čuli ljudi da smo u nevolji, pa došli da nas posete i donesu nam nešto namirnica. Svaka im čast, pešice su morali do kuće, a potom su nam na leđima doneli nešto hrane i sredstva za higijenu i još stotinu evra nam ostavili. Bilo je još, doduše, vrlo retkih, donacija čitalaca „Vesti“, iskoristili smo ih da Gorici, kad nađem nekoga da je pripazi, kupim najpotrebnije lekove. Godinama ništa nije pila, niti je išla lekaru, a trebalo bi da bude pod stalnim nadzorom doktora, što je u u njenoj bolesti preko potrebno, a u ovoj nedođiji nemoguće – žali se Milan i naglašava da će uz svoju sestru biti sve dok je na nogama i dok ga zdravlje služi. Svim dobrotvorima koji su im do sada slali pomoć šalje velike pozdrave i još veću zahvalnost i nada se da će se humani ljudi još koji put setiti njega i njegove bolesne sestre.
– Ne treba nama mnogo, samo da se prehranimo i kupimo lekove. Valjalo bi i Goricu povesti na kontrole – dodaje Milan.
Da im pomognemo
– Obično u životu nailazimo na veliku ljubav sestara prema braći. Ovde je obrnuto, divim se Milanu, on i njegova sestra su primer nebrige opštine prema bolesnima i siromašnima, ostavljeni da se sami bez igde ikoga bore za goli život. Svih ovih godina borimo se da im pomognemo, koliko možemo, pošto je mnogo starih, bolesnih i siromašnih u ovom kraju o kojima niko ne brine. Nismo mnogo učinili za njih. Zato pozivam sve dobre ljude iz dijaspore, sve čitaoce „Vesti“ i podržavaoce moje humanitarne organizacije Ljudske sudbine, da im pomognemo – ističe humanitarac Hido Muratović.
„Vesti“ ih nisu zaboravile
Milan i Gorica su dugogodišnji štićenici našeg Humanitarnog mosta. Tihi i skromni ljudi, zaokupljeni siromaštvom i svojom nevoljom, nikada nisu napadno tražili pomoć, čak i kada je godinama nisu dobijali. Uvek im je bilo teško, sada čini se najteže. Zato i upućujemo ovaj apel svim humanim ljudima da im pomognu.
