Carstvo srpske kuhinje i gostoprimstva

Prijatelj nas je iz Melburna ispratio rečima: „Kad dođete u Gold koust, obavezno posetite srpski restoran „Sandrino“. Imaju roštilj, sarmu, pasulj, rakiju… Sve je super!“

Zato nas nije ni iznenadilo kada smo, u potrazi za restoranom, naleteli na bračni par, Srbina i Makedonku iz Sidneja, koji su sa dvoje dece krenuli na večeru baš u „Sandrino“. Po onoj našoj, da se „za dobrim konjem prašina diže“, i pozitivna priča o jedinom srpskom restoranu u Gold koustu, već se daleko čula među našima u Sidneju, Melburnu, Adelajdu i drugim australijskim gradovima.

Mnogo veće iznenađenje bio je srdačan doček vlasnika, mladog bračna para Miljković. Nenad ima 34, a Sandra samo 22 godine. Oboje veseli i nasmejani, ispričali su nam svoju nesvakidašnju priču za drugu, odnosno treću generaciju Srba u Australiji.

– Moji roditelji su došli 1996. godine u Australiju, kada je meni bilo svega devet godina. Tata je poreklom iz okoline Zaječara, Negotina, a mama Mostarka, u duši Hercegovka – priča Nenad.

Sandrini su još duže na Petom kontinentu.

– Nana i deda su još 70-tih došli u Australiju. Mama je rođena u Sidneju, kao i ja. Tata je iz okoline Zadra i došao je u Australiju kao i Nenadovi, 1996. godine – kaže Sandra.

Nenad je pošao za starijim bratom i iz Melburna se sa 17 godina doselio u Gold koust, a iste godine su se i Sandrini roditelji s decom, Sandrom i dvojicom mlađih sinova, preselili iz Sidneja. Nenadovi roditelji su stigli u Kvinslend godinu dana kasnije.

Da li zato što su mladi i puni entuzijazma, tek kod Miljkovića se sve dešavalo izuzetno brzo.

– Upoznali smo se i dočekali zajedno Novu 2017. godinu– priča Nenad, a Sandra dodaje – I odmah mi je posle tri meseca dao prsten, tako da smo već četiri godine zajedno.

Ubrzo su se i venčali.

– Za Evropu smo otišli 2019, sa idejom da tamo nađemo crkvu u kojoj ćemo se venčati. Otišli smo u Crnu Goru, i u manastiru blizu Svetog Stefana dogovorili se sa sveštenikom da se sledeće godine okupimo tu na venčanju. U međuvremenu sam ostala u drugom stanju i po povratku u Australiju, na predlog ovdašnjeg sveštenika, odlučili smo da se ipak venčamo u Australiji – kaže Sandra.

Danas sin Lazar ima deset meseci, a mladi roditelji očekuje prinovu polovinom oktobra.

Kažu da su u ugostiteljstvo ušli igrom slučaja. Nenad je finansijski broker, a Sandra je pre dve godine počela da se bavi nekretninama.

– Jedan moj klijent je u to vreme prodavao „kofi šop“, a kako je lokal bio na svega 700 metara od Sandrinih roditelja, rešili smo da ga pogledamo. Još od desete godine sam želeo da otvorim neki lokal za naše ljude. I godinama sam planirao, štedeo, ali sam u jednom momentu prestao da tražim pogodnu lokaciju. Kad nešto tražiš non-stop, onda to teško nađeš. Kada se pojavila ova prilika, rešili smo da uzmemo lokal – priča Nenad.

Oboje su bez plate radili dva meseca pre puta, ne bi li osetili kako restoran radi.

– Bio je to pravi ausralijski „kofi šop“. Bezveze… Rupa, raspalo se… Ocene loše, komentari sačuvaj bože – priseća se Nenad.

Ali, to ih nije omelo. Rešili su da to bude Sandrin lokal, zato je i dobio ime „Sandrino“.

– U duši sam sve vreme želeo da otvorim nešto za naše ljude, ali sam se plašio – objašnjava Nenad, a Sandra dodaje: – Al’ moja nana je od prvog dana govorila, „Nenade, sine, otvori srpski restoran. Mi ovde nemamo ništa za naše ljude…“

– Sandrini su non-stop bili za naše ljude, a ja kontra. Gde ću sa našima, kad uvek neki problemi. Ali, opet, poštujem svoje. Tri meseca smo radili kao „kofi šop“ i samo padali sve dublje i dublje u gubitke. Svake nedelje sam izvlačio iz džepa 2.500 dolara kako bismo namirili troškove. Za nepuna tri meseca napravili smo minus od 60.000 dolara. Sandra trudna, meni sve propada, i ja se jedne večeri napijem i isplačem k’o malo dete. Sutradan odlučimo da sve menjamo – iskreno će Nenad.

Rešili su da poslušaju svoje i krajem januara 2020. su promenili koncept. Jelovnik je promenjen u tradicionalni srpski, uvedeni su karirani stolnjaci, zasvirala je domaća, zabavna i narodna muzika. Oboje se slažu da su izabrali najtežu i najgoru godinu za početak bilo kojeg biznisa, a naročito restorana.

– Tačno se sećam, 16. marta kafana je bila puna, stotinak ljudi, ja sam sam služio, a Sandra i nana su radile u kuhinji. Krenule su mi suze na oči. Restrikcije zbog korone su krenule već 23. marta – seća se Nenad.

Zbog državnih mera morali su privremeno da zatvore restoran do 3. jula. Međutim, Sandra nije sedela skrštenih ruku.

– Bacila sam se na marketing, svaki dan sam imala nove objave na Fejsbuku i Instagramu. Brzo se pročulo jer je Gold koust jedno veliko selo. Kad smo konačno mogli da otvorimo restoran, iako smo u početku mogli da primimo svega 35 ljudi, naši ljudi su odmah navalili. Bili su željni izlaska iz kuće. Kako smo se izvukli iz finansijskih teškoća, ni sami ne znamo. Živeli smo jedno vreme i s mojima, i sve vreme smo štedeli, nismo trošili na gluposti – kaže Sandra.

– Do sada smo se dva puta izvukli. Kratko vreme smo imali pomoć u vidu Jobkeepera. Sandri su brzo ukinuli, jer nismo mogli da dokažemo da je ovde radila, pošto zbog slabog prometa nije primala platu. Ja sam primao Jobkeeper do novembra. Sve smo to dali za zakupninu lokala. Imali smo samo mogućnost da umanjimo račun za struju, kao pomoć od države Kvinslend. Ali, nismo nikome dužni, niti smo uzeli kredit. Verovatno smo zato i opstali – ističe Nenad.

Mladi par inače mašta o Srbiji, naročito otkad se porodica Nenadovog brata preselila za Beograd, a i njegovi roditelji planiraju odlazak u aprilu. Međutim, za sada ostaju u Gold koustu. Rešeni da u ugostiteljstvu budu još bolji, Sandra i Nenad su sigurno napravili odličan poslovni potez.

Harmonika za domaću atmosferu

Miljkovići kažu da Srbi čine 60 odsto gostiju, a ostali su različitih nacionalnosti.

– Sve radimo od srca i svakog gosta se trudimo da ugostimo kao da nam je došao najrođeniji. Ponašamo se prema gostima kao da su došli kod nas u kuću. Svake subote svira klavijaturista Dragan Nikolić iz Brizbejna, mladi pilot Kvantasa koji ume da napravi odličnu atmosferu, a povremeno dođe i njegov kolega Mihajlom Palavestra, koji svira harmoniku. Kada je za Novu godinu u restoranu bio čuveni Vaso Pitra, vlasnik restorana na Lajgon stritu u Melburnu, rekao mi je da skoro nije video da je neko u restoranu uspeo da napravi ovakvu atmosferu. To mi je mnogo značilo – zadovoljno će Nenad.

U kući isključivo srpski

Sandra i Nenad, iako su odrasli u Australiji, odlično govore srpski jezik. Sandra je kao mala provodila mnogo vremena uz nanu i dedu, a engleski nije znala do šeste godine i polaska u školu, a danas studira na fakultetu za biznis. Nenad za sebe kaže da govori engleski kao „najveći kengur“, ali srpski je bio zakon u njihovoj kući.

– Za mene je sramota da sa roditeljima govorim na engleskom. Nikada ni sa svojom decom neću pričati na engleskom, mogu da me mole koliko god hoće. U školi će ga svakako naučiti, a u kući će se govoriti srpski – uverava Nenad.