Svima nam se dešavalo da se naljutimo na svoje najbliže – roditelje, rođake, decu, prijatelje, poznanike, klijente i sve ostale.
Ljutimo se zbog toga što nas ne cene, što nas ne cene dovoljno, što ne cene šta radimo za njih, što nas ne cene zbog toga kakvi smo prema njima bili.
Naprosto nam nije logično da oni za koje radimo toliko toga da veoma brzo zanemare što smo za njih radili.
Gledati na svet i život iz te perspektive je gledanje na svet iz uloge žrtve. Tu je greška, tu je ključ, tu je tajna. Niko ne voli žrtve, niko ne voli da duguje, niko ne voli da se oseća prema nekome, bilo kome inferioran.
Sada kada znamo gde je problem, lako je naći rešenje. Nezavisno da li se radi o ljubavi, rodbini, prijateljima, poslovnim partnerima… rešenje je u tome da moramo menjati sebe, a ne njih.
Oni su samo refleksija onoga kakvi smo sami prema sebi, kako razmišljamo i kako se osećamo. Sve je do nas. Dakle, ako želite da vas neko voli, morate biti vesela osoba, interesantna nadasve.
Navike nisu nasledne
Ako je u pitanju muškarac, a želi da privuče pažnju neke dame, nikako ne sme da bude gunđalo, bez obzira koliko godina da ima, i nikako ne sme da bude škrta osoba.
Sve žene vole galantne muškarce, veseljake, nema tu tajni. Svako ko vam drugačije kaže ili ne zna ili vas laže, nijedna žena ne voli škrticu.
To što neko ima para jeste važno, ali je mnogo važnije šta radi sa tim istim parama. Takođe, ne smete da pričate o tome da vas nešto boli, sem doktoru. To niko ne voli da čuje, to odbija osobe suprotnog pola, ali i prijatelje, komšije, ljude koje sretnete na ulici.
Dakle, ako želite da neko bude zainteresovan za vas po bilo kom osnovu, mora da budete interesantna osoba. Mora da imate to nešto, a ako nemate, radite na tome da to razvijete. Ništa nije urođeno, sve je to stvar pravilnog učenja, pristupa, treninga.
Lažu nas u vezi gena, stečene navike nisu nasledne. Radite na sebi, budite interesantna osoba i privući ćete mnoge osobe koje će hteti biti u vašoj blizini, vaši prijatelji i prijateljice, vaši saradnici.
Odnos sa naslednicima
Kada je odnos sa odraslom decom u pitanju, tu roditelji po prirodi stvari očekuju zahvalnost i poštovanje na osnovu toga što su deci u životu stekli, što su ih sve naučili, koliko su im toga dobrog učinili. Ipak, to ne funkcioniše stalno tako.
Skoro pa da nema veze koliko smo za svoju decu uradili u životu, važno je koliko im sada trebamo i koliko ćemo im ubuduće trebati. Zvuči malo okrutno, ali moramo shvatiti da tu ima dosta istine, u mnogim slučajevima. Što pre to prihvatimo, biće nam lakše, jer tako svet uglavnom funkcioniše, da ne živimo baš u zabludi.
Nikada nije kasno za nove spoznaje, za nove početke. Ako nas deca zanemaruju, ne trebamo se žaliti komšijama i prijateljima na njih jer, možda nije samo do dece, možda je i do nas samih. Umesto da se žalimo okolo da nas ne posećuju deca i unučad, možda bi bilo dobro da počnemo da pričamo da ćemo svoju imovinu ostaviti humanitarnim organizacijama, bolnici, crkvi, društvu za zaštitu životinja, ma bilo kome.
Ubrzo će naslednici i ostali rođaci početi da dolaze češće, možda nećemo moći da ih ”oteramo”!
I za kraj da spomenem jednog stogodišnjeg dedu koji je izrazio poslednju želju da mu na grob instaliraju Wi-Fi. Pitaju ga zašto, a on im uz osmeh reče: ”Pa da me češće posećujete“.
