– A, što da se ne vozim autobusom? Svaki pošten čovek može da se vozi kako hoće i sme da izađe među ljude. Niko me ne dira, niko mi ništa ne kaže. Kad uđem u prevoz, ja se namrgodim da niko ne sme da mi prđe. Koga je u autobusu briga za mene? Narod jadan nervozan, besan, gleda svoje muke i kako da preživi – kaže Bosanac.
Pratite situaciju na estradi?
– Kojoj estradi? Šta tu ima da se prati? Nema više estrade. Gotovo. Svi se samo slikaju, kao što se i ja slikam. Eto, došlo je vreme da umesto da smišljam nove pesme i ja se, kao i ostali – slikam. Jedina estrada danas su političari. Muzika je izgubila bitku sa politikom. To što političari mogu da obećaju i slažu, niko ne može.
Znači, estrada je žrtva politike…?
– Svi smo mi žrtve politike. Ne može estrada da postoji u siromašnom društvu. Kafane su prazne, koncerti se prave ili nigde, ili u Areni. Kako se to ikome isplati? Koliko je tu, u stvari, prodato karata? Možda 2.000,3.000, ostalo se naguraju vojna lica u civilu ili ko zna ko da ne bude prazno. Prazne priče. Društvo se podelilo na ekstremno bogate i ekstremno siromašne.
Narodu treba dati naduAko nema budućnosti, čemu onda muzička takmičenja i štancovanje mladih pevača? |
Zašto vas bole napadi na estradu kad je i sami često kritikujete?
– Boli me lupetanje gluposti. Kad u ovoj državi neko ne zna šta da radi on napadne estradu. Čim zafali para digne se frka kako pevači ne plaćaju porez. Tako je bilo i ‘ 89. godine kad se nas desetak sa estrade uselilo u kuće na Bežanijskoj kosi. U više od 3.000 stanova uselili su se uglavnom policajci i vojnici koji su stanove dobili za džabe i nas desetak koji smo ih kupili. Joj, koliko se pričalo o tome! E, sad bi država da oporezuje pevače za ono što su zaradili u inostranstvu i doneli u Srbiju, pa da država tako naplati svoj nerad.
Kakva je budućnost naše muzike i estrade?
– Kakva je? Nema je! Koliko država bude išla napred, toliko će i estrada ići napred. Političari stalno obećavaju da će nam biti bolje, samo ne znam kako ćemo kad država ne radi svoj posao. Zar jedna Lepa Brena, koja radi decenijama, treba da živi u šupi? Državi je postalo najvažnije da Miku, Peru, Cicu ili Micu sačeka na aerodromu i da im otme pare koje su zaradili u inostranstvu. U takvoj državi, budućnosti za muziku nema, jer pesma treba da bude razbibriga, a sve se pretvorilo u užas. Kao da živimo u rimskom dobu. Bogati sede gore i gledaju kako se siromašni gladijatori kolju u areni.
Samo pecanje– Ništa drugo me ne zanima, samo pecanje! Odrastao sam i živeo u državi koja je bila savršena u odnosu na ovo danas. Funkcionisala su autorska i izvođačka prava, znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. Ne želim da se snalazim u ovom opštem bezvlašću, anarhiji, optužbama, prepucavanjima svih mogućih vrsta. Neću ni da se snalazim, ni da se uklapam. Samo pokušavam da nešto objasnim deci koja vole muziku, da ih nečemu naučim ako mogu – kaže Stojković. |
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
