Bogataš u službi naroda

Miloš Savčić je avangardna ličnost u istoriji građevinarstva Srbije, jer je prvi upotrebio armirani beton, izgradio je i prvu parnu strugaru („Tara“ u Beogradu), a, kako je zabeleženo, bio je neprevaziđen u obezbeđivanju socijalnih uslova onima koji su kod njega radili.

Smatran je jednim od najbogatijih Evropljana svoga vremena (11. na listi), bio je ministar građevina, gradonačelnik Beograda, građevinski inženjer, inicijator i rukovodilac brojnih privrednih objekata u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji.

Školovao se najpre u Svilajncu, gde je rođen 1865. u trgovačkoj porodici, od oca Teodora i majke Jelene. Obrazovanje je nastavio u Beogradu, potom u Minhenu, gde je završio Visoku tehničku školu 1889. Žena mu se zvala Katinka (devojačko prezime Leve). Njihova deca su bili Milenko i Svetozar, kasnije arhitekte, Ljubiša i Vladeta, inženjeri, i ćerka Jelica.

Tuneli i mostovi

Posle završetka školovanja u Nemačkoj gde je učestvovao i u gradnji bavarskih železničkih pruga, a navodno i ponude čuvenog francuskog inženjera Gistafa Ajfela da radi u njegovoj kompaniji u Parizu, pokrenuo je izgradnju pruge Niš – Knjaževac 1911. i do početka Prvog svetskog rata je skoro završio sve radove na njoj – čak 30 tunela i 20 mostova. Kao neko, u samom vrhu Evropljana po bogatstvu (zabeleženo je da je bio 11. na listi) pre Drugog svetskog rata.

Savčić je bio suvlasnik prvog osiguravajućeg društva u Srbiji, Agrarne banke, Vračarske banke, Izvozne banke, a formirao je Prometnu banku.

Bio je veliki akcionar Beočinske fabrike cementa (po pojedinim podacima osnivač i vlasnik) i veliki akcionar fabrike Sartid u Smederevu, kao i njen potpredsednik. Osnovao je i brodarsko-transportno preduzeće u Beogradu. Pokrenuo je fabriku vagona u Kraljevu i fabriku limova u Zemunu.

Proširio je otkopna polja u južnoj i Staroj Srbiji na oko 400.000 kvadratnih metara. Još u vreme uvođenja sankcija Austrougarske Srbiji (carinski rat koji je počeo 1906. godine), Savčić je napravio veliku klanicu (kasnije BIM Slavija).

Između ostalog, njegovi su bili rudnici Tresibaba, Blagovesti, Rakova gora, Soko, Čitluk i Jelašnica i drugi, Strugara na Čukarici u Beogradu, dok su kontradiktorni podaci o tome da li je bio suvlasnik Trepče i elektrane Obilić.

Ličnim parama platio kredit

Gradonačelnik Beograda bio je od zime 1929. do proleća iduće godine i u to vreme započeo je radove na Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je bio prvi beogradski bulevar (jedna od retkih ulica u gradu koja nije menjala ime). Ličnim sredstvima je isplatio nepovoljni kredit koji je grad uzeo pre njegovog dolaska, a tokom kratkog mandata je bio jedan od i osnivača opštinske štedionice i električne centrale. Savčić je još bio i tehnički direktor Društva za tehnička preduzeća, narodni poslanik i ministar građevine. U kratkom periodu 1920/1921. godina bio je direktor državnih železnica Kraljevine SHS.

Autor je više stručnih radova. Zajedno sa Milićem Radovanovićem i Đorđem Jovanovićem, tokom rata je napisao radove „Bogatstvo Srbije“, „Ratna šteta i reparacije“, „Budući privredni program Srbije i Srbija u imovnom pogledu pre, za vreme i posle svetskog rata 1914-1918“. U to vreme je u Ženevi na inicijativu akademika Jovana Cvijića, delovao u međunarodnim organizacijama čiji su ciljevi bili rešavanje razmirica između zemalja putem pregovaračke diplomatije.

Cvijić je, baš negde u to doba, u kratkom radu „Beleške o odgovornosti javnog radnika i intelektualca pred sopstvenim narodom“, napisao: „Niko nije na nedogledno, čak ni na duže vreme siguran pa ni naša nova država, ako u njoj ne bude čestitosti, morala, pregnuća, velikih volja…“ Princip rada istaći iznad svega. Uklanjati smetnje stvaralačkim ljudima i udruženjima. Težiti da rad i stvaranje budu jedino merilo“. U tome je, verovatno, video Miloša Savčića, svog dobrog prijatelja i saradnika.

Nemilosrdna konfiskacija

Miloš Savčić je živeo u Pop Lukinoj ulici u Beogradu. Umro je 11. marta 1941. Nedugo posle njegove smrti počeo je Drugi svetski rat, po završetku kojega je njegovoj porodici oduzeta celokupna imovina. Dr Srđan Cvetković piše da je u Izveštaju Državne komisije za „zločine okupatora i njihovih pomagača“ iz 1947. navedena imena: „…inž. V. Savčić (Milošev sin Vladeta), A. Acović (Aleksandar Acović, Milošev zet) i drugi članovi upravnog odbora pivare „Bajloni i sinovi“. Za doprinos privrednom i socijalnom razvoju zemlje, Miloš Savčić je dobio više ordena i priznanja: Orden Svetog Save I stepena, Jugoslovenske krune II stepena, Belog orla IV stepena i Krsta Društva Crvenog krsta u Ženevi.

Još za njegovog života, 1939. godine objavljena je spomenica „50 godina rada inženjera Miloša Savčića 1889-1939“. Ulica koja nosi njegovo ime je na Dedinju, a spomen ploča u Ulici kneza Miloša kao najvećem donatoru u izgradnji Doma inženjera.

Uoči smrti je testamentom zaveštao pravoslavnoj Crkvi Svetog Nikole u rodnom Svilajncu nekoliko hektara zemlje i udeo u dve vodenice. Bio je, zajedno sa suprugom Nemicom, jedan od najvećih donatora tog hrama.

Umesto vinograda elitno Dedinje

Prema podacima Steve Jovičića (časopis i sajt „Industrija“) i još nekoliko autora, Savčić je kao direktor inženjersko-arhitektonske firme otkupio vinograde na kojima je započeo izgradnju elitnog beogradskog naselja Dedinje, a nekoliko građevina je bilo njegovo vlasništvo (čuvena adresa Užička 15, u kojoj su nelegalno stanovali nemački general Aleksander Ler u Drugom svetskom ratu, kasnije Josip Broz Tito i Slobodan Milošević, a na ovoj adresi je i „Kuća cveća“, Titov grob). I mnoge zgrade u Knez Mihailovoj ulici i palata na početku Andrićevog venca njegovo su delo ili su bile u njegovom vlasništvu.

I smeštaj i obrazovanje

Miloš Savčić je u svojoj, više nego, uspešnoj karijeri, bio poslodavac za oko 50.000 ljudi. Rudarima i ostalima koji su kod njega radili obezbeđivao je besplatan smeštaj. Radnički stanovi su imali i kupatila, a zaposleni su dobijali i ogrev, struju, zdravstvenu negu i besplatno obrazovanje za njihovu decu.